Схи – архимандрит Гаврило Ралетиначки (+1996)

У Грчкој Крмчији, у примедби на 6. апостолско правило, каже се: Што је Богу угоднији поредак наше пасхалије и у опште календара, тиме је већа нетачност пасхалије и календара латинског. То је јасно из чуда, која је Бог јављао, а и сада јавља:

Прво: У Египту (предео Илиoпоља) код велике пирамиде догађа се сваке године овакво чудо: На Велики Четвртак увече (по нашем православном календару, а не по католичком) избацује земља остатке човечијег тела и кости, којима се напуни широко поље, остају ту до четвртка по Васкрсу, тада их нестаје и више се не показују до идућег Великог Четвртка. То није никаква басна, него правда и истина, коју потрвђују многи стари и нови историчари, нарочито Нектарије, који о овоме говори у својој арабијској хронографији на 266 страни. Он је то својим очима видео, као што је видео некад пророк Језекиљ, и каже да те кости напомињу будуће васкрсење мртвих.

Друго: Поменути Георгије историчар каже да је Пасхасин писао цару Лаву како некада православни празноваху Пасху 22. априла, а католици 25. марта, и један сув извор напуни се водом 22. априла, то јест на нашу Пасху, а не на латинску.

Треће: У Грчком Синаксару стоји написано следеће чудо светог пророка Илије: Неки Пајсије, игуман манастира светог пророка Илије у Јерусалиму дође у Цариград, и из Цариграда оде до Београда, у време, када се тамо бавио патријарх Пајсије. У то време живео је у Београду један православни Хришћанин, који је имао католикињу за жену. На дан светога Илије хођаше жена да умеси хлеб, а муж јој рече: „Данас је празник пророка Илије, и не треба радити.“ Но жена му одговори, да је тај празник прошао пре 13 дана. Тако се изроди свађа међу њима. Упорна жена замеси тесто, но гле чуда! Тесто у њеним рукама претвори се у камен. На то чудо сабраше се суседи, и сваки узе по један део тога камена. И Пајсије се ту догоди, па и он узе један део тога камена, као сведочанство чуда Божијег, и однесе собом у Јерусалим. Тај камичак обеси Пајсије пред икону светога пророка Илије у свом манастиру.

Латини се не боје проклетства што су Свети Оци проклели све оне који се усуде да покваре ред Пасхалије (слављења Васкрса)! На жалост и многи православни народи (осим нас Срба и Руса) покварише ред календара и одоше са западњацима у пропаст. Једне године појавио се сјајан Крст преко целе Атине на православни Крстовдан, а не на католички. Али бадава, кад су многи Грци остали слепи и неосетљиви. Наши Срби не примише нов календар, али на жалост све празнике рачунају по „швапском календару!“ Како је то ружно кад Срби па и свештена лица, кажу да је Божић 7. јануара, а не 25. децембра. Код правих Срба прво долази Божић, па Нова година, а код „шарлатана“ обратно, прво Нова година па Божић. Тако и за све празнике наопако говоре. Примакло се антиристово време и он лови полако и правоверне. Господ сe пита – „Да ли ћу наћи веру на земљи“, када дође по други пут на земљу? Вера се у људима полако гаси. Благо ономе ко остане веран до краја свога живота, он ће стати са десне стране Господу своме на дан Страшнога Суда , и наследиће Вечно Царство које је Он припремио онима који Га љубе.

„Глас са Цера“, број 12, новембар лета Господњег 2009.