СИМБОЛ ВЕРЕ СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ

Верујем да од нас, нових поколења, зависи хоће ли живот по васкрснућу трајати, или ћемо се сурвати у провалију. Зато морам вредети не на речи него на делу.

 Верујем да треба да волим свој српски народ и своју отаџбину у несрећи још више него што сам је волео у добру, да је права љубав у самозабораву, те морам све лично и ситно истиснути из свога видокруга. Не смем мислити на своју корист, јер сам потпуно свестан да мени, појединцу може бити добро само ако је народу мом и отаџбини мојој добро.

Верујем да треба помоћи сваку добру намеру до циља општег уздизања; не смем непризнавати рад других, истичући самохвално себе. Над поштеним радом или успехом сваког народног члана нека се срце моје испуни радошћу, а над његовом патњом нека се испуни болом. Да не мрзим старије и да им не ласкам, да не потцењујем млађе и да их не мазим.

Верујем да само радом, стручношћу и трудом могу сарађивати на темељу сигурније и светлије будућности свих нас.

Верујем да без садржајног нема осећања народности; без потпуног знања српског језика, историје и књижевности, без одржавања вере и обичаја, без своје песме у болу и радости моје србовање било би празна орахова љуска. Зато ћу упознати стварност народног живота и његове потребе, а народне умотворине, нарочито песме, биће ми најдубљи и најчистији извор за упознавање духа народног. Оне ће ми показивати пут моралу, филозофији, естетици. Откривањем добра и зла, идеалом правичности научиће ме да браним своје, а не отимам туђе.

Верујем да као појединац пред туђином представљам свој народ и да ће туђин по мени судити о моме народу. Углед народа мога зависи од моје спремности, мога карактера и мојих поступака.

Верујем са кнезом Лазаром – свесно, не из слабости, да је небеско царство увек и довека и одабирам живот по правди, витештву и јунаштву, а у савести носим савет мајке Јевросиме да ми је боље изгубити главу него огрешити душу.

Верујем да је сваки частан рад достојан поштовања, да жуљеви на сељачким и радничким рукама стварају живот као и боре на челу мислиоца и пламен у оку уметника. Знам да смо сви потребни животу, зато ћу одабирати позив по способностима, и нећу га се стидети, као ни творац што се не стиди свога дела. Стид би ме било да се отимам за оно чему нисам дорастао.

Верујем да је истрајност најтрновитији пут за младост, али је у њеним рукама зрело класје жетве, мир и тиха радост спокојства.

Верујем у будућност српског народа, изграђену од самопожртвовања, поштења и рада, од етике светосавске, косовске, народне вере и песме. Заклињем се да ћу их се сећати, поштовати их, држати их се увек и довека, амин.

 ПОЛИТИЧКА ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ ЗАТВОРЕНИКА

 Нисам слепи приврженик ни једне политичке идеологије. Моје идеологија ТО ЈЕ СРБИЈА! А моја тактика, као и моја политика, то је тражење најбољих и најсигурнијих путева и средстава, како би се што боље обезбедио несметани развитак и напредак Србије за дужи низ година у будућности.

Иначе сматрам: да су хришћански морал, миран и спокојан породични и друштвени живот, заснован на правди, национализам и социјална правда, а изнад свега: наш српски солидаризам, – такве ствари и вредности, којима се увек морамо одушевљавати.

Нисам, нити ћу, мислим, икада бити један од оних, који су често пута склони да због неког рђавог Николе омрзну и свога Св. Николу.

Напротив, видео сам и срео у своме животу рђавих и злих Никола, али сам ипак и даље остао веран и одан своме крсном иману Св. Николи, односно својој националној идеји и мајци Србији. Видели смо додуше многе који су престали да иду у цркву, зато што су се тамо често сусретали са људима чија су дела сушта противност науке хришћанске. Знамо и то, да су многи чинили и чине из рачуна и интереса оно, што је у самој основи праве љубави и пријатељског пожртвовања. Али, да ли то све може и сме бити оправдан разлог за нас остале: да се не молимо Богу, који нам једино може помоћи; да не жалимо за оним што нам је драго и што нам живот једино чини милим; да не тежимо ономе што ће нас сигурно спасти и да не чинимо оно што треба и што смо уосталом једино и дужни чинити – и као Срби и као људи уопште?

1942. год, заробљеник бр. 6130 (професор Универзитета)

Припремио: †Бранислав Жорж

„Глас са Цера“, број 12, новембар лета Господњег 2009.