Током овог разговора, старац Јефрем из Аризоне говори о свом рођеном оцу и како га је Господ молитвама Цркве ослободио пакла. Архимандрит Јефрем је био игуман светогорског манастира Филотеја, а потом је основао осамнаест православних манастира у Северној Америци, због чега је назван „Апостол Америке“. Упокојио се Господу 7. децембра 2019. године.

Следи транскрипт аудио снимка.

+ + +

- Желите да вам кажем нешто о свом оцу, мом јадном оцу?

- Да.

- Мој отац није ишао путем Божијим. Али моја мајка, која је водила свети живот, успела је да га приведе вери. Веровао је у Бога и молио се колико је могао, ујутро и увече. Међутим, знао сам да никада није исповедио. Мајка је покушала да га убеди да оде на исповест, али он није слушао.

Како су ми причали мајка и брат, упокојио се три месеца након мог одласка на Свету Гору Атон. Он је био болестан. Имао је болест због које му је крв изгледала као вода. Дошао је доктор мом оцу, једном од старих блажених лекара, који му је рекао: „Мицос (тата ми се звао Димитрије), као што видим, нећеш доживети зиму“. И тако се догодило.

Ја сам отишао на Свету Гору. Мајка и брат су ме обавештавали о догађајима. Мој отац је био тешко болестан и био је везан за кревет. Позвали су нашег исповедника, који је такође био јеромонах.

Ми, духовници, морамо бити веома опрезни када прихватамо нечију исповест. Само један пропуст у овој ствари може да нас пошаље у пакао... Исповедник каже мом оцу:

- Мицос, ти желиш нешто да ми кажеш?

- Не, оче!

А онда је духовник отишао и оставио га.

Наш исповедник је одавно преминуо, и нека му је благословена душа, где год да је сада... Да могу да вратим време, рекао бих му ово:

- Постави му питање, питај мог оца: „Мицос, реци ми, да ли си икада радио то и то?“

Затим га лагано куцните по рамену: „Да ли сте икада урадили ово или оно...?“

Говорите сами за њега – учтиво, племенито – да се извуче из тешке ситуације, а он ће вам открити своје грехе, јер ће особа коју се исповедате управо отићи...

Већ сам се сусрео са таквим случајевима у животу, на свом духовном попришту.

Брат ми је рекао да му је мајка тада рекла: „Иди и узми благослов свог оца. Твој отац ће ускоро умрети." Моја мајка је стајала испред врата и молила се на бројаницу.

Брат каже:

- Мама, како ћу и шта ћу му рећи?.. Узећу твој благослов, као да ти умиреш...?

- Не не тако. Рећи ћеш: „Оче, идем да се причестим и треба ми твој благослов“.

Била је наша света традиција да пре одласка на Свето Причешће добијемо благослов својих родитеља.

- Оче, идем да се причестим, потребан ми је твој благослов.

- Никос, благосиљам те.

Брат ми је испричао шта се даље догодило: „Кад сам седео поред њега видео сам оца како се наљутио и погледао према вратима. Био је веома уплашен и лице му се променило, учинило му се да је смрт ушла у собу, и чим је то видео, бацио је ћебе преко себе да покрије главу и да не гледа у том правцу... јер демони су дошли."

Никос је додао: „Био сам толико уплашен да се нисам усудио да изађем кроз врата, али сам се попео из собе кроз прозор“.

То сам сазнао од њега.

Не сећам се да ли сам тада већ био ђакон. Вероватно нисам, био сам тек искушеник, јер сам био само три месеца на Светој Гори... Тада сам, наравно, помињао оца и као ђакона и као свештеник. Једног дана сам имао виђење.

