О ЧЕТИРИ СТЕПЕНА (СТУПЊА) КАЈАЊА У ДРЕВНОЈ ХРИШЋАНСКОЈ ЦРКВИ У 11. правилу Григорија Неокесаријскога исто у 22. а 75. правилу Василија Великог ми налазимо поређана четири ступња кајања, и то следећа:
1. Први се звао πρόσκλαυσις (fletus, luctus), плач, а дотични, који су се налазили на томе ступњу кајања, звали су се προσκλαίοντες (flentes), који плачу. Они су стојали ван врата црквених у προπύλαιον и плачем су молили верне, који су у цркву улазили, да се помоле за њих. 2. Други се звао aκrόασις, (аuditus), слушање, и дотични су се звали ακροώμενοι (аudientes), који слушају. Стојали су у притвору (νάρθμξ или πρόναος) цркве, то јест одмах до врата главног улаза у цркву, а у простору где је крстионица била, и ту су остајали до молитве за оглашене, те су тада морали да изађу из цркве. 3. Трећи је био υποπτωσις (prostratio, humiliatio), припадање, и дотични су се звали υποπίπτοντες (subjacentes, substrati). Они су могли стајати са вернима у цркви и то са западне стране амвона, али су морали увек на коленима стајати, због чега су се звали и γονυκλίνοντες (genuflectentes) и излазили су из цркве после молитве за оглашене. 4. Четврти и последњи звао се σύσταοις (statio, consistentia), заједностојање, а дотични су се звали συνίσταται (consistentes). Стојали су заједно са вернима у цркви са северне и јужне стране амвона, и излазили су из цркве заједно са вернима, само што се нису могли причестити. Названи су овако, јер нису морали да клече као покајници на трећем ступњу кајања, него су стојали, као остали верни. Време, колико је трајало кајање на поједином ступњу различито се у правилима спомиње. По овоме никејском правилу, на другом ступњу дотични су морали остати три године, на трећем седам и на четвртом и последњем две године. Василије Велики у 75. правилу каже, да и на првоме ступњу кајања, дотични морају остати за три године (τριετίαν προσκλαιέτω). Упоредивши шта кажу остала правила о овоме, може се казати, да трајање кајања није било по правилима никада мање од петнаест година, и тек тада су дотични удостојавани били причешћа и увођани у права осталих верних, — осим случаја, ако надлежни епископ не би нашао да може дотичнима скратити то време, обзиром на усрдност њихову у кајању (I Вас. 12; анкир. 5). Нормом за ово мора служити следеће Златоустово упутство: „При налагању епитимија не треба толико гледати на количину грехова, колико на вољу грешника, и то с тога, да не би, у намери да зашијеш што је подерано, учинио рупу још гору, и да, желећи да подигнеш што је пало, не би се то још више порушило; јер они, који су болесни и расејани и у опште одани светским насладама, исто и они, који могу да се поносе својим пореклом и својом моћи, тек ће мало по мало хтети да мисле о гресима својима, и само лагано ће моћи да се ослободе од невоља, у које су пали. Па ко хоће да их од једанпут и строгошћу доведе на прави пут, може лако да не постигне ни да се деломично бар покају. Јер душа кад је доведена до тога, да није више осетљива, она пада у очајање, те већ не слуша ни благе речи, нити се претње плаши, нити се крепи доброчинством, него постаје гором од онога града, о коме пророк са презиром говори: „образ ти је као у блуднице и немаш стида у ничему." Ради тога пастир потребује много знања, да би могао проникнути са свију страна у тежње душе. Јер, као што многи падају у лудило и очајавају за своје спасење с тога, што не могоше поднети горке лекове, тако има неких, који с тога што нису били подвргнути казни према мери греха, не осврћу се већ на душу, постају још гори и греше још више. Према томе, свештено лице мора да на све ово обраћа пажњу, и да, разабравши све марљиво, употребљује оно што је нужно, како не би настојање његово било узалудно" (Ат. синт. IV, 387). Да би се боље разумело, на којим су местима у цркви поменути покајници разних ступања стојали, исто као и оглашени, о којима говори 14. правило овога сабора, ми приводимо овде икнографију цркве у старија времена. Узели смо ову икнографију из Пидалиона (изд. 1864., стр. 765.), у коме је она из егзомологистара Хрисанта, патријарха јерусалимског (1707—1731). Слична икнографија налази се и у Бевериџа (Synodikon, Annot. р. 70), уз његове опаске на 11. правило никејскога сабора. — Подробна разјашњења свију нумерисаних на икнографији места могу се наћи у „Новая Скрижалъ" архијеп. Венијамина, и то у првих десет глава I књиге. Исто тако налази се разјашњено много тога и у књизи Н. Покровскаго „Происхожденiе древне-христiанской базилики" (СПб., 1880., стр. 149—200). Сва се црква дели на три дела. Почињући од истока, куда је црква по правилу окренута, први део саставља олтарь (βημα, θυσιαστηριον, sacrarium, altare), други је храмь, или црква у најужем смислу (εκκλησια, ναός, ecclesia, navis, oratorium fidelium) и трећи је притворь или предхрамiе (πρόναος, νάρθηξ, πρόπυλα, porticus). Пред овим трећим делом има још један простор, који са северне, западне и јужне стране није био обзидан, него се кров са тих страна над овим простором наслањао на стубове у већем или мањем броју (6, 8, 10 па и 12 стубова); а зове се овај простор паперть или внъшнiй притворь (προπύλαιον, πρόθυρον, προαύλιον, αιθριον, porticus, peristylium, atrium). — Да разјаснимо икнографију по бројевима (слика доле), што су на њој: 1. Горнее мъсто за епископа (θρόνος του αρχιερέως). 2. и 3. Сопрестолiе (σύνθρονον) за презвитере. 4. Св. Престолъ (αγία τράπεζα). 5. Олтаръ (βνμα) 6. Предложенiе (πρόθεσις, προσκομιδη). 7. Дiаконикъ (διακονικόν) или сосудохранителъница (σκευοφυλάκιον) 8. Место, где се после подигао иконостас. 9. Св. двери (αγιαι πύλαι). 10. Съверныя двери (βόρειαι πύλαι). 11. Южныя двери (νότιαι πύλαι). 12. Преграды (καγκέλλοι), ниски ступчићи, од којих се до иконостаса налази солея 13. Древнiй дiаконикь 14. Храмъ (εκκλησια, ναος) 15. Место где су стојали верни и покајници четвртог ступња 16. Амвонь (αμβων). 17. и 18. Εμβολοι, места, одељена зидом од храма, где су се држали црквени сабори 19. Красныя двери (ώραται πύλαι), и место где су стојали покајници трећега ступња 20. Место где су стојали покајници другога ступња 21. Купълъ (κολυμβήθρα). 22. Притворъ (πρόναος). 23. Место, где су стојали оглашени. 24. Великiя двери (μεγάλαι πύλαι). 25. Место где су стојали покајници првога ступња 26. Папертъ (προπύλαιον). Слика – Иконографија старе цркве (преузето из Правила Православне Цркве с тумачењима од Др.Никодима Милаша, Еп.Далматинског) |