Наша драга у Христу сестра Марија је поделила са нама своје драгоцено размишљање на тему свеопште пасивности и нерасудности између „грешног осуђивања и расуђивања“ које влада међу нашим верницима.

С обзиром на значај ове теме, замолили смо сестру да њена писма поделимо и са нашим читаоцима, како би се – евентуално – још неко укључио и допринео расветљавању поменутих питања. Сестра Марија се сложила са објавом својих промишљања, и ми их доносимо у наставку.

+ + +

„Драго Уредништво,

Ако сте у прилици и ако Вам је при руци неки леп текст од расуђивању, радо бих га прочитала да се мало подсетим и утврдим. Лепо је и потребно свима праштати све, али ако говоримо о злу, какав однос и став требамо да имамо?

Овде не мислим на наше унутрашње борбе, то би требало да нам је већ јасно како се носимо са тим. Него мислим на зло око нас, које се ни не крије, постало је очигледно и евидентно. Људи већ све виде, неки то могу себи да признају, неки још увек не. Шта конкретно учинити, склонити се - да ако се нађемо у улози жртве негде некако, али бити посматрач или проналазити изговоре чак и у Св. Оцима "свима све праштати" и "Бог ће да им суди" или слично, па хоће, а шта у међувремену? Ако зло отворено делује, то је већ и део наше неодговорности зар не? Бојим се да ћемо ми бити ти који ће бити први питани и шта рећи?

Имам утисак да више не реагујемо ни на  шта, укључујући и само зло, које јесте само по себи манипулативно и зна како да нас превари, а да ми то тек после приметимо. У убеђењу смо  да је све јели добро и баш тако треба само што ми тренутно не видимо то Божије допуштење, требамо да праштамо и ћутимо и још се позивамо на Св. Оце замењујући тезе. Не расуђујемо, немамо ми појма!“

+ + +

Сестри смо одговорили:

„Што се тиче твог питања о расуђивању, драга сестрице, ниси ништа «запетљала». Твоје размишљање и дилема су нам у потпуности јасни.  И нас је пре много година то питање окупирало, јер смо видели да код већине наших верника постоји погрешно расуђивање о томе шта је грешно осуђивање човека, а шта је осуђивање греха. И онда смо написали један текст на ту тему (још 2011. године), насловљен «Грешно осуђивање и света ревност». 

Он се налази на следећем линку:

http://borbazaveru.info/content/view/3938/1/

Тај текст је поткрепљен учењем Архиепископа Аверкија Џорданвилског из његове књиге «Света ревност».

Надамо се да ће овај наш текст да потврди исправно расуђивање о «грешном осуђивању и расуђивању», које видимо да већ имаш.

Волели бисмо, драга сестрице, да нам јавиш своје утиске о тексту када га будеш прочитала."

+ + +

Сестра Марија нам је потом одговорила:

„Драго Уредништво, помаже Бог

Хвала Вам на прослеђеном тексту, сетила сам се и знам да сам га већ читала, али ми је и сада дошао као велика подршка иако сам дуго размишљала о томе какав би био наставак, тј. намеће ми се по аутоматизму питање: "Да, тако је... и?". Даље од тога дрског "И?" нисам пуно одмакла. Размишљала сам у разним правцима: "И... ћутимо. Зашто ћутимо ако не би требало?.. те не знамо шта радимо...те богомољаца нема..  Где је монаштво и свештенство које ово сигурно зна? Зашто ћуте?" И ту ми се прекида ово размишљање и одложила сам га у себи за после, јер и постидех се те помисли у тренутку ипак.

Онда смо отишли на кратак одмор у планинско село. Тамо одлазимо у малу цркву, а и дружимо се са локалним свештеником који има пуно деце па нам дође и доведе и њих да се радујемо и са њим испричамо. Тако смо седели и причали о темама које нас све муче, не везано за ову из расуђивања о којој нисмо и, у једном тренутку каже он: "За све смо ми криви, сејо теби могу да кажем, за све смо ми криви!..." мислећи на свештенство. Прећутала сам, али ми се оно размишљање поново појавило и ублажио ми се онај срам што сам га била осетила у односу на монаштво. 

Можда после 100 и више година, као народ, не знамо боље од овога. Прави учитељи су нам се упокојили, ови који су међу нама слабо допиру и утичу на нас. Да ли нам се неко и обрати онако топло, једноставно и непосредно? Имамо нешто беседа на интернету, али чим се ми убеђујемо око тога зашто требамо да идемо у цркву и расправљамо о томе зашто је потребан пост, како треба да постимо и како и када да се причестимо... 

Они оци који виде и могу да признају себи и другима да је проблем можда и код њих, сигурно се осећају тешко и усамљено. Велики терет носе дефинитивно. И ми миријани исту муку имамо: знамо, ћутимо и знамо да знамо и ћутимо, знамо да нам и свештенство већином ћути и мути, можда би ми негде нешто и могли и радо учинили, али како изаћи на крај са осећајем усамљености и не битности и страха од овог или од оног, сваки има неки свој који му иза главе некако стоји и подсећа да не сме зато и зато и тако га заузда и ограничи и спречи. 

И ето на крају то мислим у суштини, да смо сви одговорни без изузетка тешко нама и да негде у дубини душа сви осећамо тескобу, неки јад, неки безизлаз, безвредност која нас подчињава. И уместо да се надујемо од тога једа и пукнемо па ко жив ко мртав! Не, ми као да све више сплашњавамо и опуштамо се и не можемо ту ништа као беспомоћни. 

Нисам драго Уредништво даље одмакла од овог размишљања које Вам сасвим искрено и смирено износим у намери да дођем до некаквог смисленог одговора, а видим и око себе да ово питање не мучи само мене. Па шта је онда разлог не расуђивања и не реаговања? Стварно не знам. 

Испричаћу Вам још и ово: једног врелог лета сам ушла у пун међуградски бус коме је уз то радило грејање! Одем до возача и замолим га да искључи грејање, човек се пренерази на самог себе јер напред није осетио да је назад грејало јер је случајно било укључено и захвали ми се! Враћајући се на своје место говорим људима наглас: "А што ви сви ћутите?! Јел хоћете да се онесвестите?!" Путници се мало згледали, као ускомешали, ја прођох на своје место и како седох тако се све слегло, остала је тишина и у мени знак питања и узвика што сад ово би и како сад ово да обрадим? 

Ћутимо таман попадали мртви сви, ал важно да нисмо заталасали.

Дан данас ми ово остало као велики упитник у глави. Јел од нечега у води, у храни, ваздуху, јел на нама раде читави тимови црних психолога па нас пореметише начисто, јел то наше монаштво и свештенство подлегло истим утицајима, шта ли је ово не знам стварно.

Опростите што се раније нисам јавила са утисцима о тексту. 

И тако ето онда, чекајући да камење проговори, пуно Вас поздрављам, захваљујем Вам се на молитвама за здравље и спасење које сте за нас поднели Господу Богу и Спасу нашем Исусу Христу коме нека је хвала што их је услишио и што ћемо бити добро!

Ваша сестра у Христу Марија“