Данас би многи желели да је Света Литургија само сабрање „доброћудних" око Свете Трпезе. Причестимо се – и спасени смо! Али, да ли је баш тако?

Предање Цркве каже да није. Велика је припрема потребна да бисмо постали Христови удови. То не значи да ћемо некад бити достојни – јер, један је Свети, један Господ Исус Христос у слави Бога Оца! Али, припрема нам треба да бисмо постали свесни своје недостојности. О томе, у житију великог подвижника, Светог Нифонта, његов ученик пише ово:

„Затим га упитах шта је видео када је почела Божанствена Литургија.

Он ми рече да чим је служитељ рекао "Благословено царство...", он виде огањ како силази са неба и покрива свети жртвеник и свештеника, а да тај ништа није осетио.

Касније, када је народ почео да поје Трисвету песму, четири ангела сишла су и појала заједно са њима.

На читању Апостола, појавио се блажени Павле да упућује чтеца. На "Алилуја", после завршетка Апостола, сједињени гласови народни усходили су на небо као каква огњена, чврсто исплетена бројаница. А на Еванђељу, једна по једна реч излазила је као пламен из уста свештеникових и узносила се на небеса.

Мало пре Входа часних дарова, светитељ изненада виде како се небо отвара и са њега се излива некакво неизрециво и неземно благоухање. Ангели силажаху са висине, појући химне и славословља Јагњету, Помазанику и Сину Божијем.

И гле! У то се појави пречисти и прељупки Младенац! На рукама Га држаху ангели који Га донесоше и положише на свети диск, на ком се налажаху часни дарови. Око Њега сабра се мноштво у бело одевених и преблиставих младића, који су са дивљењем и трепетом посматрали Његову божанствену лепоту.

Дође и час Великога Входа. Служитељ се приближи да узме у руке свети диск и свети путир, подиже их и положи на своју главу, подижући заједно са њима и Дете.

Чим светиње изађоше, и док је народ са умиљењем појао, светитељ виде ангеле како лепећу крилима над главом служитељевом, два херувима и два серафима да иду пред њима, а безбројне друге ангеле да га окружују, појући са радошћу неисказане славопоје.

Када свештеник стиже до свете трпезе и положи на њу часне дарове, ангели је прекрише својим крилима. Двојица херувима стадоше са десне стране служитељу, а два серафима слева, тако да их он није видео.

Божанствено тајноводство се настави. Народ је изговорио "Верујем" и дође час освећења часних дарова. Служитељ их благослови и каза: "...Претворивши их Духом Својим Светим. Амин, амин, амин." Тада праведник виде једнога ангела где узима мач и коље Младенца. Крв Његову ули у свети путир, док Му Божанствено Тело испарча и смести на диск. Затим се поново повуче на своје место и стаде скромно и побожно.

Када служитељ подиже Свети Хлеб, узвикујући "Светиње светима", а док народ појаше "један је Свет, један је Господ...", неко из сабрања окрену се светитељу и тихо га упита:

- Зашто, оче, свештеник каже "Светиње светима"?

- О свима нама он то говори, дете моје. То значи: светим удовима Христовим нека приступи онај ко је свет!

А други брат, који беше прост и неук, упита га:

- А шта је светост, оче?

- То значи следеће... Ако си развратан, немој се усудити да постанеш судеоник тако велике тајне. Ако си у непријатељству са било ким, не приступај. Ако исмејаваш или псујеш и осуђујеш свога ближњег, стој подаље од Божанственога причешћа.

У том часу већ, међутим, служитељ рече "приђите".

Тада светитељ посматраше оне који су се причешћивали. Ликови неких од њих поцрнели би чим би они примили божанствене тајне. А лица других блистала су попут сунца! Блажени стаде уздисати и одмахивати главом...

Ангели су стајали крај путира и са поштовањем пратили причешћивање. Када би се, тако, причешћивао неко благочестив, они би му на главу полагали венац. А када би, напротив, прилазио неко грешан, они би окретали главе са очигледним гнушањем. Тада непорочне тајне као да су ишчезавале са свете жлице, тако да је изгледало као да грешник не прима у себе Тело и Крв Христову. Са осудом Господњом изображеном по лицу, он би одлазио сав поцрнео!

Када се Литургија завршила и свештеник изговорио отпуст, поново се појави Младенче на рукама светих ангела и као да се кров храмовни раздели надвоје. Туда ангели узнесоше Дете на небеса уз химне и славословља, као што Га беху и спустили, док се чудесни миомирис и сада свуда унаоколо излио.

То је, дакле, било оно што је праведник видео у цркви и што ми је испричао на путу, док смо се враћали у нашу кедију.

Бог му је, истина, открио многе тајне које, ако се запишу појединачно, како вели и Еванђеље, мислим да ни у сав свет неће стати написане књиге.“

Приређивач: „Борба за веру“