Писмо 3.

Многопоштовани оче Александре!

Нека је са срећом Велики Пост!

Добио сам Ваше друго писмо. Потрудићу се да у складу са својом „немоћи“ одговорим... И верујте: не приморава ме моје „смирење“ да овако говорим о себи већ јасна свест: јер ја сам такође преживео „учитељску“ умишљеност, а сада почињем да сагледавам да сам био у великој заблуди замишљајући да много знам...

Но сада ми често падају на памет мисли: да се удаљим од учитељевања и да ућутим. Има ту два разлога: један је (а већ сам писао о њему) јасно сазнање да није у томе наш задатак већ у борби с грехом; а други је схватање свог малог знања...

Ви можете да узвратите: шта онда треба да кажу о себи неки други?

Али није ли то сасвим свеједно за мене лично? Зар једнако, или мање, или веће несавршенство или незнање других мене уздижу? Нимало... Чак пре обрнуто...

Признајем: мени се чине чудним и лакомислено–дрским људи који уображавају да не само што знају оно неопходно и битно, него се усуђују да улазе у забрањено и свима тајанствено затворено... Али човек је слободан! А ми не идемо истим путем! А и они сами одбацују такве... Ако пак и пишем о томе пишем за Вас а не за њих...

Ваша примедба је само једна... И, чини ми се, веома слаба.

1. „Блажен који чита и слуша“... Но, помислите: зар је то примедба против нас? Зар ми одричемо читање? Црква је чак установила да се чита Апокалипса у манастирима, али не у храмовима (то је врло карактеристично, значи, Црква не жели да сви покрећу ово питање), већ за трпезом уместо уобичајених житија светих (чини се, за време Великог Поста). Увек је њу читао руски народ. Сада се много чита у Русији.

Врло је корисно читати и у емиграцији. Али управо „читати и слушати“ а није речено „израчунавати“ рокове (насупрот јасној и одлучној Речи Божијој! Одакле људима толика смелост! Називају себе хришћанима, а Христа Господа не слушају!)... Чак није речено: „тумачити“ већ само „читати и слушати“.

Ја сам, због лакомислености младости, такође покушавао – али никако не да израчунавам! – већ само да тумачим суштинска и приступачнија места из Откривења (у Симферопољу); али том приликом сам се трудио да се држим литературе (Зборник Барсова, Тумачење св. Андреја Критског и неких других).

Отварати печате није наш посао, већ посао Самог Господа (Откр. 5, 4–5; 6, 1–3). Зато не само поједини чланови него и сва Црква (Откр. 5, 2–3) није дорасла да отвара оно што је већ затворено. Само историја којом руководи Сам Господ (што значи, Он Сам у деловањима историје), скида те печате с тајни... Али опет не са година, већ само са догађаја...

Зато ако би читав један Сабор почео да се бави овим предметом он би могао да расправља само о неким принципијалним и општим питањима (хилијазам, однос према „новоизмишљеном“ аритметичком богословљу итд.), а нипошто детаље текста, и тим више не би се усудио да „израчунава“ рокове уколико би хтео да буде под руководством Светог Духа и хтео да слуша Свог Поглавара Христа Господа. Зато и ви неправилно мислите пишући: „Оваква питања се могу решавати само саборно, од стране целе Цркве“... Неће се она бавити грешним и забрањеним послом. Штавише, то питање је већ постојало у Цркви – и она га је одбацила. А основни закон црквених одлука је: не преиспитивати и не решавати поново оно прошло (наиме, догматско, вероучитељно) што је већ било решено. То знам тачно по раду Сабора и њиховим одлукама.

2. О томе (то јест, о гласу Цркве) хоћу још мало да напишем.

Ако су неки оци и дозвољавали себи нешто слично (Папије, Јустин, Иринеј) карактеристично је да се углавном то учење лепило за јеретике и секташе: гностик Кернит, евионити, монтанисти, аполинаријанци, и у новије време – анабаптисти са социјалистичком нијансом, а сада адвентисти. Већ само то треба да нас примора да се односимо не само сумњичаво већ и отворено негативно: „Кажи ми с ким се познајеш (или дружиш, слажеш се) и ја ћу ти рећи ко си“ – каже пословица.

На пример, на Првом Васељенском Сабору савезници Арија били су пагански философи; већ само то одбија... Сада су то „хилијасти“ – пријатељи социјалиста у маштању о „земаљском рају“... Опасна дружба... Нема ли много тог заједничког у жељама социјалиста и антисоцијалиста емиграната?! Несумњиво је: материјалистичка представа земаљског „Царства Божијег“.

Већ сам објаснио у претходном писму да је природа Царства Божијег „аматеријална“ (овде, на земљи; а „тамо“ ће бити „ново небо и нова земља“, „нова твар“, „тело духовно“). И у томе је корен питања и одговора: Царство Божије – Благодат Светога Духа.

И духоносни светитељи Цркве били су одлучни противници хилијазма: св. Василије Велики, св. Григорије Богослов, св. Епифаније Кипарски. Овај последњи у својим књигама „О јересима“ (или „Панарион“) нарочито разобличава и ову јерес (77. јерес). И после тога још има дрзника!

Најзад, Други Васељенски Сабор је осудио учење Аполинарија уопште, а посебно његове снове о хилијазму; зато је унео у Символ вере (у седми члан) речи: „И Његовом царству неће бити краја“, па према томе ни прекида...

