header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Коментари игумана Никона (Воробјова) на књигу јеромон. Софронија “Старац Силуан”
Коментари игумана Никона (Воробјова) на књигу јеромон. Софронија “Старац Силуан” Штампај Е-пошта
понедељак, 26 фебруар 2024

 УВОД

Године 1963, већ веома болестан, игуман Никон је са великим интересовањем читао куцани текст „Старца Силуана“. Много тога у животном и духовном путу светогорског подвижника нашао је сличним и сродним његовом. Иако су нека места животописа и казивања старца изазивали код њега сумњу у тачност њиховог преношења од стране аутора. У целости реакција о. Никона на други део књиге (списи самог старца Силуана) била је позитивна.

У погледу првог дела (текст јером. Софронија) игуман Никон је изнео другачије мишљење. Оно је посебно изражено у белешкама које је он направио „за себе” на маргинама текста. Из његових речи, као и из коментара који следе, произлази да о. Софроније није довољно разумео духовни живот. А нека његова расуђивања су једноставно погрешна.

(Да се ​​о. Никон упознао са делима о. Софронија „Виђење Бога какав јесте“ и „О молитви“, он би им, без сумње, дао негативну оцену).

У исто време, игуману Никону је било драго што се сама књига појавила,  као сведочанству о непрекидном животу Цркве, која пројављује себе свету у светима својим.

Коментари у наставку су сва главна запажања која је о. Никон направио у куцаном тексту књиге 1963. године. Неки од њих су само кратка размишљања о одређеним питањима којих се дотакао о. Софроније, у другима је изражено директно неслагање са њим.

А.И.Осипов

 

КОМЕНТАРИ ОЦА НИКОНА

цитирано према изд.: Есекс, Енглеска, 1990.

Курзивом су дати цитати из књиге, обичним словима дати су коментари о. Никона.

 

1. Глава „Долазак на Свету Гору“. стр. 14, слева, при врху, 2. пасус: „Чудан је и несхватљив духовни живот хришћанског подвижника; у њему видимо сплет поражавајућих супротности: демонске нападе, богоостављеност, таму смрти и адске муке, с једне стране, и богојављење и светлост беспочетног постојања, с друге. И немогуће је речима изразити ово.

Духовни живот није хаос доживљаја, како се он може чинити човеку који га посматра само споља. Духовни живот се развија по добро утврђеним законима и није ништа мање закономеран од живота читавог околног света. Али ови закони се спознају другачијим методом, него у науци, стога су за разум углавном чудни и несхватљиви.

По указањима светих отаца (Григорија Синаита, Симеона Новог Богослова, еп. Игњатија Брјанчанинова) човек доживљава стање потпуне остављености, свести о погибији, немоћи и друга, да би кроз познање својих истинских “сила“ (а не умишљених) стекао смирење и да би у потпуности ценио благодат Божију, да би у потпуности ценио Спаситеља и Његове дарове човеку, и да не би приписивао Божије дарове себи, своме подвигу. Ово је почетно смирење...

2. С. 14, сдесна: „Симеоново изузетно дубоко покајно осећање поставља питање: зашто се једни људи кају за своје грехе тако дубоко и силно, други мање дубоко, а трећи врло слабо или се уопште и не кају? Како можемо објаснити разлику у степену познања греха међу људима? Ми нисмо у стању да одговоримо на ово питање: чини нам се немогућим да проникнемо у тајну духовног живота човека.”

Објашњава се животом човека. Што човек више греши и не каје се по сили својој, то у њему слабије проговара савест, која даје човеку да осећа грех. Могуће је душом бити мртав и не осећати никакво интересовање за духовни живот, не осећати грех и покајање. По мери испуњавања заповести Божијих, душа оживљава, очишћује се и постаје способна да силније осећа грехе, чак и оне најмање, док не достигне духовно виђење своје греховности. Ово је прво духовно виђење, по учењу преп. Петра Дамаскина, који каже да се као први признак зачетка здравља душе јавља виђење својих грехова, безбројних као песак морски.

3. С. 1415: „...основом хришћанских религиозно-психичких чињеница јавља се апсолутно слободно деловање Духа Божијег, које не подлеже никаквом одређењу ”.

Дејствујући не без повода, већ у складу са духовним „устројењем“ човека, његовим постојаним, могло би се рећи, свакоминутним самоопредељењем ка добру или злу, у чему се и пројављује његова слобода... Дух Божији увек и свима жели спасење и познање истине (1 Тим. 11:4) и чини све за спасење, али човек се слободно предаје том дејству или му се слободно противи.

4. С. 15, слева: „Дарови Божији повезани су са извесним подвигом.

Тако је, ако је подвиг правилан и води ка смирењу. Ако је подвиг неправилан, то он може удаљити од Бога и, уместо плодова Духа Светога, донети плодове демонске.

5. С. 15, здесна: „Суштина греха није у нарушавању етичке норме, већ у отступању од вечног Божанског живота за који је човек створен и ка коме је он природно, тј. по својој природи, призван.”

