ДИВЕРЗИЈА ПРОТИВ РУСКЕ ЦРКВЕ ИЛИ ОВО ЈЕ КОД НАС ВЕЋ ВИЂЕНО!

У Москви је 20. децембра 2023. године одржан годишњи епархијски састанак московског свештенства под председавањем Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила.

 Између осталих тема, патријарх Кирил је, на подстицај групе младог либералног свештенства, поставио питање о прихватљивости служења Божанствене Литургије са отвореним царским дверима на Литургијама које се обављају по свештеничком обреду. Поред тога, патријарх Кирил је одобрио новотарску праксу делимичне русификације богослужења, односно читање Апостола и Јеванђеља на руском језику. И све то зарад митских мисионарских циљева на које се модернисти тако наивно надају.

На примедбу једног од московских клирика да би ове литургијске новотарије изазвале супротан антимисионарски резултат и одгурнуле огроман број верника из Цркве, патријарх Кирил се само нацерио.

Услед тога је донета одлука да се пошаљу предлози о дозвољености служења литургије јерејским чином са отвореним царским дверима и читањем Апостола и Јеванђеља на руском језику ради проучавања у Међусаборском присуству и одобравања ове обновитељске праксе на Архијерејски сабор.

И тако је на Епархијском сабрању 2023. године, патријарх Кирил је изнео предлоге за реформу традиционалног православног богослужења.

Штавише, у наше време, када руска армија брани интересе и суверенитет Русије на пољима Специјалне војне операције, а народ подржава руске војнике и моли се да спречи немире у нашој држави, литургијске реформе ће неизбежно изазвати смутњу и неразумевање међу народом Божијим, како међу монаштвом и свештенством, тако и међу мирјанима. И управо у ово судбоносно ратно време за нашу земљу, када се на ратиштима одлучује о судбини будуће Русије, патријарх Кирил је дужан, као зеницу ока, да сачува јединство међу народом Божијим, стављајући тачку на нездраве трендове непромишљених реформи које збуњују народ Божији. А оно што је патријарх Кирил предложио на Епархијском скупу у вези са реформацијом, још увек делимичном, традиционалног богослужења је разлог за пољуљање политичке ситуације у Русији, па самим тим и антидржавни чин, иако највероватније ни сам патријарх, нажалост, не схвата ово.

Очигледно је да читање на руском језику неких делова Божанствене Литургије неће гомилати неверујући руски народ у цркве Божије. Али одбацивање црквенословенског језика, језика православног богослужења и књиштва, који је формирао наш народ као нацију, неминовно ће довести до тога да изгубимо себе и да изгубимо духовну снагу која нас спаја. Али све док црквенословенски језик буде непоколебљив, народу се ништа неће догодити. Додирнуто – брзи крах. Јер, црквенословенски језик је темељ на коме се заснива изградња наше духовности, културе, традиције и наше националне суштине.

Новотарски иконостас у Руској Цркви

Што се тиче службе са царским дверима отвореним у „мисионарске сврхе“, рећи ћемо следеће: није јасно шта ће то чинити у сврху мисионарства? Чињеница да ће људи моћи да шпијунирају шта се дешава у олтару? Да ли тамо свештенство ради нешто недолично?

Очигледно, служење са отвореним царским дверима неће дати никакав мисионарски ефекат, јер људи и даље ништа неће видети. Прво, свештеник покрива све што се дешава у олтару на престолу (реч је о евхаристијском канону), а друго, иконостас покрива олтар и проскомидија се не види, чак и ако су царске двери отворене. Већина мирјана је већ сигурна да је свештеник нечим заузет код Престола. Ако се отворе царске двери, неће постати јасније шта тачно свештеник тамо ради. Да бисте то урадили, једноставно морате укинути иконостас, као што су практиковали обновљенци 1920-их.

Са становишта обновљенаца, па и савремених, иконостас је непотребан, јер недемократски одваја једно свештенство, које је код престола у олтару, од другог „свештенства“, које није код престола. Свуда се мора одржавати једнакост, са чиме је присуство у Цркви јерархије, иконостаса, „тајних“ молитава и осталог неспојиво и неприхватљиво, јер је недемократски!

Као резултат тога, очигледно је да Његова Светост Патријарх Кирил ипак није одржао своје незаборавно обећање, које је дао уочи избора на патријарашки трон 2009. године:

 „Категорички сам против било каквих реформи у Цркви. Штавише, мислим да ни једног од 145 епископа који би могли да буду кандидати за патријаршијски трон не сврби реформа... Русију су два пута учили како треба пажљиво да се односи према традицији, посебно према литургијској... Прва лекција је - староверски раскол, а друга поука је озлоглашено „обновитељство“ двадесетих година прошлог века: и једни и други су узбуркали Цркву, поделили народ, али ни један ни други нису остварили циљеве које су реформатори поставили“, нагласио је тада патријарашки местобљуститељ епископ Кирил, изјавивши да „реформе у Цркви не могу постићи циљеве које су реформатори поставили ако ти циљеви не проистичу из дубине народног живота“ (29.12.2008, ИНТЕРФАКС).