У Волосу сам за време рата и немира имао мали сто, и продавао сам неке ситнице, зарађивао око 5 драхми дневно да би породица преживела. Тада сам имао 14-15 година. На путу кући прошао сам поред затвора. Погледао сам затворенике унутра и било ми је тако тужно због њих. Тамо је била капела светог Елевтерија и људи су унутра бацали новчиће за затворенике... И ја сам урадио исто и рекао: „Свети Елевтерије, молим те, ослободи ме да напустим овај свет и замонашим се на Атосу.“ То сам радио доста дуго... Тако сам у визији видео да се возим аутобусом са своја два брата и другим људима. Чим смо стигли у простор где је био затвор, окренуо сам главу налево и погледао је. Тамо, у затвору, видео сам оца! Био је окован, ноге су му биле приковане за под, да се није могао померити... „Отац ми је у затвору! Шта је урадио?" Искочио сам из аутобуса. Остали путници ништа нису разумели и кренули су даље, а ја сам одмах отрчао у затвор... Чим сам стигао, врата су већ била отворена, ланци су откопчани и он је изнесен у двориште.

Клањам му се и тражим његов благослов.

- Благословено, дете моје! – одговори он оборивши главу.

- Зашто си у затвору, оче?

Био је у модрицама, руке су му биле оковане.

 - Оче, зашто си у затвору? Мама и ја нисмо знали за ово... Шта си урадио?

Спустио је главу...

Није могао да каже шта је урадио...

 Питам га:

- Где ти живиш?

- Хајде, показаћу ти.

И одвео ме је у собу коју сам видео из аутобуса кроз прозор.

Видео сам рупе које су биле у поду.

 - Ево моје ћелије.

-Хоћеш ли ми сада рећи зашто си у затвору и шта си урадио?

 Одмахнуо је главом...

- Похулио сам Бога... то је смртни, неопростиви грех...

Након тога је нестао.

Када нисмо имали школу, радио сам у адвокатској канцеларији. Мој посао је био да идем од канцеларије до суда.

А онда видим да сам још у Волосу и да пролазим поред суда. Видим да долази група осуђеника, чува их неколико строгих полицајаца. Сви су оковани, руке им посечене. Ја мислим:

- Идем на суд да сазнам ко су они.

 Видим свог оца у првом реду. У страшном стању... А моји рођаци и не знају да ће се појавити на суду... И ја идем у суд и седнем. Кад сам био дете, понекад су ме водили са собом на суд, стављали ме у седиште позади и ја сам одатле гледао... Председник суда гласно објављује:

- Поклони су нуђени у корист осуђених, али су одбијени, и осуђени су заувек. Никада неће изаћи из затвора.

Да ли је мој отац заувек осуђен? Отићи ћу, бацити се пред ноге судији и у сузама молити да га пусти...

Полиција је одмах заузела своја места, завршило се суђење, сви су изашли на улицу, а и ми смо изашли на улицу. Виђење се завршило.

После овога наше братство се преселило у Нови скит. Населили смо се на пустом месту, а са нама је био и старац Јосиф... Био сам свештеник и сваки дан сам помињао оца, служио парастос и све остало... Рекао сам мајци да се моли за мог оца помоћу бројанице, како би он изашао из пакла...

Једног дана сам напустио келију Светих Бесребренника и отишао у старчеву колибу на откровење својих мисли, да испричам како сам вршио свеноћно бденије, пошто је био обичај да се сваки дан исповедамо код старца. Затим сам се поново вратио у келију Светих Бесребреника, где је била мала црква и где сам живео са неколико браће.

Одједном видим оца, слободан је и весео... Изашао је из цркве Светих Бесребреника, прошао кроз двориште и ми смо се срели. Видим га испред себе и грлим га.

 - Оче, јеси ли то ти? Како си, оче?

- Добро сам, добро сам.

- Да ли си добро? - питам, тресући га за рамена.

- Ја сам добро. Благодарим ти на свему и праштај! И ходао је обронком планине до врха...

Желим да вам скренем пажњу на благодети које помињање доноси душама – молитве које треба да чинимо не само за своје најмилије, већ и за цео свет.

Превод: "Борба за веру"