Модернизам представља потчињеност култа – култури; духа – души, откровења – људској самовољи. Рећи ћемо смелије: то је давање предности земљи у односу на небо, човеку у односу на Бога. – Оче Рафаиле, да ли можете указати на неке конкретне особености, карактеристичне за модернизам, и на његове „истакнуте“, препознатљиве знаке?
– Може се указати на читав низ таквих особености. Притом није обавезно да се у неком тексту или предавању неког модернисте пронађу све те црте. Довољно је само једна да бисмо схватили да се ради о реформизму. Није обавезно изменити све делове у компликованој формули: довољно је изменити само један број и цела формула неће дати прави резултат. Довољна је једна дубока рана на човековом телу да би он губио крв. Зато доле набројане заблуде код модерниста могу да се нађу у било којој међусобној комбинацији или да буду ограничене само на једну од њих. 1. Модернисти одричу преношење Адамовог греха на потомке. 2. Одричу искупљење или извитоперују његов смисао. 3. Скептични су према чудима описаним у Светом Писму и Житијама Светих. 4. Одричу пресуштаствљење Светих Дарова које се догађа на Литургији. 5. Непријатељски се односе према речи „мистика“, свесно мешајући православну мистику са лажним мистицизмом. 6. Стреме реформи језика – замени древног богослужбеног језика савременим језиком, који мање одговара динамици молитве. 7. Разматрају љубав Божију одвојено од правде Божије, самим тим претварајући Божију љубав у оправдање моралне сведозвољености. 8. Извитоперују појам Цркве, њен догмат: „верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Они тврде да је и у другим конфесијама или чак при одсуству религиозне вере могуће спасење. Игноришу дејство Духа Светога, Који пребива у Цркви, одричу светост Цркве, као и чистоћу њеног учења. Саборну свест Цркве замењују личним нагађањима и измишљотинама. 9. Труде се да рационализују како богословље, тако и богослужење, хладно се односе према богослужењу, сматрајући га другостепеним делом у спасењу. 10. Нихилистички се односе према Светом Предању, традицији и прејемству. 11. По мишљењу модерниста, класично, православно богословље није ништа више до „мртвило и досада“. 12. Да би сакрили своју анти-православну делатност модернисти на једном месту тврде нешто што на другом месту поричу, или поричу оно што су сами раније тврдили. А ако јеретичка мисао модернисте буде разоткривена, он ће се позвати на неки свој други исказ и рећи да његове ставове треба разматрати не појединачно, већ у целини. Међутим, шта значи целина – није разумљиво. Овој тактици модернисти прибегавају да би изазвали збрку у свести православних хришћана. 13. Многи модернисти се труде да рехабилитују Оригеново учење и да га представе малтене као жртву заблуде апологета Православља – отаца Васељенских Сабора. За модернисте Ориген је неканонизовани светитељ. 14. Уче о свеспасењу, које је Бог већ унапред предзамислио, то јест, уче о неминовном спасењу. Притом не само да понављају и варирају Оригенову апокатастазу, већ у неким случајевима иду много даље. Ако је код Оригена грешник морао да прође кроз очишћујућа страдања на земљи, неки модернисти сматрају да је за грешника довољно да само пожели спасење и биће спасен. 15. Модернисти умањују значај и ангелских и демонских сила у историји света и моралном животу сваког човека. Демонска искушења су склони да уврсте у емоционалне афекте и психичка обољења. 16. Труде се да дискредитују црквене ауторитете и књиге вероисповедања. 17. Маневришу између еволуционистичког и креационистичког учења о стварању света и човека и иступају са компромисним хипотезама. 18. У својим критичким насртајима на православно учење модернисти употребљавају лукавство: своје претпоставке износе као чињенице, а климаве аргументе за чврсте доказе. 19. Путем монтаже цитата и манипулације фрагментима ишчупаним из отачких дела, они приписују Светим Оцима она мишљења која њима (модернистима) одговарају, не узимајући у обзир ни црквену егзегезу, ни правила херменевтике. 20. Када износе своја мишљења, модернисти се труде да их не открију до краја, да не би одали своју анти-православну природу. Зато се код модерниста осећа непотпуност и недовршеност концептуалних ставова. 21. Дефицит вере маскирају ширином погледа. Спекулишу речима „наука“, „просвећеност“, „прогрес“. 22. Модернизам не само да угађа људским страстима и свету, већ понекада доспева и до циничног односа према светињи. Модернисти говоре о метафизичким питањима уз шалу и иронични смешак који уништавају осећање поштовања према питањима вере. Божанство је огањ коме је немогуће приближити се без покајања и поштовања. Неки теолози се понашају као да желе да позајме славу Насрединове муле. – Шта подстиче црквеног човека да буде модерниста? – Подстиче оно на шта нас Еванђеље упозорава: гордост ума, похота телесна и саблазни света са његовим полу-незнабожачким духом и култом насладе. Жеља да се сједини неспојиво: светост и грех, љубав Христова са похотом света, храм са вавилонском кулом, Божије Откровење са појмовима и представама ограниченог, гордошћу пораженог људског разума који се налази под владавином страсти и људског разума. Жеља – не потчинити се Откровењу, већ Откровење потчинити себи, однос према Предању као према сировом материјалу, од кога се може узимати по својој жељи и тумачити саобразно гласу својих страсти и жеља. Говорећи речима песника: „ружу белу, са црном жабом, желео сам на земљи да венчам“. Вектори мишљења код модерниста су усмерени ка земљи и потчињени историји. За њих религија не представља откривање вечности у времену и пут ка њој, већ једну од гаранција земаљског благостања. Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|