header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Уредништво: Шта је циљ "Борбе за веру" кад је учење о Служби Божијој у питању?
Уредништво: Шта је циљ "Борбе за веру" кад је учење о Служби Божијој у питању? Штампај Е-пошта
понедељак, 18 децембар 2023

 Главни циљ „Борбе за веру“ је да се наше читалаштво упозна са ИСТИНОМ о Светом Предању православног богослужења, и да се укаже на заблуде и лажи новотараца, који своје измишљотине приписују Светим Оцима и тврде да је њихово наопако богослужење тобож исправнија и древнија пракса. Ако видите ово што ћемо у наставку навести, знајте да су у питању новотарци:

Дакле, где год видите гласно читање свештеничких молитава, које треба да се чују само у олтару, окретање свештеника западу приликом заамвоне молитве, држање олтара све време отвореним, без навлачења завесе (што се по типику чини у току Светле Седмице и кад служи епископ), уклањање и радикално краћење иконостаса, приморавање верника да се причешћују неуобичајено често или на свакој литургији, и то без припреме постом, молитвом и исповешћу, знајте да ту служе новотарци, који за свој начин службе немају благослов Цркве, нити тако пише у Служебнику и Типику. Бежите од њих што даље, а тражите места где се Богу служи по Божјем благослову и Светом Предању.

Знамо ми да Бог људима благосиља различите стазе на истом Путу Који је Истина и Живот. Али, то су стазе на ИСТОМ ПУТУ – ПУТУ СВЕТОГ ПРЕДАЊА. У Отачнику имамо пример двојице монаха који су пали, и којима су оци у манастиру одредили да се по годину дана кају у својим келијама, једући само хлеб и воду. Кад је прошло годину дана, келије су отворене и имали су шта да виде – један монах је био кост и кожа, сасушен од поста, бдења и суза, а други, који се исто тако подвизавао, био је сав светао и осмехнут. Питали су их како су се кајали. Овај први је рекао да је све време мислио о Страшном суду и ономе што га чека због учињеног греха, па му се кожа од страха Божјег прилепила за кости. Онај други је рекао да је размишљао о милости Божјој неизмерној, која прима све покајане грешнике, и да је осећао радост покајања као повратка Оцу. Духовни оци овог манастира су расудили да је покајање обојице једнако пред Богом.

Мало их је остало верних Светом Предању. Сви наши богомољачки манастири и духовници који следе Владику Николаја високо су држали и заставу богослужења и заставу поста, као и они који су код њих тражили и траже духовно руководство. Али сада их је све мање.

Управо из тог искуства и предања можемо рећи:

1. Једење јела куваних на води и то три пута дневно у дане кад се спремамо за причешће (ма била то и субота и недеља, кад падну између почетка поста и дана нашег причешћивања) није кршење Типика, него вековна причасна пракса српског православног народа, коју су благосиљали и Владика Николај и Отац Јустин. Забрањено је, суботом и недељом, сухоједење, једење некуване хране једном дневно.

2. Древни подвижници, какве, рецимо, спомињу Созомен и други црквени историчари, скоро никад нису јели на уљу, па нису зато осуђени, него прослављени;

 3. Ми нисмо за повратак у рано хришћанство (то је углавном утопија новотараца), него за држање српске причасничке праксе, која није супротна Типику, и која одговара савраменом човеку, далеком од раних хришћана као небо од земље;

4. Тврдња да кад се спремамо за причешће у недељу у суботу треба јести на уљу није доказива ни догматски, ни доксолошки, ни канонски;

5. Нисмо ни за какво правничко цепидлачење кад су канони у питању, али пост на води у суботу уочи причешћа не коси се са обновом богослужења и животом у складу са богослужењем. Понављамо: најбољи српски манастири држали су сва богослужења, и постили на води пред причешће, било да је субота или недеља, онако како им је оставио Владика Николај. Најагилнији српски хришћани редовно иду на сва им доступна богослужења, и посте на води пред причешће, како им кажу њихови духовници. Пост на уљу суботом не повећава побожност и посећивање богослужења, а пошто данас у СПЦ на њему инсистирају новотарци, који траже од верника сваколитургијско причешћивање без икакве озбиљне припреме, то су побожни људи према том инсистирању сумњичави, јер виде ко га у СПЦ заговара.

