Занимљиво је посматрати развој аргумената присталица Фанара. Један од њих - неки јеромонах Никита, житељ атонског манастира Пантократор - покушао је да оправда примат константинопољског патријарха наводећи примере мешања поглавара Римске цркве у послове других помесних Цркава, када он још није био у расколу.

Према мишљењу аутора чланка, ови примери доказују да је такво мешање - нешто нормално и закономерно у Цркви. Наводно, „први по части“ има право на такве радње.

Даље он тврди, да је Халкидонски Васељенски сабор дао једнака права (са Римом) Константинопољској цркви, а после раскола 1054. године остао је само један „први по части“.

Поставља се логично питање: а у чему је онда тај озлоглашени „папизам“, против кога су се многи константинопољски патријарси тако жестоко противили све до ХХ века? Ако мешање у послове других Цркава - није папизам и није узрок Велике шизме, шта је онда папизам? Изгледа, да овај светогорац папизам своди на догму о папској непогрешивости и наглашава, да пошто је константинопољски патријарх донео одлуку (о Украјини) заједно са Синодом Константинопољске цркве, то онда више није папизам.

Заправо, свођење феномена папизма искључиво на догму о непогрешивости је - нетачно. А позивање на то, што су одлуке донете заједно са Синодом не мења суштину ствари. Иначе, сличним аргументима се користе и римокатолици – они кажу, римски папа  се саветује са кардиналима итд.

Саборност у Православљу не може бити замењена Синодом неке засебне помесне Цркве. Константинопољска црква, било у лицу једног патријарха или у лицу свег свог епископата, не може бити изнад свих осталих и деловати без њихове сагласности у питањима координације међуцрквених односа.

У контексту овог чланка може се приметити још један моменат. У ствари, сви аргументи изнети у њему - су у корист уније са Католичком црквом, и откривају модел, који ће постати основа за ову унију. Наиме - фанариоти већ сада не зазиру да признају примат Рима, под условом да он признаје, у одређеном тумачењу, 28. правило Халкидонског сабора (о секундарном примату Константинопоља после Рима). А догму о непогрешивости и филиокуеу либерални православни теолози одавно су прогласили ирелевантном.

На тај начин, папистичка теологија Фанара чини Православље рањивим за римски папизам, јер користи углавном сличне аргументе и руши концепт саборности, уз помоћ којег су се православни супротстављали католицима.

Извор: "Правблог"