„Можемо ли очекивати да ће 2024. бити нормална? После четири луде године, зар ово не заслужујемо?” — упитао је један од његових претплатника Илона Маска на својој друштвеној мрежи Кс.

„2024. ће бити још луђа, то је моје предвиђање“, одговорио је најбогатији човек на свету. Укратко, немојте се надати. И у ствари, глупо је надати се да ће се „то решити само од себе“.

Просечна особа има тенденцију да верује да је „живот пругаст“. Али ко ти је ово рекао? Ко је обећао, и што је најважније, гарантовао? Живот није баш пругаст, већ какав год. Штавише, уочи „четири луде године“, футуристи су у потпуности одлучили како ће то бити у блиској (не зна се колико дуго) будућности – лудо, баш како је Маск рекао.

Да, заиста, многи од оних који данас живе нашли су живот потпуно другачији по својим карактеристикама, који би се могао сматрати релативно стабилним и предвидљивим. Ово би се могло рећи за њу, што је чудно, са обе стране хладноратовског фронта. Али већ средином 80-их година прошлог века, футуролози су почели да говоре о почетку нове ере. Звала се ВУЦА. Аутори појма, економисти Ворен Бенис и Берт Нанус, дешифровали су ову скраћеницу на овај начин: волатилност – „нестабилност“, неизвесност – „неизвесност“, сложеност – „сложеност“, двосмисленост – „двосмисленост“. Заправо, управо су то биле године на прелазу другог и трећег миленијума.

Али већ 2016. године амерички антрополог и футуролог Џемет Касио рекао је да је на прагу ера са много алармантнијим карактеристикама. Скраћеницу БАНИ коју је предложио тумачи на следећи начин: крхко – „крхко“, анксиозно – „тескобно“, нелинеарно – „нелинеарно“, неразумљиво – „неразумљиво“.

И многи стручњаци се слажу да је овај период заправо почео пандемијом. Али када и како ће се завршити, отворено је питање. Било би вредно додати „непредвидљивост“ горе наведеним карактеристикама. Штавише, у овом случају не говоримо о томе да је будућност генерално тешко описати. Не, сада смо се нашли у ситуацији која се у принципу не може предвидети.

Иначе, због свега што је уследило након пандемије, нисмо имали времена, нисмо могли, односно нисмо хтели да схватимо шта је она сигнализирала. Ковид је био тај који је открио узалудност било каквих људских предвиђања и показао неадекватност реакција на његов изазов.

Већ смо помало заборавили да се тада цео свет распао на две прилично насилне партије. Неки су се срећно вакцинисали и жестоко захтевали исто од других. Други су, напротив, негирали само постојање пандемије и у предузетим мерама у вези са њом видели заверу да се убрза успостављање тоталне контроле над човечанством. Али, у ствари, обојица су браћа близанци. Тражили су, свако на свој начин, да рационализују апсурдност онога што се дешавало.

Зато што је савременом човеку неподношљиво да прихвати апсурд. Немогуће је предвидети. Али акције „завереника” су могуће. То је узбудљиво.

Па, они који нису сумњали у корист вакцинације, напротив, показали су веру у тоталитет рационалности, науке и здравог разума светске елите. Али она се њиме ни на који начин није руководила, већ је, напротив, свуда изводила грчевите и паничне радње.

И на крају, главна ствар није остварена – векови научног и технолошког напретка показали су се апсолутно немоћним пред изазовом нове болести. У суштини, мере реаговања нису се разликовале од средњег века – карантини, маске и вакцине, за чију делотворност нико није могао да гарантује, али су били снажно охрабрени да једноставно верују у…

Чим је епидемија сама по себи престала да буде пандемија, развојем колективног имунитета и мутацијом самог вируса (баш као у средњем веку), човечанство се одмах нашло у зони наглог пораста међународне напетости. А у нову годину улазимо са сукобима бременитим апсолутно било каквим последицама буквално на свим континентима.

И оне се, попут пандемије, више не могу објаснити светском завером. За турбуленције овог нивоа немогуће је кривити било кога. Не, можете, наравно, из самозадовољства, у зависности од ваших политичких преференција, пронаћи одговарајуће људе за окривљавање, али у стварности вам то неће помоћи ни на који начин.

Човечанство доживљава кризу вере у Разум. Писање ове речи овако, са великим словом, већ је знак заосталости. То је било могуће у 18. веку, када су и сами филозофи просветитељства веровали и убеђивали већину да ако се свима пружи образовање, а затим им се темељно објасни да треба да се руководе обостраном користи, онда ће се међусобно разумевање сигурно постићи. То је било могуће у 19. веку, када су техничка чуда уливала наду да ће човек, ако је измислио парну локомотиву, сигурно смислити нацрт за срећан живот.

То је било могуће чак и у 20. веку, када се чинило да је главно превазићи разне врсте тоталитаризма. И одједном, таман кад се с њима обрачуна, ниоткуда се појављују футуролози и прво печате ВУЋУ, па БАНИ. А најважније је да у складу са овим формулама све почиње да се дешава. Потпуно супротно култу разума, супротно очекивањима и жељама.

И либерални мислиоци почињу да плаше једни друге перспективом новог средњег века. Уосталом, управо у то човечанство увлаче сви ови приврженици традиционалних вредности, сви који доводе у питање праведност и делотворност савремених демократских институција.

Али, знате, средњовековни човек је имао важну предност у односу на модерног човека. У средњем веку нису се плашили непредвидљивости и покушавали су да схвате догађаје било ког нивоа као знаке. И прилагодили су се у складу са овим сигналима, уместо да покушавају да исправе свет око себе.

Али, рећи ће рационалисти, једноставно су били незналице и нису знали како да то исправе. И у овом тренутку можете одмах да се насмејете и пошаљете их… футуролозима. Како се, на основу каквих уобичајених либералних шема, може нешто „исправити“ у простору „крхкости“, „анксиозности“, „нелинеарности“ и „неразумљивости“?

Филозоф Николај Бердјајев је пре тачно сто година, 1924. године, у свом делу „Нови средњи век” написао: „ Духовни принципи нове историје су наџивели, њене духовне моћи су исцрпљене. Рационални дан модерне историје се завршава, сунце му залази, сумрак долази, приближавамо се ноћи. Све категорије већ доживљеног сунчаног дана су непогодне за разумевање догађаја и појава нашег вечерњег историјског часа. По свему судећи, напустили смо дневну историјску еру и ушли у ноћну еру. То осећају најосетљивији људи. Да ли је лоше, да ли је суморно, да ли је песимистично? Сама формулација оваквог питања је потпуно погрешна, дубоко аисторијска и превише рационалистичка. Лажни велови отпадају и откривају се добро и зло. Ноћ није ништа мање добра од дана, ништа мање божанска, звезде сјајно сијају у ноћи, у ноћи су откровења која дан не познаје.”

Тада је филозоф био испред свог времена. Леви либерали су покушали да организују „крај историје“. Али данас видимо и осећамо управо оно о чему је Бердјајев писао – „лажни велови падају, а добро и зло се разоткривају“. У свет се враћају ове вечне категорије које су тоталитарном толеранцијом толико дуго покушавали да укину. А ако то не схватите и не одлучите се за њих, онда нећете моћи да се извучете из „лудила“ на које Маск искрено упозорава.

Извор: "Регнум.ру"

Преузето са: "Васељенска"