header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Архиепископ Вологодски и Тотемски Никон (Рождественски): Јесу ли Богу угодне друге вере
Архиепископ Вологодски и Тотемски Никон (Рождественски): Јесу ли Богу угодне друге вере Штампај Е-пошта
уторак, 05 март 2024

 Увод „Борбе за веру“

Архиепископ Никон (у свету Николај Иванович Рождественски; 4. април 1851, село Чашњиково, Московска област, Московска губернија — 12. јануар 1919, Тројице-Сергијева лавра) — епископ Руске Православне Цркве, на месту архијереја Вологдског и Тотемског (1906 — 1912); теолог, публициста; политичар и државотворн делатник Руског царства.

 Његов отац, сеоски чтец Иван Андрејевич, имао је 22 деце. Будући владика је своју мајку, Олгу Ивановну, рођену Грузова, назвао Христовом крстоносицон. У доби од 5-6 година, млади Николај је претрпео тешку болест, због чега је ослепео на једно око. Али ипак, под вођством свог оца, научио је да чита и до осме године прочитао је Библију (3 пута) и многе духовне књиге. Будући епископ Никон је своје основно образовање стекао у Заиконоспаској, а затим у Перервинској богословској школи. Године 1868-1874. учио је у Московској богословији. Као богословац, Николај Рождественски је волео иконопис и похађао је часове сликарства у Строгановској школи. Након дипломирања у Московској богословији Н.И. Рождественски је испунио своју неговану намеру - да напусти свет, постао је искушеник Новог Јерусалимског манастира. Ту је Николај живео у келији свог духовног оца, настојатеља манастира, архимандрита Леонида (Кавелина). 18. октобра 1877. Николај Рождественски је одређен за искушеника Тројице-Сергијеве лавре, где је следио архимандрита Леонида, који је постављен за њеног настојатеља. У овом чину служио је као помоћник Лаврског библиотекара. Године 1880, док се лечио у манастирској болници, Николај се замонашио са именом Никон. 16. маја 1882. о. Никон је рукоположен за јерођакона, а 23. маја исте године – за јеромонаха. Никонова вишеструка издавачка делатност почела је 1879. године, када је почео да објављује „Тројицке листиће” за обичан народ – мали обим, не више од 10 страница, по цени од једне копејке, проповедничке и образовне брошуре, које су биле веома популарне међу путницима поклонцима и у знатним количинама слати широм Русије. Године 1879-1899. тираж ове публикације достигао је 90 милиона примерака. Нацрт ове публикације је одобрен и добио је благослов Светог Теофана Затворника. Године 1900. Никон је награђен наградом Митрополита Макарија за објављивање листића.

Био је велики родољуб и монархиста. Када је револуција почела, то га је тешко погодило. Једно од његових писама патријарху Тихону познато је по речи о „подлом“ времену које је наступило после револуције 1917. Његово преосвештенство Никон примећује да се у такве дане верна деца Православне Цркве позивају не само на подвиг исповедања, већ и да „носе крсна страдања као мученици првих векова хришћанства“ У својој поруци од 15. августа 1917. године Сверуском црквеном сабору, епископ Никон је тврдио да ако Русија не буде спасена „посебним чудом Божије милости, онда она, као велика сила, мора да оде у гроб васељенске историје, осрамоћени жигом издаје Божијег призива...”

    Упокојио се 1919. године.

+ + +

Архиепископ Вологодски и Тотемски Никон (Рождественски)

ЈЕСУ ЛИ БОГУ УГОДНЕ „ДРУГЕ ВЕРЕ“?

Одговор ономе ко пита

Истина је само једна.

Истинита вера је само једна. То је вера православна.

Свака неправославна вера има у себи или примесу лажи, или је сва лажна. Отац лажи је ђаво, а Бог ненавиди лаж. Чини се као да су све то за православног хришћанина најједноставније, најнеоспорније истине. Ако верује у свету, саборну и апостолску Цркву, онда је дужан да верује и у то да је једино она стуб и тврђава спасоносне истине, да су у њу, као у ризницу, Апостоли и богоносни мужеви – учитељи Цркве уложили све што је православном хришћанину потребно за спасење. И према томе: буди послушан Цркви, користи се њеним Светим Тајнама, чини оно што ти она заповеда, и спасићеш се. А она заповеда да држимо и испуњавамо заповести Божје. И то је све...

А зашто после овога православни хришћанин још пита: „Јесу ли Богу угодне друге вере: лутеранство, латинство и остале, којима нема броја?“ Одговор је јасан сам по себи. Разуме се, не говорим о незнабоштву, мухамеданству, јудејству са његовим Талмудом. Чак ће и о хришћанским вероисповестима верни син Цркве рећи оно што је говорио незаборавни светитељ Теофан: „Не желим да се упуштам у просуђивање: да ли ће се спасити римокатолици, – једно знам: ако напустим православље и пређем у латинство несумњиво ћу бити изгубљен“. Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине; Његови путеви су неисказиви; ко није могао да позна чисту истину, каква је истина нашег светог православља, од њега ће се и мање тражити, али ипак ће се тражити, а коме је то било потпуно омогућено и ко је познао ризницу православне истине, али је изневерио ову истину, њему нема опраштања: биће изгубљен ако се не покаје.

Чини се: јасно, као Божји дан: „Што је више од тебе не ишти и што је јаче не испитуј: што ти је објављено – у томе остани“ и – довољно ти је! Ко си ти што хоћеш да знаш неистраживе судове и пресуде (судбе) Божје? Знај себе, и доста ти је.