6. Пређеосвећене литургије јесу настале ради причешћивања верних, али, због пада њиховог духовног нивоа, ова пракса се изобичајила. Чак и у друштвима незамисливо побожнијим од нашег данашњег она није била уобичајена. Уосталом, ко хоће да се често причешћује, мора свој живот да усклади с тим циљем. Свети Симеон Нови Богослов се сам сваког дана причешћивао, и позивао и друге монахе на то, али има беседу против оних који говоре да се приликом сваког причешћа не може плакати. Он се сваког дана причешћивао и сваког дана покајнички плакао.

7. Типик се трудимо да слушамо, једемо на уљу суботом и недељом у Великом посту, али кад се не причешћујемо. Наравно да ништа у Цркви нема смисла без богослужења и причешћивања. Али, како рече Господ, ово треба чинити, и оно не остављати. А ми не бисмо оставили оно што су нам дали Владика Николај и Отац Јустин.

8. Противимо се масовном превођењу богослужења на савремени српски језик, који је убог у односу на црквенословенски. Јер народ Цркви не приводе преводи, него благодат Духа Светога кроз достојне пастире. Тек би превод богослужења био неразумљив нашем човеку. Шта просечан Србин разуме у песми опела: „Јагње Божје проповедаше, и као јагањци заклани бише светитељи, и преставише се животу што не стари и не пролази. Њега приљежно мученици молите да нам опроштај грехова дарује“. Какви јагањци? Ко коље јагањце? Зашто? Преко деведесет пет посто Срба на опелу овде ништа не би разумело. Или: „Како из груди млеко точиш, Дјево? Како храниш Хранитеља творевине?“ Разумеју ли то просечни Срби? Не, не, и не! Како је говорио Свети Јован Кронштатски, људи уче језике, а неће да науче словенски, језик своје Мајке Цркве, а довољно им је само двеста речи да би све разумели, ако то желе.

9. Новотарство је донело црне плодове у прошлом веку. Нови календар је скоро све Грке довео до признавања крвавих злочинаца – украјинских богохулника и расколника, и до скоре уније са папом. Тај је процес, очито, скоро незаустављив.

 Познато је да је крајем XIX – почетком XX века Руску Цркву захватио реформаторски талас који је позивао на обнову црквеног живота. При томе су се црквени реформатори оправдавали наводно огромном потребом православног верујућег народа за црквеним преображењем. 

Свештеник Петар Андријевски у свом тексту „На путу ка литургијском разрушењу“ каже да православном верујућем народу у великој већини, како онда тако и данас, нису потребне никакве црквене и богослужбене реформе. „Проблем реформисања црквеног живота, који су његове апологете интензивно пропагирале у предреволуционарним годинама - јесте проблем који је вештачки створен и који је постојао само у главама интелектуалних сањара, инфицираних црквеном "маниловштином". Крах обновљенства представља велику историјску лекцију свима који стварају и преувеличавају реално непостојеће проблеме, свим реформаторима, како прошлим тако и садашњим. На жалост, чини се да ту лекцију нису научили неки савремени црквени обновљенци“, каже отац Петар Андријевски.

Још 1925. године местодржитељ Патријаршијског трона свештеномученик Петар Пољански издао је наредбу свим верним чедима Руске Православне Цркве у којој су побројане новотарије руских обновљенаца. Једна од главних њихових новотарија била је и увођење руског језика у богослужбену праксу.

