Вештичија Књига хране

      Сет међународних стандарда, правила, смерница и препорука везаних за храну, познатији под заједничким именом „Кодекс алиментаријус" ступа на снагу 31. децембра 2009. Хоће ли у будућности природна храна постати контрабанда?

„Печат“, бр. 94, 18. децембар 2009.

+++

У једном писму своме брату Лукијану, Наполеон Бонапарта је написао да „међу толико сукобљених идеја и толико различитих перспектива, поштен човек постаје збуњен и онерасположен, и скептик постаје зао... Будући да се страна мора одабрати, неки могу одабрати и страну која већ побеђује, страну која уништава, пљачка и спаљује. С обзиром на алтернативу, боље је јести, него бити поједен." Дарвинистички поглед на политику, зар не? Неких педесетак година после тога, Фојербах је забележио да је „човек оно што једе"...

НЕВИДЉИВА РУКА ТРЖИШТА

Шта смо то, дакле, ми? (Полу)производи индустријске производње, обухваћени сталним смањењем трошкова и повећањем профита, прошарани хормонима, хемијом, те, коначно, генетски модификовани, све у циљу освајања четири петине тржишта? Када сазнамо шта се све налази у лепо упакованим производима, понекад нам може припасти мука! Папци, нокти, репови али и разне друге ствари, крију се иза малих слова на етикетама. Неки од тих адитива нису (толико) штетни али други, пак, спадају у праве отрове. Пораст међународне трговине руководио се „најнижом ценом" и „невидљивом руком тржишта", које се, додуше, у већини „економски либералних" земаља субвенционише и регулише. Но, свака од тих земаља имала је своја правила и прописе, те је настала потреба за неком формом „хармонизације".

Прве покушаје глобалног усаглашавања правила која регулишу то подручје, започеле су Организација за прехрану и пољопривреду (ФАО) и Светска здравствена организација, организовањем серије експертских састанака уско везаних за прехрану. Експертске закључке анализирала је, а затим и „кодификовала" посебна, такође стручна, комисија, па се од 1950. кренуло са „увођењем реда", прво у производњи сира, затим тропског воћа и поврћа, потом чистих воћних сокова и тако даље. Комисија је добила и ново име - Комисија за кодекс алиментаријус (књигу хране). Тако је настао и сет међународних стандарда, правила, смерница и препорука везаних за храну, а познатијих под заједничким именом „Кодекс алиментаријус". Занимљиво је споменути да име „Кодекс алиментаријус" потиче из Аустро-Угарске. Наиме, крајем 19. века, влада двојне царевине одлучила је уједначити бројне стандарде везане за производњу и продају хране и пића, те омогућити одређеним врстама хране и пића „право на географску одредницу", попут алпских кобасица и мађарског токајца. Он је и даље у употреби, под именом „Кодекс алиментаријус аустриакус".

Наравно, најважнији циљ те комисије и њеног кодекса била је „заштита здравља потрошача и осигуравање правичних принципа у међународној трговини храном". Он је, додуше, био посве добровољан. Наиме, државе, чак и оне које су учествовале у раду Кодексових састанака, нису биле у обавези усвојити било који стандард, правило или препоруку. Чак и да је таква обавеза постојала, специфичност рада комисије огледала се и у томе да, иако је објављивала скупљени материјал на арапском, кинеском, енглеском, француском и руском, комисија није објављивала све текстове на свим језицима, већ их је „прилагођавала" према потребама.

ТЕРМИНАТОРСКО СЕМЕ

Приличан успех који је Кодекс постигао није прошао незапажено. Светска трговинска организација је, у циљу испуњења cвоje мисије да „надзире и либерализује међународну трговину", одлучила да прихвати Кодекс алиментаријус као међународни референтни стандард који ће бити коришћен у решавању спорова везаних за исправност хране и заштиту потрошача. Тако је, од добровољног и необавезујућег сета стандарда, Кодекс изненада добио врло значајну улогу у међународној трговини. И, како то увек бива, „моћ га је покварила".

Почело је с „малим стварима", наравно. Питање генетски модификованих организама већ доста дуго оптерећује трговинске односе, јер већина земаља не дозвољава њихову употребу или је дозвољава уз изричито упозорење о каквом се типу хране ради. Таква пракса не одговара (углавном америчким) произвођачима генетски модификованих биљака и животиња, јер им, јасно, смањује профит. Зато су такве компаније дуго и упорно лобирале код својих (а и страних) политичара да се таква „рестриктивна правила" знатно ублаже. Узгред буди речено, једина земља у којој је дозвољена продаја генетски модификованих организама (ГМО) без јасне назнаке о њиховом пореклу јесте САД.