Али ето, има таквих радозналих људи који се не задовољавају таквим неоспорним истинама и спремни су да се боре против њих. Они хоће да проникну у судове Божје и као да приговарају Самоме Господу Богу. Заборављају мудру реч апостола: Или зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част, а други за срам? (Рим. 9, 21). Или си незадовољан што си суд за „част“? Смири се у уму своме, заблагодари што поседујеш ризницу чисте истине, моли се да останеш у истини и препусти Богу судбине оних људи који не припадају твојој мајци Цркви, макар били и твоји рођаци по телу. Тешко ти је што то чујеш? Но зар мислиш да си милостивији од Господа Бога, мудрији од Цркве, ове скривнице мудрости Божје? Прекоревај себе што не желиш, не умеш и не трудиш се да своје рођаке учиниш заједничарима ризнице благодати, која се тако преобилно излива из Цркве у њеним Светим Тајнама, у њеном богослужењу, у њеном учењу о спасењу нашем. То је твоја обавеза, дужан си да се побринеш да Цркви буду присаједињени нарочито људи теби блиски по крви, али још увек туђи по духу. А ти као да хоћеш да их Црква насилно привуче к себи, у своје наручје, и без њихове жеље и пристанка, а уз то већ после њихове смрти? Ти хоћеш да Бог, Господ наш Исус Христос, Који је створио Цркву Своју ради чувања чисте истине, допусти да у њој буде свесна, упорна лаж у виду оних заблуда, којих се држе Латини, лутеранци и други инославци, држе тако чврсто, да сматрају да Православна Црква има везе са некаквом јереси: да ли је то могуће? Свакако, једини Зналац срца човечијих зна колико је ко од неправославних свесно удаљен од православне истине и држи се лажи: жестоки фанатик језуита, који назива православље „пасјом вером“, који сврстава лаж у ред морално–допустивих схватања својим правилом: „Циљ оправдава средства“, или пак прости француски сељанин, који једва уме да чита и уопште није упознат са танчинама богословских спорова, који у простоти срца верује како га учи духовни отац и са вером прима свете тајне своје цркве? Позната је реч Господа да онај ко је знао вољу господара свога и који није учинио (по вољи његовој) биће много бијен, а ко није знао и није учинио по вољи његовој биће мало бијен. Ко зна путеве Господње? Путеве милосрђа Његовог? Ето, можда, за некакве простодушне људе који готово да нису криви због свог удаљавања од православља, „земаљске преграде“, према изразу митрополита кијевског Платона, „и не достижу до неба“, али то већ је дело Божје, а не наше и надати се на ово расуђивање, и у тој нади тражити за себе оправдање издајства – било би недопустиво за православну веру... Јер то није опште црквено учење, већ само мишљење једног архиепископа; многи могу да имају то мишљење, али то још није Црква. За православног хришћанина нема ни потребе да се удубљује у испитивања: да ли је могуће спасити се у инослављу? Ако би било могуће, онда би Црква и примала инославне у своје наручје без икаквог одрицања од лажних учења, која она сматра јеретичким, неправославним. Не би било ни разлике у вероисповестима. Очевидно, Црква избегава заједничење у молитви и Светим Тајнама са инославнима, као њој туђима, као не–чедима њеним. И њена чеда немају права да мудрују по своме и дужна су да се приклоне пред њеним божанским ауторитетом. Спасење би било могуће чак и за сатану, али Бог не чини насиље над слободом Својих створења, а сатана, због своје богопротивне гордости, никада неће приклонити своју вољу смиреном признању свога богоодступништва. Људи нису зли дуси, нису духови злобе, они имају потпуну могућност смирења, а прочитајте поучну повест у житију преподобног Антонија Великог о томе како су два злодуха приступала њему са питањем: да ли је за њих могуће покајање? Анђео Божји известио је угодника Божјег да се Господ не одвраћа од онога ко Му приступа у покајању, макар и сам сатана пришао, али „злоба стара не може да буде нова врлина“. Људи нису зли дуси, нису духови злобе: они имају потпуну могућност да се смире и да принесу покајање, али треба да то принесу својом слободном вољом, да отворе своје срце за благодат, која је свагда спремна да нам помогне у делу нашег спасења. А ми, љубећи их, треба да употребимо сва средства да им помажемо у том делу, побуђујући их на заједничење са Црквом, разоткривајући им, ако, разуме се, не почну да одбијају, све ризнице благодати које се чувају у Цркви. И то ће бити бескрајно благотворније од радозналих запиткивања о овоме: да ли су Богу угодне вере у којима су, по сведочењу ваше мајке Цркве, лажна мудровања смешана са чистом истином православља. Треба сажаљевати заблуделе, али им не повлађивати у заблудама. Тим пре чувати себе од заразе тим заблудама. Јереси, свакако, нису Богу угодне: то је кукољ међу пшеницом чистог учења, и, као што штетно семење, додато пшеници, постаје отров када се пшеница претвори у хлеб, тако и лажна учења, прихваћена у срцу заједно са чистим учењем Цркве, шкоде души хришћанина. Можемо ли се чак и упитати: јесу ли угодна Богу исповедања вере, затрована лажним учењем? Очигледно је да нису угодна. На питање о могућности спасења у овим исповедањима заједнички је одговор: само у Цркви Православној може се наћи спасење. Тако учи сама Црква. Тако и треба да буде. Јер спасење је само у истини, а истина је само једна, као што је и Црква – једна: верујем у једну свету саборну и апостолску Цркву, говори наш символ вере.

1914.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 05 март 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.