header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Петнаест година од упокојења синђела Максима Рајчића
Петнаест година од упокојења синђела Максима Рајчића Штампај Е-пошта
среда, 23 децембар 2009

Синђел Максим Рајчић,  духовник ман. Раваница

(1903.- 20.12.1994.г.)

 Петнаест година од упокојења

Синђел Максим  рођен је 23./ 10. фебруара 1903. године у селу Баре код Пожаревца, од врло побожних родитеља, оца Николе и мајке Стане Рајчић. На крштењу добио је име Живота. Пошто је био седмо дете у породици, а и због неке болести, остао је мало неспособан у једну руку, па су родитељи одлучили да га школују. Завршивши основну школу у свом селу, наставио је школовање у Пожаревцу.

Када је завршио средњу пољопривредну школу, родитељи су хтели да се запосли  и да ради у граду. Међутим, Живота је размишљао другачије.

Знајући да родитељи нису у могућности да му обезбеде услове за  живот и рад у граду, јер је и осталу браћу требало извести на животни пут, он је одлучио да сачека.

То је био Божији Промисао,, који му је одредио други живот. Касније је говорио да му се јавила Пресвета Тројица, и рекла му да иде у манастир, што је он одмах и прихватио.

На Св. Саву, 27. јануара 1924. године, Живота одлази у Манастир Раваницу. Родитељи су били против његовог одласка у манастир, а посебно мајка  као и браћа. Само га је једна сестра разумела и подржала у његовој намери, којој је он касније био неизмерно захвалан. Када је она умрла родбина није успела да јави о. Максиму о њеној смрти, али је он, по неком тајном промислу, осетио да треба да иде до ње. Стигавши тамо, видео је да је то Божији Промисао, јер је стигао својој сестри на сахрану.

У манастиру, као искушеник, пролази кроз сва манастирска послушања, која са љубављу и усрђем испуњава. На Ђурђевдан, 6. маја 1927. године Живота прима монашки постриг из руку Архимандрита Макарија Милетића, тадашњег Игумана Манастира Раванице, а по благослову Епископа Браничевског Митрофана, са новим именом Максим. Касније је добио чин јерођакона, па јеромонаха, да би на Видовдан, 28.јуна 1953. године добио чин синђела.

Синђел Максим је дубоко схватио и правилно прихватио монашки живот. Својом Богочежњивом душом осетио је сву његову узвишеност у духовним радостима, сву лепоту у извршавању монашких обавеза, сав мир у жртвовању за ближње.

За време рата одлуком виших Црквених власти, а и због тадашњих прилика, више пута је премештан у неколико манастира наше Епархије. Прво у Манастир Свету Петку код Параћина, затим у Манасију, Миљков и најзад опет у Раваницу. И свуда је остављао видан траг у духовном напретку како осталих сабрата у манастиру, тако и у народу око манастира, како је о томе сведочио покојни Епископ Браничевси Хризостом , некадашњи сабрат Манастира Раванице, и у Христу сатрудник оца Максима, који је једном приликом и рекао да Епархија Браничевска није имала узорнијег монаха од Синђела Максима.

Боравећи у Раваници, Синђел Максим је опслуживао манастирску парохију Сењско - Рудничку. Са колико љубави и пожртвовања је обављао дужност пароха, како у млађим, тако и са својих 90 година, најбоље би посведочили његови парохијани, који су га неизмерно волели и поштовали.

Од 1961. године синђел Максим врши дужност исповедника монашког сестринства манастира Раванице и Св. Петке. Монахиње ових манастира., на челу са својом Игуманијом Мати Гаврилом, увек ће се сећати његових мудрих савета приликом исповести, благости и разумевања код духовно клонулих, и љубави према онима који стреме к монашком савршенству. Сећаће се његове велике скромности, снисходљивости и поштовања које је указивао и најмлађим члановима ове монашке заједнице. Сећаће се његовог сиромаштвољубља, штедљивости и бриге да се ништа у манастиру узалудно не троши, и свих његових врлина које су се дубоко упечатиле у душу сваке од њих.

20. децембра 1994. године, пред зору, на други дан своје крсне славе Св. Николе, Синђел Максим је, проживевши 70 година у манастиру, предао дух свој Богу, претходно никог не потрудивши око себе. Ујутро, његов сабрат о.Јован , када га је, по обичају, обишао у келији, нашао га је са мирно занавек склопљеним очима.Како је тихо живео, тако је тихо и умро, претходно испунивши све своје дужности. Два дана пре своје смрти слчужио је Свету Литургију, на којој је и последњи пут причестио монахиње свога манастира, претходно их исповедивши. На Св. Николу присуствовао је Светој Литургији. Увече, после Вечерње, прочитао је молитву за оздрављење једној болесној монахињи и отишао у своју келију да продужи своје келијно молитвено правило и тамо у миру скончао.

Сахрањен је у порти Манастира Раванице.

Опело је извршио Архијерејски Намесник Прота Драгољуб Радовановић са девет свештеномонаха и свештеника, уз присуство монахиња и братије из својих манастира Раванице и Свете Петке, као и монахиња Манасије и Нимника, чији је духовни отац и био. Опелу је присуствовала и његова родбина, унуци и праунуци, као и поштоваоци овог новог духовног стожера, због своје скромности мало познатог људима, али пред Богом великог.

Заведен у Матичну књигу умрлих сењске парохије бр.25 стр. 48 књига II.

                                                  Игуманија Гаврила

 

Из Монахослова Манастира Раванице

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 23 децембар 2009 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 30 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.