Јамачно, додуше, да је у случају глади боље имати било какву храну, била она генетски модификована или не, него умирати од глади од „чистог ваздуха", али никада, и ни у ком случају, не сме нам бити одузето право на „обавештени избор". Нарочито не због страха од пада профита. Уосталом, да ли бисте купили квалитетан пиринач врло повољне цене, на којем пише да садржи „гене издвојене из људске јетре"? Крајња решења идеална су само за - крај. Регулације, на жалост, нису стале на генетици. Нове норме дозвољавају већи ниво озрачености хране, те прописују обавезно излагање јонизирајућем зрачењу свих врста семена! Зашто? Због „повећања фитосанитарне сигурности", наводно. Да ли у ту „сигурност" спада и чињеница да претходно споменута регулација о генетски модификованим организмима дозвољава продају такозваног „терминаторског семена"? „Терминаторско семе" је посебан облик генетски модификованог семена које је способно да произведе биљку али семе те никнуле биљке остаје јалово и не може се користити за наредну сетву. Додатни проблем је то што се та „јаловост" преноси и на нормалне биљке, што је и био разлог да Уједињене Нације 2000. предложе мораторијум на употребу таквих технологија!

ЧОВЕК ЈЕ ОНО ШТО ЈЕДЕ

„Фитосанитарна сигурност" сигурно не може бити наведена као разлог одобравања повећања дозвољене количине пестицида у храни. Осим чињенице да су „неке генетски модификоване биљке отпорне на веће количине пестицида", тешко је разумети зашто нове регулације дозвољавају веће концентрације чак 3.275 пестицида. Повећане су и дозвољене концентрације више од 300 различитих синтетичких адитива. Циник би рекао да то отвара тако велике могућности рекламирања - „наша пилетина са аспартамом избељује зубе за време јела"...

Морамо признати и да се поред силних повећања и дозвола нашло места и за смањења и забране. Рецимо, ограничене су врсте и количине витамина, минерала и лековитог биља! Наиме, у циљу „спречавања потрошача да користе превелике количине витамина и минерала", пооштрена су правила која одређују минималне и максималне доступне дозе неког суплемента. Такође, забрањена је продаја „лековитог биља", већ се такве биљке могу продавати искључиво као „терапеутска средства" или „лекови". Бели лук се већ може наћи у таблетицама, а остаје питање како ћемо куповати нану...

Суманути или не, ови нормативи су већ усвојени, а њихова примена почиње 31. децембра 2009, наравно, и даље посве „добровољно". То најбоље илуструје пример Светске трговинске организације, која у решавању спорова између неке земље која се не придржава правила Кодекса и државе која му се потчинила, аутоматски пресуђује у корист ове друге. Законици управо томе служе, чак и када су „сасвим добровољни":

Када (можда је превише оптимистично рећи „ако") Кодекс ступи на снагу, међународна продаја хране биће коначно у сигурним рукама. Месо ће обавезно морати да садржи антибиотике широког спектра (али ниског интензитета), било генетски модификовано или не. Куповина хране добиће апсекте игре на срећу - природно месо, воће и поврће постаће премија. Неће бити могуће купити „љековито биље", попут гинка, бруснице или, пак, мајчине душице. То јест, хоће, али - на рецепт. Наравно, само ако су ти производи из увоза или намењени извозу, јер се правила Кодекса неће користити као национални стандарди. Осим у ЕУ и земљама које јој стреме...

Залогај по залогај и постаћемо неко други. Бољи и европскији, наравно. Уосталом, било би посве параноично мислити да нека правила трговине намећу мултинационалне компаније, зарад повећања профита, зар не? Оне сигурно раде у корист друштва, подстичући „слободне духове" да испоље своју креативност на свим пољима! Оним попут јаловог и озраченог семена, биљака с деловима људског генома и општом обавезном антибиотском терапијом, на пример. Креативна поља, до сада везана само за фиктивног доктора Франкенштајна. Толико пуно духовне хране, а тако пуно телесног отрова.

„Човек је оно што једе", доиста. Испланиран, јалов али економски више но јефтин или помало хаотичан, но плодан, а врло скуп. Човек и његов живот. Хоће ли у будућности природна храна постати контрабанда?