3. У закључку се поново враћам духовном стању и понашању оних који израчунавају: но, добро! Претпоставимо да су они (бавећи се забрањеним стварима) „дошли“ да ће бити крај света те и те године... Но, а даље шта ће радити? Или шта код вас, у Паризу, раде? Зар ће опет израчунавати? Јасно: треба се спремити за блиски крај, то јест, кајати се, борити се против греха, задобијати благодат Божију (а људи чак и не примећују њено одсуство у себи), једном речју, треба спасавати душу.

Зато им реците: но, што пре завршите своју аритметику и латите се посла! Иначе ћете постати слични девојкама с празним светиљкама. Где сте били? – упитаће изненада Женик када дође. – Израчунавали смо час Твог доласка – Идите, не познајем вас, врата су затворена – „Мало смо богословствовали“...

Свети Григорије Богослов каже: не може свако да богословствује, не може увек и не пред свима. А преп. Јован Лествичник: онај који се каје не треба да богословствује.

А данашњи људи се из спиритизма бацају... у Апокалипсу... Увек иста несрећна болест Еве: „бићете као богови“, „све ћете тајно сазнати“... А били су потребни послушност Господу и обрађивање раја... Због радозналости су и били изгнани отуда...

Узгред: сада се баш певало о рају (свеноћно бденије уочи недеље пред почетак Великог Поста).

Молио бих Вас (не ради осуђивања) да добро погледате душевни лик ових нових погађача и да ми напишете, ради провере мојих претпоставки: Ко су они? Какав им је живот? Имају ли средстава? Какво је њихово претходно духовно стање? Степен њихових политичких захтева? Претходни материјални и социјални положај?

На овоме би се могло и завршити. Али остаје још једно збуњујуће питање.

4. „Говорили су старци“...

Пре свега треба проверити: Ко заправо? Шта су говорили? Јесу ли говорили о тачним роковима (годинама)? Зар о хилијастичких хиљаду година? Не верујем...

А ако су говорили онда ти старци нису од Бога – или им је овога пута Бог дозволио да погреше... Понекад су се и оци варали.

Посебно: о крају света – као што добро знате из Посланице Солуњанима – варали су се и први хришћани; варали су се и неки од отаца петог века: на пример, бл. Августин је (чини се) мислио о блиском крају; код светитеља Тихона Задонског постоје мишљења о блискости краја и остварењу пророчанстава (али године он није израчунавао и није учио хилијазму, наравно). Међутим, свет још увек наставља да постоји... Током последњих векова, 19. и 20. нарочито су почели напето да чекају блискост краја. Врло раширена Нилусова књига пружа довољно материјала. Додајте ту још и о. Јована Кронштатског. Од почетка хришћанског света хришћани нису имали овако предосећање блискости краја као сада... Па чак и у целом свету... И има много разлога за то...

Али коначно тврдити, а тим више тачно одређивати годину, потпуно је неразумно. Нека нас барем историјско искуство поучи. Ето адвентисти су такође више пута са својим израчунавањима доспевали у заблуду: час су најпре указивали на 1924. годину. Тек што је прошла, хвала Богу! А претходно су указивали на 1844... Већ је 80 година прошло... И на датум (22. октобар) су указивали... Сада су га померили за 1932. годину... А они „разумнији“, не желећи да ризикују свој ауторитет, израчунавају да ће свет живети још ¾ века (до 1995. године).

Али, они и јесу због тога секташи, да упадају у заблуду и да уводе друге у заблуду. А „старци“?

Но, и они могу да погреше. То јест, у којем смислу? С једне стране, они су у суштини у праву јер осећају својим слухом (што не осећају они глувљи) удаљене праскове грмљавине невремена које се све више приближава... Али у израчунавањима могу да погреше, тим више што им њихов осетљиви слух приближава звук грмљавине више него што се она заиста приближава. Осим тога, олуја може бити и локалног карактера, а не свеопштег... Грчка се завршила после Рима; а такође је била на измаку и за време процвата Трећег Рима... Можда ће још и Кинези, Хиндуси, Јапанци дати свету и Печерске Лавре, и нове Антоније и Теодосије, и Сергије, и Серафиме... Откуд знамо? Но, можда се завршава Русија (то не мислим), и умирући рађа хришћански исток?!

Вероватно је да ће и Русија још доживети сјајни, и духовно и политички, и морално читав век после те очишћујуће олује и помора? Оптински старци изгледа да су о томе говорили (15)... Можда. А можда и не.

Али још увек није крај света (иако је то можда епоха његовог предвечерја: филаделфијски период у свом почетку, Откр. 3); јер пред крај света о крају света ће људи престати да мисле. Св. Тихон Задонски је имао виђење Божије Мајке са светим апостолима Петром и Павлом; између осталог, питао их је и за крај света. Св. ап. Павле је узвратио: Јер када говоре: мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненадна погибија(1 Сол. 5, 3). Још увек се није догодило обраћење Јудејаца у хришћанство.

И то се подудара с трећом главом Откривења (в. Цркву Лаодикијску) где се говори о потпуној религиозној равнодушности (Откр. 3, 15–16) у условима материјалног богатства и задовољства (Откр. 3, 17), уз унутрашње слепило, пустош и тугу.

А сада већ само очекивање краја света говори о томе да још увек није „пред вратима“ (Откр. 3, 20), већ да се само приближава... Време је опасно, дани су зли... Зато: не израчунавајмо већ се кајмо!

Молим за молитве.

Многогрешни епископ Венијамин

Превод: Зоран Буљугић