– „Господе, хтео ја или не хтео, спаси ме…“

Кључна реч у молитви Јована Дамаскина јесте – не хтео.

А код Августина Аурелија: „Бог нас не спасава без нас.“ Овде су воља човекова и жеља за спасењем обавезни предуслов синергије.

То јест, Августин сасвим исправно каже да нас Бог не спасава без нас – морамо укључити своју вољу. Он нас је створио без нас, али нас не спасава без нас.

Сасвим тачно: ми треба да се сјединимо са Богом вољним напорима – то и јесте синергија.

А у молитви Јована Дамаскина се каже: хтео ја или не хтео – спаси ме. Шта овде значи „нећу“?

„Нећу“ значи следеће: човек, пошто је вишеспратан и вишеслојан, једним делом душе може да схвати неопходност нечега, а другим делом да буде заробљен неком супротном страшћу и грехом.

Као код Шекспира, знате: „Моје очи нису заљубљене у тебе. Оне јасно виде твоје пороке, али срце ни једну твоју грешку не види и не слаже се с мојим очима”. То јест, човек може бити заробљен грехом на нивоу срца, али својом главом разуме да то није добро. Или, напротив, његово срце може тежити Христу, али његова глава може да се разболи од неке врсте јереси. Ово је сасвим стандардна ствар.

И тако молитва, коју верник приноси Богу речима Јована Дамаскина, значи следеће. Док сам у пуном здрављу и потпуно, да тако кажем, „адекватан“, кажем Господу: „Господе, желим да се спасем, волим Те и верујем са потпуном вером у све што учи Света Црква. Спаси ме! Ако одједном изгубим разум, ако полудим и почнем да говорим нешто погрешно, ипак ме спаси, јер то нећу бити ја – биће то моја карикатура“.

Као што рече Апостол Павле, чак и ако бисмо ми, или ако би анђео са неба почео да вам проповеда нешто друго, нека буде анатема! То јест, у посланици Галатима он пише: дали смо вам дали чврст темељ спасења, учимо вас здравој науци о спасењу. Чак и ако одједном полудимо и почнемо да говоримо: „Не, не, погрешио сам!”, не слушајте ме, јер то нећу бити ја. Тако се то односи на човека у спасењу.

Сећате се оног невероватно лепог мита о Одисеју, који је, пловећи поред острва Сирена, наредио да га вежу за јарбол? Сирене су певале тако заносно да су сви који су их чули изашли на обалу и били убијени. То јест, било је немогуће чути сирену и остати жив. Стога је Одисеј наредио свим морнарима да замажу уши воском, а себи наредио да буде чврсто везан за јарбол и да га не послушају ако би изненада хтео да се одвеже. И било је тако. Чуо је како певају сирене, али је преживео. Али је истовремено молио, претио, захтевао, викао, преклињао да ће одвежу. Хтео је да изађе на обалу – био је заробљен, као и сви остали. Али их морнари с правом нису одвезали, јер су знали претходну наредбу.

И овде је потпуно исто: чак и ако молим нешто непотребно, немојте ми дати то што тражим. Јер сад ти при здравој памети наређујем, а онда ће ми можда позлити – не дај Боже! – и пожелећу нешто непотребно. Да ли разумете? А један од светитеља рече: „Кад си у области вере – и јаке вере! – онда умножи своје молитве док се сећаш Господа. Потом, кад заборавиш Господа (а то се често дешава) – Господ ће те се сетити ради оних претходно принесених молитви“.

Ето, тако одмеравамо речи блаженог Августина Аурелија са речима Јована Дамаскина у једној од молитви за предстојећи сан.

Извор: Телеграм канал А. Ткачова

Преузето са: "Искра"