Суштина греха је у нарушавању воље Божије, закона постојања, установљених Богом. Грех је безакоње - h amartia estin h anomia (η αμαρτία εστιν η ανομία) (1 Јн 3:4).

6. Гл. "Монашки подвизи." С. 17, слева: „У тренутку када му се Бог јавио, он је целим својим бићем био „извештен” да су му греси опроштени. Адски пламен је ишчезао... његовом душом је овладало ново сладосно осећање љубави... Прекратила се молитва покајања; то незадрживо пламено искање опроштења је нестало“.

Картагински сабор, правилом 130, предаје анатеми (тј. одлучењу од Цркве, прим.прев.) оне који говоре да свети у молитви Господњој речи: „остави нам дугове наше“, произносе „из смирења, а не по истини“ (Види слова преп. Исака Сирина о покајању, с. 523 у руском издању). Сисоје Велики је на самрти молио да му се да време за покајање. Арсеније Велики је цео живот оплакивао своје грехе. Макарије Египатски је рекао браћи Нитријске горе приликом њиховог последњег сусрета: „Плачимо, браћо,“ и сви су заплакали. Сва дела еп. Игњатија (Брјанчанинова) јесу призив ка покајању. И тако даље и тако даље.

7. С. 19, слева: „...свети подвижници су прошли кроз борбу са демонима, и у том смислу сусрет са њима је нормална појава на путу ка духовном савршенству...”.

При правилном подвигу, ово се даје на крају подвига, када је достигнуто бестрашће; а при неправилном доводи рано до „прелести“ (духовне обмане, прим.прев.) са свим њеним последицама: високоумљем, сујетом, гордошћу и демонским виђењима...

8. С. 19, здесна: „...колико се преступа савршава у свету услед демонске духовности.“

Узниклој услед неправилности подвига.

9. С. 19, здесна: „Његов ум је све чешће и чешће налазио оно место пажње у срцу, које му је давало могућност да посматра шта се дешава у унутрашњем свету душе.“

Како се ово слаже са стр. 12, здесна: „...молитва је ушла у његово срце и почела се сама тамо савршавати дан и ноћ“? (Упореди : Преп. Максим Капсокаливит. Добротољубље том V).

10. С. 20: „...одједном... када... се није давало да се чисто моли... отац Силуан... са болом срца изговара молитву: „Господе, Ти видиш да ја хоћу да се молим Теби чистим умом, али ми демони не дају. Научи ме шта треба да радим да ми они не би сметали?" И у души му је био одговор: „Горди увек тако страдају од демона.

Према еп. Игњатију Брјанчанинову и свим светим оцима, молитва човека треба да буде молитва покајања, а не искања благодати... Искање благодати је признак скривене гордости, која душу чини доступном демонским утицајима. Сви су неотплативи дужници пред Богом, недостојни Божје милости. Сви смо ми достојни ада. Ево шта значе речи које је чуо.

11. С. 2021: „Господе, говори Силуан, научи ме шта треба да чиним да се смири моја душа.“ И опет у срцу одговор од Бога: „Држи ум свој у аду, и не очајавај...“. Ново у указањима Божјим „и не очајавај“.

Не, „ново“ „држи ум свој у аду“, тј. смири се, а не тражи благодатна стања, којих ниједан човек није достојан. Дуг грехова наших пред Богом је неотплатив. Наш посао је да постанемо свесни овог дуга и да молимо Бога за опроштај и да Му благодаримо за све милости. А давање благодати је дело милости Божје срцу скрушеном и смиреном, а не плата за труд. Ми смо робови, дужни да испуњавају све наређено, што није могао учинити у потпуности нико. Но и ако све учинимо, дужни смо да себе сматрамо непотребним робовима (види Лк. 17:7-10).

12. С. 20, здесна при дну: „Држати себе у аду за њега није било ново. Док му се Господ није јавио, он је пребивао у њему.

Управо због одсуства неопходног смирења код старца Силуана, да себе види као достојног ада, Господ му је попустио да позна коме се приносе његови подвизи: „видео је пред собом демона како чека да му се поклони.” О томе даље о. Софроније пише правилно (Види стр. 21, пасус од: “У томе што од сада”, до: “на стицање смирења”).

13. Гл. „Учење старца“. С. 35, слева: „... многи су се најпре с љубављу обраћали Старцу за савете, али су се потом удаљавали јер нису могли да живе по његовој речи.

Духовни оци су давали савете не „уопштено“, већ према стању онога ко тражи савет, да би онај који тражи могао да испуни савет. Онај ко није испунио савет или заповести Јеванђеља требао је да у томе препозна себе грешним и да за то принесе покајање и да се смирава.

14. С. 37: „О послушности“.

Цео чланак је написан из „ума“, а не из опита и познања садашњег стања Цркве. Живот самог старца Силуана показује да он није имао опитне руководитеље, услед чега је ишао погрешним путем и могао је да погине у „прелести“ да није било особите Божје милости.

