Блажена дечанска подвижница Стевка (потоња монахиња Стефанида) Ђурчевић (1887–1945.) пример је истинске духовне ревности и жарке жеље за честим причешћивањем Светим Тајнама Христовим. Њена исповедна писма – обраћања Господу Исусу Христу, која се чувају у Дечанима, по лепоти не заостају за најдубљим светоотачким изливима љубави према Женику Цркве и Спаситељу човека и човечанства.

Ова писам је својевремено открио и објавио (делимично) дипломирани теолог Ристо Радовић (будући митрополит Амфилохије), који каже да су сва њена писам "преокупирана чудесним ликом Христовим, свијешћу о гријеху коју посједују у толикој мери само људи који су у себи дубоко осетили тајну препорођаја личности кроз подвиг, пост и молитву, сазнањем таштине живота у свету". Како је живела и подвизавала се подвижница Стевка?

Ево шта је о њој писано: "Соба јој је била као капела пуна икона. Спавала је на даскама са једним ћебетом. Кандило јој је горело дан и ноћ. Спавала је врло мало: никад је нису могли затећи у кревету. Увек код ње гори в увек се чује шапат свете молитве, кад се прође поред њене собице, јер се никад није наглас молила. Ако је имала парче хлеба и неко дошао код ње – она му га је дала. Врло рано је почела да носи црно одело слично монашком. Причешћивала се најмање једанпут недјељно, а често и више пута. Ко прочита њена исповедна писам – видеће – за њу је највећа несрећа ако се не причести у одређени дан. То је постала сва вредност њенога живота. Пошто није волела да говори, своје исповести пред Причешће је писала и предавала свештенику. Долазила је на молитву у Дечане, брат је одвозио и довозио чезама. Ту је увек стала поред стуба у правцу ћивота Светог Стефана, стојећи на једној и прстима друге ноге непомична до краја богослужења" 

Блажена Стевка од своје седме године није окусила меса, и постила је строго. Увек је била више гладна него сита.

Блажена Стевка је, између осталог, писала: "Ви, Оче, можете знати ако можете вјеровати да ја осим Христа немам ништа. Само много/грешни живот носим. Али ми је Христос милост и љубав и цео углед живота мога. Кад се угледам на Христову велику муку, на Његово дуго трпљење и на Његову доброту и мудрост – више ми не треба ништа. Христос ми је доста. У мучне тамне ноћи Христос ми греје као сунце. /.../ Па нека се чини што год хоће на овом свијету, нека се обрће и преврће – мене нико с Христом раставити неће! Ја Христе, не требам никога само Тебе ако ме волиш, да ме за Себе спремиш, да ме чуваш од ове безвјерности и развратности која на овоме јадном свијету постаје /.../ О, Господе Исусе Христе, дуготрпељиви, мучени Сине Божи! Нека ми буду у помоћ Твоје свете жалосне муке! У ове Твоје мучне дане, управљај са мном Христе, тако ти мука! /.../ Христе, мој жалосни Животе... немам лијека без Тебе!" (Опширније о блаженој Стевки у књизи "Небеска Србија", Манастир Сланци 2002.)

Тако је живела подвижница која се непрестано причешћивала. Њено узрастање у Христу, њена огромна и чудесна љубав према Богочовеку Чије јој је Тело и Крв представљало сталну насушну потребу, казују нам поуздано знамење како изгледа онај који се достојно, смислено причешћује. Очито је да то захтева сву могућу озбиљност и тражи читавог човека, да се човек не би приближавао Богу на суд или осуду. Причешће није никакав "атомски витамински коктел" после кога се човек опет неспутано погружава у своју грешну свакидашњицу. Колико нас се може похвалити љубављу и жртвом блажене Стевке, њеним постом и њеном молитвом?

НЕ ИГРАЈМО СЕ ОНИМ ШТО НЕ МОЖЕМО НИ СХВАТИТИ, НИ ПОДНЕТИ!