СРЕДЊИ ВЕК И СРПСКИ ОДНОС ПРЕМА ПРИЧЕШЋУ 

 Православни Срби су се према Светом Причешћу увек односили са највећим страхом и трепетом. Ево шта је на завеси за царске двери Хиландара извезла монахиња Јефимија, најближа сестра у Христу Свете Евгеније, кнегиње Милице:

„Од прљавих усана, од мрскога срца, од нечистог језика, о Христе мој, и не одгурни мене, рабу своју, ни јарошћу твојом, Господе, изобличи мене у часу смрти моје, ни гневом твојим казни мене у дан доласка твога, јер пре суда твога, Господе, осуђена сам свешћу мојом; ниједна надежда није у мени за спасење моје, ако милосрђе твоје не победи множину безакоња мојих. Зато те молим, незлобиви Господе, ни мало ово приношење не одгурни, које приносим светоме храму пречисте твоје матере и надежде моје, Богородици Хиландарској, јер веру примих удовичину, која ти принесе две лепте, Господе, тако и ја ово принесох, недостојна раба твоја о владичице, Јефимија монахиња, кћи господина ми ћесара Војихне, који лежи овде, негда деспотица".

Ова је Јефимијина молитва извезена на завеси молитва пред причешће Светог Симеона Новог Богослова, у којој се, са највећим страхом, говори о светињи коју треба примити. Нигде веселог и безбрижног „зини да се спасеш“, него истински страх од Суда Божијег који се прима у Светом Причешћу. ЗАТО СЕ У МОЛИТВИ ПРЕД ПРИЧЕШЋЕ И ГОВОРИ: „УСУЂУЈУЋИ СЕ ПРИСТУПАМ“. А пре тога – нисам достојан да уђеш, Господе, под кров дома душе моје. Али милост Божја нам помаже. И да постиш сваки дан у години, ниси достојан да се причестиш; али, Господ нас удостојава ако види да смо, како каже отац Сава Вазнесењски, учтиви пред Њим.

То је било у 14. веку.

СЕДАМНАЕСТИ ВЕК  

А крајем 17. века, гроф у Словенији, Јанез Вајкард Валвазор, пише о строгости српског поста уочи причешћивања.  Валвазор је подробно описао како су православни Срби постили. Описујући живот монаха у манастиру Гомирју као крајње сиромашан, он каже да они никад не смеју јести месо. Суботом и недељом једу ракове, хоботнице, сипе и лигње. Кад не посте, једу салата са уљем; кад је пост једу “махуне, грашак, сочивицу, пасуљ, купус и јела томе слична”, али без уља - додају им само мало соли, сирћета или расола. Неки не једу чак ни пасуљ, ни грашак.

Валвазар о монашким постовима каже следеће: “Њихови постови (они их називају часни постови) падају у време Васкрса и трају пуних осам седмица. Уочи Христовог рођења посте шест седмица, а сваком празнику Наше Драге Госпође, петнаест дана; за свако годишње доба седмицу од осам дана; за празник Светог Саве, који је био њихов први владика, једнако тако, осам дана; за празник Светог Петра и Павла исто толико. Они посте још и у част других светаца. И поврх тога одржавају редовне постове у току целе године, сваког понедељка, среде и петка. Ово је разумљиво када је реч о калуђерима, или људима из њиховог реда, који су и најчвршћи у посту.”

Свештеници, вели Валвазор, не посте строго монашки пост, али и они посте понедељком, средом и петком, као и поменуте постове, али могу да једу јела са уљем (углавном добијеним од ораха). “Но, у дане када не посте, једу меса колико желе”, вели Валвазар.

Што се мирјана тиче, он каже: “И обични људи посте три поменута дана седмично, као и све остале постове. Ипак једу јела спремана са уљем, али без меса, јаја, сира, путера, масти, јер све то правила њихове цркве не допуштају. Они своје постове одржавају тако строго, чврсто и крајње, ДА БИ МНОГИ ОД ЊИХ РАДИЈЕ ДОПУСТИО ДА МУ ОДСЕКУ ГЛАВУ, или још радије некако другачије да прекине живот, НЕГО ДА У ДАН ПОСТА ЈЕДЕ МЕСО. Ако се неко  жели стварно причестити, мора пре тога постити 30 до 40 дана.”

ДЕВЕТНАЕСТИ ВЕК

Тај строги однос према посту сачувао се и касније: Херберт Вивијен, у својој књизи „Србија – рај сиромашног човека“, насталој крајем 19. века, наводи да се у Србији нико не причешћује без седам дана строгог поста. 

Кад је лекар наговарао војводу Новицу Церовића да пије млеко јер је тешко болестан (а Новица је постио), овај му одговори: "Зар си зато дошао са Цетиња да ме наговориш да се отрујем уз Часни Пост, данас кад сам претурио деведесет година. Ако си за то школу учио, да људе на гријех наводиш, онда си добро научио!" У најтежим данима ратовања у Првом устанку, Карађорђе је Велики Пост држао строго, једући само пасуљ на води. Хајдук Вељка су Руси, које је обожавао, поред тога што су га наговорили да пије рум, одвратили од строгог поста на води и навели да једе на уљу (сведочи Вук Караџић.)