15. С. 41: „О Светом предању и Светом Писму“, на крају: „Христова реч „љубав“ у све векове остаће тајном за све филологе. Ова реч је име самога Бога, а њен изворни смисао открива се никако другачије него дејством самога Бога.”

Не смеју се занемарити следеће поставке:

1) Сваки човек се налази у стању пада, у којем се Слово (Реч прим.прев.) Божије може схватити веома ограничено.

2) Божије дејство не може бити произвољно, оно увек одговара нивоу духовног стања човека.

3) По мери раста унутарњег, „новог човека“, открива се и све дубљи, скривени смисао Светог Писма. И као што је духовном расту човека постављен идеал: „Будите дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“, тако се и разумевање Речи Божије бескрајно продубљује. „Ми ум Христов имамо“, говори ап. Павле, „Будите подобни мени, као и ја Христу“, итд. Кроз Реч Божију и кроз унутарње озарење („Дух Свети ће вас научити свему“; „помазање“, по ап. Јовану; „звезда јутарња“, по ап. Петру;) откривају се такве тајне о којима „стари човек“ не може ништа да зна. Због тога, академски богослови, који од своје старости (од стања старог - палог човека прим. прев.) нису дошли у стање обновљења, задовољавају се „млеком“ (Јевр. 5,13) Речи Божије, преливајући је у различите форме. Због тога и протестанти никада неће ући у дубину познања Речи Божије, јер је тумаче својим палим разумом. Обнавља се хришћанин (и само хришћанин) испуњавањем заповести Божијих, свих заповести (а не по избору), и покајањем: постојаним, дубоким, које приводи ка смирењу.

16. Гл. „Држи ум свој у аду и не очајавај. С. 92, слева: „Држи ум свој у аду...”.

Објашњење је површно, одводи од суштине ствари. Мисао уопште није у неопходности да се својевољно изнова и изнова обнавља преживљавање адских мучења. Овим речима старцу Силуану ​​је било указано да не тражи „узвишене дарове Божије“ (види Св. Исак Сирин, Слово 55), већ да се смири, да увиди себе нижег од сваке твари, подобног адским заточеницима, недостојног било каквих благодатних дарова.

Једини правилан пут је пут спознања своје недостојности да се буде са Богом, спознања погибељи и, отуд, плача за помиловањем, једном речју, пут покајања. „Када извршите све што вам је заповеђено, реците, ми смо непотребни робови (у срб. преводу Новог Завета слуге прим. прев.); Ми смо дужни да испуњавамо све заповести, но благодат Духа Светога и Царство Божије дају се не за дела, која смо ми дужни да чинимо као творења и робови Божији, већ искључиво по милости Божијој. Старцу Силуану је и било дано указање да не тражи благодатна стања, већ да себе сматра недостојним њих и да „држећи свој ум у аду“ постигне дубоко, искрено, из све душе познање да је пало биће, недостојно Царства Божијег и било каквих дарова од Бога, да његова дела и подвизи сами по себи  немају позитивну оцену без смирења, већ могу удаљити од Бога...

Једном речју, предложено је увидети своје грехе безбројним, као песак морски, увидети и немоћ, немогућност да их победите својим подвизима, доћи до сиромаштва духа, који је почетни ступањ ка посебном благодатном смирењу. То је све и познао старац, што је видно из његових сопствених речи.

17. С. 92, здесна ка дну: „Из наших бледих и неповезаних речи немогуће је получити истинско поимање о... животу, где су измешани крајње... страдање, са крајњим... блаженством. Једно прати друго на чудан начин. А да је само страдање, немогуће би га било поднети.

Од очајања!

А да је само блаженство, такође би га било немогуће поднети.”

Од гордости!

18. Гл. 12. „О речи Божијој“. С. 99 „О значају молитве за свет“, здесна, средњи део: „У души човека који није познао савршену љубав, две Христове заповести често постају оштро међусобно противречне. Онај који љуби Бога одлази од света и погружава се у неку врсту духовног егоизма... Онај ко страсно воли људски свет... устаје против Бога...“.

Чудно расуђивање, наивно.

Према речима игумана Никона, само неко ко уопште не схвата хришћанство, може допустити мисао о тзв. „духовном егоизму“ подвижника, „који љуби Бога“, али равнодушног према свету и који спасава (из непознавања „савршене љубави“) само своју душу. Напротив, истинита љубав према Богу природно рађа правилну (праведну) љубав према „ближњима“, према целом створеном свету. И степен прве љубави одређује ниво друге љубави. Према томе, наша помоћ ближњем у његовом спасењу директно зависи од духовног очишћења сопствене душе.

 

Извор: Как жить сегодня : Составлено по письмам игумена Никона (Воробьева) / сост. Осипов А.И. – М.: Терирем, 2011. – 432 с.

Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Nikon

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 26 фебруар 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.