 ...најдража је мени. Наравно, парафразирам стих једне дивне народне песме, не би ли и насловом украсио ову причу, а саму песму отргао од заборава.. Одједном се само наметнуло, па ти сад ‘ајд одоли томе.
Знам, ма к’о један, да ће неки који препознају Цркву, што најдража је мени, рећи: само, мала ти је та Црква. А ја њима кажем: НЕМА МАЛЕ ЦРКВЕ! Чак и она на ледини, под ведрим небом „где вас је двоје-троје у Моје име и Ја сам са вама“ је Велика Црква, а камоли ова у мом крају. Света недеља, Причешће Свето, а Црква пуна, пуна к’о око, к’о кошница пчела, кипи, чак и испред Цркве тесно. Милина једна. Дошли верници, највише дечица, да се исповеде, покају, причесте и чују по коју. Јер одавно, можда и никад пре, се није тако чуло. Свету литургију служи свештеник, са својом братијом, помало старомодан што би се рекло „неопростиво“ искрен, све у свему необичан за овдашње и данашње прилике. Не бих погрешио ни да сам уз наслов приче придодао и: „један свештеник у мом крају“. „Ђе се гусле у кући не чују ту је глува и кућа и људи“ написа Његош, а тако ти је и у највећој српској православној кући тј. Цркви: ђе се свештеник у цркви не чује... (не морам ни ја све). А чуће се кад истину збори, и кад збори к’о да правду твори. Ми, жељни правде, ни мање ни више, са највишег места, из Српске православне цркве, а правда се прави од истине. Ето нам опет среће. Прозбори, тај наш, већ необични свештеник, о великом злу, које већ деценијама хара Јадром и Рађевином, о Рио Тинту и његовим слугерањама, без устезања и страха од сутра му. Први пут у Цркви нашој чусмо оно што и сами годинама , као удружење „Заштитимо Јадар и Рађевину“ чинимо на протеривању компаније Рио Тинта са наших простора. Трже нас, необични свештеник једне цркве у мом крају из учмалости и заборава. Из смрти од заборава нема Васкрсења. Свети Николај Велимировић рече: „Гневите се браћо и сестре на зло“. Да, на зло имамо право да се гневимо и ни на шта друго. Помену, наш свештеник и проблеме у свом „предузећу“, али о томе други пут или још боље, браћо и сестре, дођите на свету литургију у Цркву из мог краја у којој службу служи наш, већ, необични свештеник. Још једном да се запитамо, зашто овај запис? Просто, помоћ у борби против Рио Тинта и њихових сатрапа смо тражили од оних највиших по чину, а добисмо од оног најмањег по чину. Управо су такви као наш необични свештеник водили свој народ ка опстанку. Присетимо се само попа Момчила Ђујића, Георгија Бојића-Џиџе игумана манастира Троноша, Светог Стефана Троношког, архимандрита и игумана, Попа Луке Лазаревића, Проте Матеје Ненадовића, свештеномученика Митрофана Матића, настојатеља манастира Чокешина и првомученика комунистичког терора... Кад год су духовници предводили свој српски народ ми смо излазили као победници. Иначе, заборав је неизлечива српска болест па тим више овај запис има своју сврху. Председник удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“ Момчило Aлимпић |