Апсолутно је поштено данас рећи да тенденција преласка на руски језик у богослужењу није само грешка, већ идеолошка саботажа и озбиљан ударац црквеној култури, својеврсни чин антицрквеног вандализма и варварства. И ова антиправославна тенденција треба јасно да се квалификује као обновитељство. И жалосно је што предлоге за уништавање традиционалног православног богослужења слушамо са усана Његове Светости Патријарха Кирила, који би требало да буде наследник светог Патријарха Тихона, а не његових огорчених противника – Грановског, Воведенског и других обновитеља. Последице оваквих исхитрених реформских одлука могу бити најтужније за Руску цркву.

Подсетимо се званичних докумената највише јерархије Руске Цркве у 19. и 20. веку. о недопустивости сваке русификације нашег традиционалног богослужења.

1. 15. септембра 1857. године, по највишој команди, Свети Синод је разматрао различита мишљења о руском преводу Светог Писма, и то: мишљења митрополита Филарета (Дроздова) и митрополита Филарета (Амфитеатрова). Синод је дошао до закључка да је превод Библије на руски језик неопходан и користан, али не треба да буде укључен у богослужења, већ само за кућно читање. Свети синод је 20. марта 1858. одлучио:

„Превођење на руски језик најпре књига Новог завета, а затим постепено и осталих делова Светог Писма је неопходно и корисно, али не за употребу у црквама, за које словенски текст треба да остане неприкосновен, већ само као помоћ разумевање Светог Писма...” .

2. Обраћање Његове Светости Патријарха Тихона од 4/17 новембра 1921. године архипастирима и пастирима Православне Руске Цркве о недопустивости литургијских реформи.

Из околине Москве и из других места знамо да епархијски епископи јављају да је у неким црквама дозвољено искривљавање литургијских обреда одступањима од црквеног устасва и разним новотаријама које овај устав не предвиђа. Дозвољена су неовлашћена скраћења у обредима, па чак и у обреду Божанске Литургије. У богослужењима за празнике ослобађа се готово све што чини поучна обележја празничне службе, с тим што се пажња, уместо да се обрати назидатељске особености празничног богослужења, обраћа  на концертно извођење обичних напева који нису прописани уставом, отварају се царске двери када не треба, наглас се читају молитве које треба да се читају тајно, изговарају се возгласи који нису наведени у Служебнику; шестопсалмије и други богослужбени делови из Речи Божије читају се не на црквенословенском, већ на руском језику; у молитви се поједине речи замењују руским и изговарају прошаране првима; у току службе уводе се нове радње које не спадају у свете обреде озакоњене уставом; дозвољени су непобожни или лицемерни гестови који не одговарају дубини осећања смиреног, трепетног осећања, од присуства Божијег, у души свештенослужетеља.

Све се то ради под изговором прилагођавања литургијског система новим захтевима времена, уношења у богослужење препорода који захтева време и на тај начин привлачења више верника у храм.

Оваква кршења црквеног устава и самовоље појединаца у вршењу богослужења немају и не могу имати наш благослов.

Божанствена лепота нашег црквеног богослужења, истински изграђујућа по свом садржају и благодатно делотворна, као што је створена вековима апостолске ревности, молитвеним жаром, подвижничким трудом светоотачке мудрости и утиснута од Цркве у обредима, правилима устава, мора бити сачувана у Светој Православној Руској Цркви неприкосновена као њена највећа и најсветија својина вршењем богослужења по поретку, који датира из давнина и који се поштује у целој Православној Цркви, ми имамо јединство са Црквом свих времена и живимо животом целе Цркве...

Тихон, Патријарх московски и целе Русије

Град Москва 4/17 новембра 1921 бр.1575.

Издавач: ГАРФ, ф. 550, оп. 1, број 152, л. 3–4.

3. Уредба Патријаршијског местобљуститеља митрополита Петра (Пољанског) од 14. септембра 1925. године свој верној деци Руске Православне Цркве, која остаје на снази до данас и која говори о „увођењу разних новотарија које често збуњују савест верника при вршењу богослужења...”, посебно,

 „П. 13) Увођење руског језика у литургијску праксу... Одлучно изјављујем, - писао је митрополит Петар, - о недопустивости... оваквих појава у црквеној литургијској пракси... и упозоравам да ће упорни новатори бити подвргнути казнама од мене“.

Сетимо се ових упутстава Светог Патријарха Тихона и Свештеномученика Петра и, руководећи се њиховим наредбама, брижљиво чувајмо Предање Руске Цркве – црквенословенски језик нашег богослужења, на коме се молило вековима.

Превод: "Борба за веру"

Извор: "Благодатный Огонь"