Христос посреди нас!

Видим да се повела реч о светом причешћу и његовој учесталости. Не бих се усудио да пишем о томе колико често и на који начин се треба причешћивати, то је питање за духовника. Овом приликом бих скренуо вашу пажњу на аву Филимона о чијим искуствима можете читати у Добротољубљу. Стога ево неколико цитата.

"ДОБРОТОЉУБЉЕ

ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ СВЕТИ АВА ФИЛИМОН

МНОГОКОРИСНО КАЗИВАЊЕ О АВИ ФИЛИМОНУ

1. О ави Филимону, отшелнику, причаху да се затворио у некакву пећину која се налазила у близини Лавре, зване Ромијева. Ту се он предао подвижничким борбама, понављајући у себи оно што је, по предању, говорио Арсеније Велики: “Филимоне, зашто си дошао овамо”. У тој пећини је провео доста времена. Његово дело је било плетење ужади и котарица, које је предавао економу, од кога је, опет, примао хлепчиће којима се хранио. Ништа друго није јео сем хлеба са сољу, па и то не сваки дан. Очевидно, о телу се готово није ни бринуо, али је стога, упражњавајући се у сагледавању, боравио у божанском просвећењу. Удостојавајући се неописивих виђења тајни, он напредоваше у духовном образовању. Суботом и недељом би одлазио у цркву сам, удубљен у себе, не дозвољавајући никоме да му се приближи, како му се ум не би отргао од свога делања. У цркви би стајао у углу, са погнутом главом, проливајући море суза. Стално је туговао, држећи у уму срдачно сећање и лик светих отаца, особито Арсенија Великог, трудећи се да иде његовим стопама.

...

5. Свети старац (Филимон) је имао следеће правило служења: ноћу је читао цео Псалтир и песме[1]*) без журбе и сујете. Онда је читао једно зачало из Јеванђеља, а затим седао и у себи говорио: Господе помилуј, са пуном пажњом и прилично дуго, све док се не би уморио од призивања. Најзад би себи допустио да заспи. У зору би отпевао Први час, а онда сео на своју столицу, лицем окренут према истоку и наизменично читао (Псалме) или, по избору, из Апостола и Јеванђеља. Тако је он проводио цео дан, непрестано певајући, молећи се и наслађујући се сагледавањем небеских ствари. Његов ум је често био плењен сагледавањем, тако да није знао да ли се налази на земљи.

...

20. Још много сличнога причаше брат који је живео са авом. Ко се, међутим, неће код њега дивити и следећем доказу његовог великог смирења? Он се веома рано удостојио презвитерског чина. Међутим, пошто се истински и животом и разумом дотакао небеског, он је на све начине, као велико оптерећење, избегавао служење Божанствене Литургије. Стога он у току многих година свог подвижништва веома ретко приступаше за свету трпезу (ради служења). Без обзира на опрезан живот, он се чак ни Божанским Тајнама није причешћивао кад год би се десило да дође у општење и у разговор са људима, премда никада није разговарао о земаљским стварима, већ само о духовној користи за оне који искаху да са њим поговоре. Када је имао намеру да се причести Божанским Тајнама, он је увек најпре дуго досађивао Богу, умилостивљавајући га молитвама, певањем Псалама и исповедањем. Њега је обузимао страх и трепет кад би чуо свештеникове речи: “Светиње светима”. “Јер, у том тренутку, говораше он, цркву испуњују свети анђели, а сам Цар сила се, извршивши тајинствено свештенодејство, и претворивши хлеб и вино у своје Тело и Крв, преко Светог Причешћа усељава у срца наша”. “Стога, додаваше он, треба чисти и непорочни, као изван тела и без икаквог колебања и сумње да се осмелимо да приступимо Светом Причешћу пречистим Христовим Тајнама. На тај начин ћемо постати заједничари просвећења које се њима дарује. Многи од светих отаца су се удостојили виђења светих анђела који су их чували (од свега неприличног). Стога су се и сами држали дубоког ћутања, ни са ким не разговарајући”."

+ + +

Ето, кад је неко ко је водио овакав живот имао толико обазривости према приступању светом причешћу, уколико пре треба бити обазрив ововременски човек који проводи живот у светској вреви.

Без припреме да не приступамо Чаши.

Свако добро од Христа васкрслога.

Драган Ж.