header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Андреј Невјарович: Револуције и опседнутост
Андреј Невјарович: Револуције и опседнутост Штампај Е-пошта
петак, 15 март 2024

Свети Серафим Саровски назива ђавола првим револуционаром, који се побунио против Самога Бога. Отуда су и све револуције противне хришћанству и имају ђаволски праузрок.

Тешко је чак и замислити смиреног и кротког хришћанина у лику бунтовника – револуционара. Заиста је ђаво прави отац и духовни кормилар свих светских револуција. Оне служе његовим циљевима и задацима, настојањима и делима ради рушења светског поретка и свргавања законитих богоустановљених власти. Пажљива и непристрастна анализа руских револуција XX века показује да ни оне нису биле изузетак од правила и да су имале отворено ђаволски карактер. Није без разлога још за време прве руске револуције знаменити кронштатски и сверуски пастир баћушка Јован Кронштатски мужаствено на сав глас изговорио упозоравајуће речи разобличења свима који су доносили побуну, заверу и дух револуције и при том је поставио тачну и страшну завршну дијагнозу: „Русија се претворила у лудницу“. Исту фразу налазимо код бившег помоћника заменика обер–прокурора Св. Синода кнеза Н. Д. Жевахова у првом тому његових „Успомена“. На масовно душевно (психичко) безумље и суманутост у тим годинама указују и многобројни други очевици. Тако, митрополит Серафим (Чичагов) једну од својих сјајних проповеди посветио је у целини бесомучности и њеним савременим пројављивањима („Слово у Недељу 23. О бесомучности“).

Ево шта је посебно истакао Владика у тој проповеди: „Где су наши бесомучници?! Па они су толико крви пролили ових година, бомбама разносећи људе на комаде, отржући од државе најбоље људе, не жалећи стотине жртава и недужну децу ради своје паклене замисли, позивајући на убиства и изазивајући их, уништавајући и себе саме, ако је то неизбежно, и окончавајући своју судбину одбацивањем Крста Христовог пред смртном казном: та ко их не зна? Ко их није видео распомамљене по селима, засеоцима и на имањима спахија, како приређују потресне призоре, спаљују столетна здања, избацују кроз прозор имовину сељака отрованих пићем, муче секирама и вилама коње и животиње, пијанче и веселе се на згариштима и на крају – како скрнаве храмове? Нису ли они навели на бесомучност фабричку и сеоску младеж, која наставља да изазива страх и трепет код становништва – паљевинама, крађом, ноћним обесним пировањем, претњама, осветом и одбацивањем Бога и свега што је свето и драго(цено) Русима?!“

Година 1917–а знатно је превазишла све претходне периоде руске историје по степену усијања свога безумља и распомамљености: „Зли дуси су се уселили у душе људи и народ Русије је постао опседнут, буквално бесомучан...“, – писао је дубоки руски богослов, бивши духовник Царске породице епископ Теофан Полтавски. „Управо сада је на делу опијање слободама, разузданошћу и некажњивошћу, – сећа се те године кнез Жевахов, – дивљачко, незадрживо ругање моралу и закону, непојмљива сатанска злоба и, разуме се да су у таквим приликама било какви покушаји уразумљивања само распаљивали страсти“ („Успомене“, том други, стр. 14). По мишљењу философа Ивана Иљина, револуција 1917. године изнела је на видело све ниске страсти и пороке руског народа, отворивши бездан оног најгреховнијег, најподлијег и најбестиднијег, крајње грубог и немилосрдног. Чинило се да се сам паклени пламен разбуктао над Русијом и да је безброј гадаринских легиона нечистих духова спопао њен организам и срушио до темеља сва морална начела, укључујући елементарне норме понашања. Међусобна озлобљеност и некакво несхватљиво човекомрзилаштво поразило је многе. Тада није било тешко убити невиног човека, опљачкати, порушити, запалити. И спољни и унутрашњи непријатељи Русије, користећи ратне потешкоће, вешто су распаљивали греховне страсти руље. Под помамном навалом тих снага „Русија је пала, оборена револуцијом, – писао је В. Ф. Иванов, – баш у периоду највећег развоја“ („Руска интелигенција и масонство...“, стр. 31). „Ђаволска завера против Русије и њеног Цара“ (Ф. Винберг) је успела.

Овај пад богоносне државе припреман је у току неколико столећа и Бог га је био допустио због тешких грехова руског народа: „Због презрења свог Божанског призвања Русија се предала непријатељу рода човечијег и постала сатанократија. Настала је потпуна обузетост (опседнутост) злим дусима, она је овладала водећим круговима друштва – и руска величина је срушена. Данашњи хаос проузрокован глађу природно је наслеђе Совјетије“ („Руски Поклоник“ 320, стр. 89; 1999 г.).