Влајко Влаховић у својој књизи о вери код Срба каже: "Дани поста рачунају се као дани светковања. У време поста чува се од рђавих речи и дела. Као страшна заклетва је кад се неко закуне постима. Пост држи цела кућа, па и малолетна деца, осим оне која сисају. За време Ускршњег поста, обавезно сваке вечери сва чељад врши молитве и метанисања. Ако је нужна потреба да се неко омрси уз посте, онда се свештеник пита за дозволу. Иначе, нерадо се гледа, да неко у породици мрси, и онај који то мора, чини то у склонитом месту куће."

Срби су постили и ванредне постове – за Савиндан или Покров Мајке Божје. На Велики Петак су јели само пред залазак сунца и ништа нису кували. У врањском крају, код оца Јустина, људи су на почетку Четрдесетнице држали тримирје – три дана нису јели, ни пили воду, у породици су појединци постили више од прописаног, ради добра и напретка куће. Пред полазак неког од укућана на пут, постило се по дан. Они који посте, самтрало се, као да подижу Цркву:

Часне посте запостисмо,

 Нову грађу изнесосмо,

 Белу цркву саградисмо.

У њој поју светитељи:

Свети Петар и Никола;

Две им сеје отпевају:

Анђелија Светом Петру,

А Марија Николају.

Ту се дала танка стаза,

По њој шеће Божја Мајка,

Води Бога за ручицу...

У мемоарима првог нашег романописца, Милована Видаковића, види се како су Срби строго и беспоговорно држала пост, самтрајући га својим суштинским религиозним дугом. Пред Турцима, сви његови, цело село, избегну у планину Космај. Прође зима, коју су једва издржали, и наступи Велики пост. Видаковић пише: "Наста нам велики пост, с чим ћемо сад душу издржати, кад хлеба и друге ране немамо, раз меса, но како бисмо ми у такав пост смели премрсити! Наш отац имађаше за нас меда доста, ораха и сувих шљива, и са тим је нас препитивао (прехрањивао), но ова је рана без хлеба и меса тако нам се већ омразила била, и тако смо били ислабили, да смо једва и ходати могли; а који ни тога имали нису, ти су се сасвим поразболели и стали умирати, а нипошто премерсити. Но отац Јоан, наш парох, паметан муж, скупе народ и даде им прекрасно слово поученија, да могу мерсити, да наша света церков није тако строга да ни у крајњој нужди мерсити не допусти, но да људи код меса, млека и сира умиру од глади. Што више и то им јошт у својем слову приложи, да он оног који због поста од глади умре, неће... погрепсти, да он свим, као духовни отац, пост сада у нужди разрешује, и благосиља их да могу сви мерсити, раз среду и петак держати. И тако једва је љубезну и побожну простоту своју на то склонио да мерсе".

Из овог записа видимо следеће: 1. Народ је посте држао строго, чак и у збегу; 2. постила су и деца, без икаквог ублажења; 3. Тек кад је запретила смрт од глади, свештеник је благословио да мрсе и они су једва на то пристали.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И 20. ВЕК

И у тој традицији је у 20. веку и свети Владика Николај Велимировић, који описује начин живота богомољних монахиња у манастиру Љубостињи, па каже: „Ви знате, како се мати Христосија припремала за Причест. Она је имала све ново одело за Причест. И пред Причест хранила се само сувим хлебом и сирћетом. Кад су сви други мрсили пред Спасовдан, она се хранила хлебом и сирћетом. И причестила се на Спасовдан. И опет је запостила,  да би се поново причестила на Свету Тројицу. Али је баш на овај велики Празник осванула мртва. Уочи Тројичиндана она није ни легала у постељу. Спремила је своје ново одело и метнула на постељу, да би се обукла кад удари клепало. И на коленима молила се Богу. Изјутра, нашли су је мртву како клечи, са уздигнутом десном руком и састављена три прста. Била је у лицу жута и светла. Света моја ћерка, старица Христосија! Нека је Господ Христос постави посред Раја са осталим кћерима мојим из тога манастира и из других мојих манастира. Свима вама позната је ова света старица, која је годинама служила у олтару и додавала кадионицу духовнику. Ја вам њу спомињем само зато да бих вас побудио да се и ви савесно спремате за примање Светог Причешћа. Немојте недостојно прилазити Путиру. Исповедите се, опростите се искрено са својим сестрама, па онда са страхом приђите и примите Живот од Живота, Светост од Светости, Бога од Бога. А кад примите Причест, целивајте Путир, са помислом да целивате ребро Господа, из кога је изашла крв и вода.“

 Наставиће се...

-  Уредништво: Српски однос према Светом Причешћу и новотарске лажи (1)

 http://borbazaveru.info/content/view/18188/1/