„'Ђаво мрзи црквенословенски језик', - писао је Јован Вишенски, атонски подвижник, који је живео на прелазу између 16. и 17. века, разобличитељ латинства. Живу потврду ових речи Јована Вишенског представља случај из недавне прошлости наше Цркве, када су безбожни гонитељи покушали да је уклоне са лица руске земље. Године 1928, антирелигиозна комисија при ЦК ВКП(б) разматрала је захтев обновљенаца да се молитвеници издају на руском језику (у то време Патријаршијска Црква није имала могућности да издаје никакве богослужбене књиге). У дебати која се развила поводом тог питања, један од чланова антирелигиозне комисије, познати идеолог антирелигиозне пропаганде и гонитељ Цркве, Е. Јарославски (Губелман) изјавио је да се "не противи издавању молитвеника на руском језику у невеликом тиражу", зато што "богослужење на руском језику губи своју чудесну мистичност". Очигледно је да су демони у лику црвених комесара, специјализованих за борбу против Православља, савршено разумели мистичну силу црквенословенског језика и дрхтали пред њом.“ (Отац Петар Андријевски, „На путу ка литургијском разрушењу“).

 

10. МИ ЗНАМО ШТА ЈЕ СВЕТО ПРЕДАЊЕ

У свом „Катихизису Источне Православне Цркве“ на питање „Шта је то Свето Предање“, Свети Владика Николај одговара: „То су сва она духовна блага која смо наследили од наших светих предака...“

Под „Светим Предањем“ подразумева се оно што људи који истински верују и који поштују Бога речју и делом предају један другоме и претци потомцима: учење вере, Закон Божији, Свете Тајне и свештене обреде. А на питање где се чува Свето Предање одговор је следећи: „Сви који заиста верују, сједињени Светим Предањем вере, у целини и прејемствено, како је Божански установљено, чине Цркву, која и јесте верни чувар Светог Предања, или, по речима Светог Апостола Павла – Црква Бога живога, стуби тврђава истине (1. Тим. 3,15).“

Свети Василије Велики о Предању каже: „Од догмата и поука сачуваних у Цркви неке имамо у писаном облику, док смо неке примили од апостолског предања, кроз прејемство у тајности. И једно и друго има исту силу за побожност, чему неће противречити нико ко је макар и мало упућен у црквени поредак. Јер ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као да они нису од великог значаја, неприметно ћемо нанети штету Јеванђељу у ономе што је најважније, а од апостолске ће проповеди остати тек пусто име.“

Кад новотарци кажу – где пише у канонима да се пости пред Причешће, а ви и питајте – где пише у канонима да се крстимо са три прста? То је СВЕТО, АЛИ НЕПИСАНО, ПРЕДАЊЕ. Предање је и писано и неписано, како каже Свети Василије. Ко сруши неписано, рушиће и писано.

11. Шта је предање Српске Цркве о припреми за Свето Причешће? Ево шта је писао ученик владике Николаја, који је, авај, и сам лутао по новотарству, више из страха, а мање по савести – покојни архимандрит Јован Радосављевић (Бог да му душу прости): „Тако дочекујем у Жичи и први Часни пост (1939), где мора да се види ко се како подвизава и како пости; „ко је вјера, а ко је невјера”.

На Беле покладе сви смо присуствовали вечерњем богослужењу заједно са Владиком. У цркви се нисмо опраштали с братством, већ у монашкој трпезарији после вечере. Тада је на вечери заједно са нама и Владика. По завршетку вечере и читања „Лествице”, он нам одржи лепу и садржајну поуку којом нас припрема и уводи у пост. Затим, устајемо и прочитамо молитву после вечере, као што смо то учинили и пре вечере. Владика долази до улазних врата, с десне стране, а игуман с леве. Сви по реду прилазимо Владици за благослов и пољубимо му руку, учинивши пред њим поклон. Том приликом Владика, благосиљајући свакога од нас, каже „Прости брате, Бог да прости”! Онда се окрећемо игуману и свима осталим по реду. Поклањамо се једни пред другима, па љубећи се у рамена, а старије и у руку, тражимо једни од других опроштај. Кад се тако сви опростимо, онда се разилазимо сваки у своју келију у апсолутном молчанију.