„Као и Француска XVIII столећа, Русија је прошла кроз период потпуног лудила, и сада само кроз страдање и сузе почиње да се опоравља од свог тешког обољења“, – написаће у свом дневнику неколико година после тих страшних збивања најблискија другарица последње руске Царице, бивша дворска дама Његовог Императорског Величанства Ана Вирубова.

У свом последњем писму принцези Викторији Велика Кнегиња Јелисавета Фјодоровна упоређивала је стање руског народа са бунцањем безумног човека:

„Све што је било сабрано у току векова уништено је, и то од нашег сопственог народа, који волим свим својим срцем. Заиста, они су морално болесни и слепи – да не виде куда идемо. А срце боли, но ја не осећам горчину. Можеш ли критиковати или осудити човека који се налази у бунилу, који је безуман?“ (Цит. по књизи „Православни Цар – мученик“ игумана Серафима, стр. 67).

У правом смислу демонску суштину револуционарне стихије са генијалном и пророчанском снагом описао је још Ф. М. Достојевски („Зли дуси“, пророчански сан Раскољникова у „Злочину и казни“ – сјајно сведоче о томе). Али распирујући револуционарни пламен и попуштајући пред њим, руски људи, разуме се, нису могли ни да замисле до чега може да доведе тај крајње опасан и неуместан подухват играња са ватром. Позивајући на рушење и бунт („Бура, нек' јаче груне бура!“, – Максим Горки) и пропаст старог света (Блок, Баљмонт, Брјусов и други руски песници, који су били распаљени духом револуције и који су као Блок позивали да се „слуша музика револуције“, по свој прилици крвава миса паљевина, убистава и погрома; или су богохулили као Јесењин, који је написао на зидовима Сретењског манастира: „боже, отели се!“ и који је, по сопственом признању, продао душу ђаволу...) књижевни весници револуције секли су грану на којој седе. А када је дуго очекивана бура стварно настала, једва њих неколико је изнело живу главу, па и то само они који су издали Бога, част и савест и који су били у стању да промене страну и да се прилагоде новој власти.

Са одушевљењем и ликовањем руски народ је примио вест о одрицању Господара Николаја II од престола. „У фебруару 1917. године наступило је право свенародно лудило. По улицама градова одвијале су се многобројне демонстрације. На трговима су одржавани бескрајни митинзи. Сви су честитали један другом „пад тираније“. Овај вирус суманутости заразио је чак и свештенство, које је гајило илузије да се са одрицањем Цара неће ништа променити у положају свештеничког сталежа...“ (Степанов А. Д. „Црна стотина“, стр. 63).

Тема бесомучности Русије изражена је доста живо у поезији Максимилијана Волошина, који је умео у те сумануте крваве године, како се чини, да се приближи хришћанству, одступивши од свог ранијег заноса окултизмом. У песми „Москва“, написаној у марту 1917. године, приказује се насиље у престоници црвене стихије, која доноси народу „крв“, „смртну казну“, „суд“:

Са гроба крај Места Лобање (Голготе),
У цркви Покрова
Узносе срамотне
Неруске речи.
Ни једне свеће запаљене,
Литургију не оглашава звоно.
На свим грудима жиг црвени,
И лепрша марама црвена.

Још јасније песник осећа згушњавање богомрске бесовске стихије у престоничком Петрограду, већ заузетом од бољшевика:

Кроз пустош величанствене моћи,
Коју некад сабра Петар,
Све авети нагрнуле у дом овај
И на престолу што празан зјапи,
Над магленом тмином ритском
Сад бесовско коло воде.
Народ, безумљем обузет,
О камење бије главом
И везе кида, као бесомучни...

„Петроград“

О бесомучности народа он сведочи такође и у стиховима: „Трихине“, у којима, сећајући се пророчанства Достојевског, износи како се „у тела и дух људи настањују трихине“. А наравно, под трихинама се подразумевају зли дуси. Руској револуционарној демонологији такође су посвећена дела „Из бездана“, „Демони глувонеми“ и „Русија глувонема“.

Последња песма, спомињући јеванђелске догађаје о изгнању демона из дечака (исцељење дечака са нечистим духом) (Мк. 9, 17 – 27), односи се у целини на ропство Русије под злим дусима:

Ниси ли истим духом опседнута
Ти, Русијо глувонема! Зли дух,
Одузев ти разум и слободу,
Баца те у ватру и у воду,
О камење бије и тера у шуму.

Још живљу слику крваве руске револуције 1917. године описује песник–пророк, који је до сада још увек тако мало познат у Русији, па чак и није увршћен у антологију руске поезије XX века (разуме се, због своје духовне блискости Царској породици и верности православној монархији), Сергеј Сергејевич Бехтејев (1879 – 1954):

Руше се кровови цркви и палата,
Падају у парку брезе;
Јеком зверском далеко се чују
Урлици хуле и претње

„Звонар“

Пламти крвава румен неба,
Букте салаши редом
Горе вагони довезеног жита
И црвене чавке лете

„Земља и слобода“

Демонолошки призори револуције код песника се асоцирају час у лику страшне старице упрљане крвљу:

Тегобно доба свеопштег расула,
Као туча надвило се над земљом;
И лик ужасне крваве старице
Привиђа ми се свуда.

