header image
Отац Дамаскин Светогорац: Свештенство је ради народа, а није народ ради свештенства Штампај Е-пошта
петак, 16 фебруар 2024
           Испочетка у Новом Завету народ је учествовао у избору свештенослужитеља и зато је при рукоположењу викао аксиос (достојан), јер су сви изабрали и прихватили новог свештенослужитеља, а сада изгледа као да је бесмислено кад хришћани вичу у цркви аксиос, јер људи мало познају новог клирика, који се рукополаже. Али Бог ће то исправити и Бог ће показати да ли је он достојан или није достојан. Приликом рукоположења говори се у Цркви:

„Божанска благодат, свагда немоћно лечећи и оскудно допуњујући, поставља (име рећи) најпобожнијег ипођакона за ђакона или најпобожнијег ђакона за свештеника, или најпобожнијег свештеника за епископа. Зато се помолимо за њега, да сиђе на њега благодат Све-светога Духа“.

Приликом рукоположења призива се на новог клирика Божанска благодат и Она ће показати да ли је клирик достојан или није достојан. Наиме, ако се кроз њега пројављује Божанска благодат – он је достојан, а ако се не пројављује – он није достојан.

Тако је испочетка народ учествовао у избору свештенства, али са настанком хришћанског царства после неког времена почели су народу да се намећу свештенослужитељи и догодило се исто што и у Старом Завету кад је народ кроз пророка Самуила тражио од Бога да им да цара, тако у Новом Завету чим је цар Константин прихватио хришћанство народ је одмах њега прихватио за свог цара. И тако се у Новом Завету поновило исто што и у Старом Завету, и тако је црквена власт постала као и државна власт, и сада хришћани морају да трпе једнако и државне и црквене власти, јер за већину није епископ и свештеник духовни отац, него свако бира себи духовног оца, кога слуша.

И отада је могло да се догоди да народ не прихвати новопостављеног епископа као што о томе говоре Канони:

Правила светог помесног Сабора у Анкири:

Правило 18: Ако постављеног епископа не приме житељи дотичне области у коју је постављен, те почне досађивати другим епископима, да се одлучи. А ако жели да буде прибројан презвитерима (свештеницима), да се приброји; ако и ту досађује постојећим епископима, да се и свештеничке части лиши.

Тумачење: Ако онога ко је постављен за епископа не прихвате људи града у којем је старање њему било поверено, те почне на туђе епископије насртати и епископима који су ту правити метеж, да се одлучи. Ако хоће да буде прибројан презвитерима (свештеницима), и да седи са њима и једнаку част добије, нека буде прибројан њима. Ако и ту против постојећих епископа прави смутњу и отима нека епископска права, да буде лишен и те презвитерске части, и из Цркве избачен.

Правила светог помесног Сабора у Антиохији Сиријској:

Правило 18: Ако рукоположеног епископа никако не прихвате људи дотичног града, такав да има епископску част и једино да служи, очекујући док епископи целе области на сабору не расправе о томе.

Тумачење: Ако је ко рукоположен за епископа, а не прихвате га људи дотичног града за који је рукоположен, не због његове кривице, већ злобе тих људи, такав, и част епископску да има и неометано да служи. А црквеном имовином и другим стварима да не управља, и никако да не тражи војничку помоћ од властеле, него је дужан да чека до пуног сабора епископа целе области, кад се у заказано време састаје; (они) ти ће, размотривши о томе да одлуче како треба.

Као што Бог никоме силом не намеће веру, тако никоме силом не намеће ни духовног оца. И до дана данашњег остало је да свако бира себи духовног оца, кога слуша. Апостол Павле овако говори у Посланици Коринћанима: „Зато нико да се не хвали људима, јер све је ваше: било Павле, или Аполос, или Кифа (Петар), или свет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће: све је ваше; а ви сте Христови, а Христос је Божији. Тако нас да рачуна човек за слуге Христове и домоуправитеље тајни Божијих. А од домоуправитеља се не захтева друго, него да се ко нађе веран (управитељ дома, тј. веран слуга домаћину).“ (1Кор.3:21-4:2). Зато што се код Коринћана говорило: „Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин (Петров), а ја Христов“ (1Кор.1:12), Апостол не допушта никакав раскол у Цркви и говори хришћанима: „Све је ваше“, а могао је рећи и сви су ваши, и Павле и Аполос и Петар, сви су ваши, а ви сте Христови, а Христос је Божији. Апостол говори „Све је ваше“, а могао је рећи и: све је ради вас и сви су ради вас, и Павле и Аполос и Петар, сви су ради вас верне слуге Христове и домоуправитељи тајни Божијих, сви су ради вас верне слуге Домаћину – Христу.

По Златоусту тумачећи Господ је рекао: нисте ви ради њих, него они су ради вас, сви они су ради вас добили службу и благодат да служе као посредници између Христа и вас. То важи за све свештенослужитеље, па ако они не посредују као верне слуге између Христа и народа било својом кривицом, било кривицом народа, они онда нису посредници и они за народ нису епископи и свештеници. Они могу бити и светог живота, али ако народ не прихвати њихово посредништво, они за народ нису прави епископи и свештеници, него једино титуларни. Због тога Канони одузимају власт и епископу и свештенику, ако народ не прихвати његово посредништво према Христу. Због тога и свети Златоуст тумачи ову Посланицу и говори, да је свештенство ради народа, а није народ ради свештенства, и зато сваког свештенослужитеља ваља народ добровољно да прихвати као посредника, као верног слугу Христовог. Јер кад се намеће државна власт тада бива, да није власт ради народа, него је народ ради власти, па тако исто и кад се намеће црквена власт тада бива, да није свештенство ради народа, него је народ ради свештенства. Свети цар Николај и његова света породица страдали су мученички за Христа и руски народ, и ту је Бог показао да није народ ради власти, него је власт ради народа. Благоверни цар испунио је Јеванђеље које говори: „Пастир добри душу своју полаже за овце“ (Јн.10:11).

На основу тога да откријемо који су лажни христоси из јеванђеља (Мт.24:24) Као што свештенство има посредничку власт, тако оно има и посредничку силу и посредничку одговорност за спасење Цркве. Свештенство нема своју власт и своју силу, и само по себи оно не може да одговара за спасење Цркве, него оно ће одговарати ако не посредује у Цркви и ако Божијом силом не спасава Цркву. Јер епископи нису господари, него слуге Христове, и није њихово да спасавају Цркву, него да посредују у спасавању Цркве, не тражи се од њих да спасавају него да посредују, па ако спасавају – они су лажни спаситељи, а ако посредују – они су верне слуге Христове. Шта ми видимо данас? Уместо да посредују они покушавају да спасу Цркву политиком и екуменизмом, и говоре да морају тако да спасавају Цркву, али уместо да Је спасу они тако саблажњавају људе и руше Цркву, као што је прорекао свети Игњатије Брјанчањинов. И то су лажни христоси, то су лажни спасиоци Цркве, јер тако се не спасава, него се тако саблажњава и руши Црква, а Црква се спасава једино посредовањем и Божијом силом, и без Божије силе никаква човечија и светска сила не може да спаси Цркву. Зато су црквени политичари и екуменисти очигледно лажни христоси, они су очигледно лажни спасиоци Цркве.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 16 фебруар 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.