Правило је манастирско, а и од старине хришћанско, да се од Белих поклада до Чисте среде, после литургије ништа не једе и не пије, а неки то чине чак и до петка, што је у Жичи строго практиковано. Као и сви остали, покушао сам и ја тако да постим. Време се проводило у цркви на богослужењу, у свом келејном правилу и у читању Светог писма и других светих и побожних књига, као и на свом послушанију, ако су неопходна. Први дан некако сам издржао.(...)

Некако сам дошао до цркве, и хоћу да уђем на побочна врата до леве певнице. Али ми се нешто смучило, врти ми се у глави и стомак ме боли. Таман да отворим руком врата, паде ми мрак на очи и ја паднем на праг црквени. Кад у том наиђе отац Рафаило, свећар. Тапеља брзо као патка у ходу, па ће ми рећи: „Шта то, пиле, радиш?” Кад ме виде да ћутим и не могу да дођем к себи, повика: „Енеде, па ти се онесвестио! Јеси ли јео шта?” Процедим некако кроз зубе да нисам. Дограби ме одмах за руку, па право са мном у кухињу. Зовну куваре и рече им: „Дајте нешто овом детету да не умре од глади!” Дадоше ми неког тазе хлеба и расола, што су припремили за раднике, и том посластицом, слађом од сваке друге, повратих се некако у живот.

Да, али сада друга мука, шта ћу рећи Владици кад ме буде питао: „Што ниси постио као и остали?” И то ми се заиста догодило.

Сутрадан у среду, Владика служи у Светосавској цркви. Топла, загрејана црква, јер је још зимски период. Народа дошло пуно, па и нека деца. Ја стојим позади у цркви и ћутим. Осећам се кривим. Гледам на оне дечаке и девојчице, моје вршњаке као на какве хероје.  /.../Владика заврши Пређеосвећену литургију и, кад дође време да се причесте светом богојављенском водицом они који су постили, Владика изађе на двери држећи у рукама велики, земљани, лакирани (глеђосани) путир пун свете воде, и уместо кашичице држао је обичну јеловну кашику у руци. Рекао је да сви који су строго постили и уздржавали се од јела и пића од поклада увече, приђу да се причесте светом водом. Тада су сви по реду прилазили, почев од старих монаха, па онда редом и онај народ, па и она деца. Сви се скоро причестише и свакоме Владика даде по три кашике оне свете воде. Само је нас неколико остало, који нисмо пришли и причестили се. Владика је то запазио, и чим смо изашли из цркве одмах ме је питао: зашто се и ја нисам причестио. И кад сам му рекао да нисам могао издржати, укорио ме је као слабића, „а други млађи од тебе издржали су”, вели, „и причестили се.” Обећао сам да ћу и ја идуће године издржати. Тако је и било. /.../“

Из књиге: архимандрит Јован (Радосављевић) Живот и страдања Жиче и Студеницепод окупатором (1938 - 1945).

ПОРУКА ЗА КРАЈ

Посетиоцима „Борбе за веру“ поручујемо: ШТА ГОД ЧУЈЕТЕ, ВИДИТЕ И ПРОЧИТАТЕ, ПРОВЕРАВАЈТЕ  СВЕТИМ ПРЕДАЊЕМ. АКО ВИДИТЕ ДА БИЛО КО (ОВДЕ УБРАЈАМО И СЕБЕ) СКРЕЋЕ СА СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКОГ И СВЕТОЈУСТИНОВСКОГ ПУТА, НЕМОЈТЕ ГА СЛУШАТИ!

НЕКА НАС СВЕ УМУДРИ ГОСПОД НАШ ИСУС ХРИСТОС, БОГ СРБА И СВИХ ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА!

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 19 децембар 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.