„Земља и слобода“ час се поима као „неукротиви безумни кас“ помахниталог дивљег црвеног коња:

Ко, страх разумљив одгонећи,
Безумника вољу обуздава,
Ко рад спасења оседлава
Помахниталог коња?

„Коњ црвени“...

Песник не само да не сумња у демонски, сатански карактер онога што се догађало са Русијом, него у томе види чак и некакву историјску закономерност, због чега ће у поднаслову песме „Бесомучна“ ставити речи: Тако је било, – и тако ће бити. Са чиме се, наравно, није тешко сложити:

Још од памтивека бивало је тако
Да је Русија–Мати беснела,
ал' доћи ће себи рођена, и к Милом Богу
Понеће је ножице изранављене,
Уз лелек, молитве и уздисање,
Уз сузе покајнице и поклоне.

„Бесомучна“

Међутим мало, веома мало Руса је било у стању да у том периоду свеопштег лудила сачува трезвено расуђивање и да тако правилно оцени оно што се догађа. Једни од тих малобројних били су, несумњиво, Сам Господар Николај II и Његова Најузвишенија Породица. Духовна величина (узвишеност) Царских страдалника у то време је већ била недостижна за већину савременика. Њихов подвиг ће заувек остати у неисквареној историји Отачаства и свега света као непролазни узор за подражавање свима онима који су верни Христу, као идеал истинске царске величине, смирења и самопожртвовања. Наравно, било је и других верних поданика који су достојно дочекали страшне догађаје руске историје. Али већина Руса ипак је лудовала и беснела...

Као резултат завршног стадијума суманутости руског народа настало је доследно и систематско затирање најбољег слоја отачаства, укључујући многе јерархе Руске Православне Цркве, свештенство, монаштво, а такође и племства, лица официрског кадра, трговачког сталежа, трудољубивих имућних сељака, проглашење безбожја у земљи и обоготворење комунистичких вођа, пре свега В. И. Уљанова (Лењина), који је једном изрекао ове речи: „Нека изумре 90% руског народа, само да остане 10% до момента светске револуције“. Ето стварних размера васељенских претензија овог револуционара – фанатика, за кога је Буњин једном рекао: „... Изрод и морални идиот од рођења, Лењин је показао свету баш на самом врхунцу своје делатности нешто чудовишно и потресно; он је разорио највећу државу на свету и убио неколико милиона људи – а свет је и поред тога већ толико полудео, да се усред бела дана људи препиру да ли је он добротвор човечанства или није?“ (Из јавног иступања у Паризу 16. фебруара 1924. године). Ако оставимо на страну претерану (нехришћанску) буњиновску рескост, сложићемо се да је добитник Нобелове награде у суштини доста тачан у својој оцени. Други наш чувени руски писац А. И. Куприн буквално се ужаснуо после личног сусрета са Лењином, не осетивши у њему никаква својства човечије душе: „У суштини – помислио сам, – овај човек, тако обичан, учтив и здрав, – далеко је страшнији од Нерона, Тиберија, Ивана Грозног... Нема у њему ни осећања, ни жеља ни инстиката. Само оштра, бездушна неодољива замисао: пропадајући – уништавам“ („Лењин – тренутни снимак“). Агента пруске и немачке обавештајне службе (што је поуздано утврдила руска тајна полиција 1917. године), највероватније масона високог степена посвећења, Лењина су у совјетској Русији почели да називају „најчовечнији од људи“ и за обмануте ђавоимане људе претворио се у некакав символ светости (постао је „светији од свих светих“). Није ли то несумњиви доказ најдубље душевне болести руског народа од које се, нажалост, ни до данашњег дана није излечио. Помрачење ума и духовно слепило још увек густом копреном застиру наше душе, што нису пропустили и не пропуштају да користе непријатељи Русије: „Користећи свеопште помрачење умова и религиозно – морално пропадање, мрзитељи Русије пре свега настоје да искорене оне јединствене, вишевековне идеје и вредности које су обезбеђивале руском друштву његову изузетну постојаност и животну снагу“, – писао је митрополит Санкт–Петербуршки и Ладошки Јован (Сничов) у књизи „Симфонија Русије“ (стр. 419). Једна од тих темељних вредности било је столећима стварано схватање државности Свете Русије и народне самосвести о васељенском значају руске државе у судбини свег човечанства. Либерално–демократски прозападни курс данашње Русије значи одрицање од традиционалне руске идеологије и православне државности и скретање у правцу новог незнабоштва. Погубност овог курса постаје све очигледнија.

Превео са руског:

Мирослав Голубовић

 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 15 март 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 63 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.