Синђел Јован Ристивојевић (1938.-9.1.1998.) Свештенослужитељ Ман. Раваница Отац Јован се упокојио на дан Св. Стефана, 9.1.1998., изненада, у ман. Св. Саве у Илајну- Аустралија, где је и сахрањен 15.1. 1998.
«У Манастир Раваницу је ступио 4.1.1957. године код чувене Мати Јефимије, где је већ била и његова рођена сестра, монахиња Теодосија. Мати га је лепо примила (он је имао 18-19 година) и упутила у духовни живот, којег се он верно држао и усавршавао до краја живота, иако је Мати Игуманија брзо са овог света отишла 3. 8. 1958.год.» «Отац Јован је био најмлађе дете Милије и Иванке из Гојне Горе код Чачка, рођен 4. маја 1938. год. Родитељи су још три своје кћерке дали у манастир, монахињу Сузану, Теодору и Теодосију, а и отац им се замонашио у Манастиру Преображењу – Овчар Бања,» као монах Митрофан, потом и јеромонах. «Убрзо након ступања у манастир морао је да служи војску од 1959. до 1961. Пољска пешадија, у Шапцу и Новом Саду.» Сећам се да ми је причао како је осећао велики покров Божији док је био у војсци. Никаквих помисли није имао. А, каже, како изађе из воза за манастир оно крену помисли. Па се чудио шта је то, а онда је схватио, или му је духовник објаснио, да је тада добијао повећану благодат и покров Божији зато што је као монах био ван манастира, у ситуацији где је изложен разним искушењима, па му се и благодат увећала сразмерно опасности по душу. А кад се вратио у манастир, тада се смањила благодат зато што се опет обрео у природно монашкој средини, па је и опасност мања. «Замонашен је у малу схиму 2./15. априла 1964.год. у Манастиру Покајници, и опет враћен на послушање у Ман. Раваница. Рукоположен је за јерођакона 13./26.априла 1964.г. у Саборној цркви у Пожаревцу, од Епископа Браничевског, господина Хризостома. За јеромонаха је рукоположен на слави манастира Вазнесење Господње, 29. маја /11. јуна 1964., од истог Епископа, у капели Манастира Раванице, пошто је манастирска велика црква тада била у рестаурацији. Служио је у манастиру усрдно, имао је леп глас, волео је да проповеда, волео је Црквено благољепије. Здравља је био средњег. Народ је поучавао, и многи су долазили к њему на савет и исповест. Сви смо били са њим задовољни« (овако пише Иг. Гаврила о њему у Књизи упокојених сестара и братије). «Покоравао се манастирском реду.» Упознала сам га негде 1985. год на аутобуској станици у Крагујевцу, кад је ишао на сахрану монахиње Нине, у Овчар, мајке Владике Иринеја Нишког. Видела сам, као верник, цивил, тада мени непознатог монаха и пришла за благослов. Он ми је срдачно дао благослов, искрен, отворене душе, са поверењем, као да се знамо сто година. Следећи пут га видех крајем септембра 1990. у Ман. Раваница, где сам, сада већ као монахиња, свратила са својом Игуманијом и сестрама, да се поклонимо Светињи, на повратку из Македоније. Причао је са нама срдачно, радосно и мудро. Имао је изузетно чисту и достојанствену, очинску, душу. Трећи пут, и последњи, га видех септембра 1994. у ман. Месићу, где је свратио да се поклони са једним својим духовним чедом из Вршца. Имао је очински став и бригу према сваком. Изузетно отворене душе и искрен. Спреман сваком одмах да помогне. Ревносан у томе. И достојанственог духа, узвишеног. Кад би га човек гледао само од споља, он је био весео, причљив. Али, он је имао једну много дубљу унутрашњу димензију, врло озбиљну и сву Богу предату. Изузетно молитвен. У цркви, он је био други човек кад би стао на молитву. Изузетно озбиљан, префињеног, узвишеног духа, ревносне молитве. Многи су добијали исцељење његовом молитвом. Имао је и очинску бригу за свакога. И велико човекољубље, које је извирало из његовог Богољубља. Рекао ми је старински начин лечења ишијаса, који је чуо од неког са Свете Горе, и тражио три пут да поновим сваки детаљ, да запамтим, да бих могла рећи и другима ако неком затреба. «16./29. марта 1996.године, по благослову надлежног Епископа, отишао је у Јерусалим, да се поклони Гробу Господњем, за Васкрс,« и остао је тамо једно време. Након тога је отишао у Аустралију, где га је канонски примио Епископ Лука.« На свему томе он је био јако задовољан.» Тамо је произведен за Синђела. Но, изненада се упокојио, од срца. Упокојио се непосредно након Свете Литургије, коју је служио сва три Празнична дана, у својој 60. години. Сахрањен је на гробљу манастира Св. Саве у Илајну, опеван од Епископа Луке и Саве Новозеландског, уз присуство многобројног свештенства, монаха и побожног народа. За све у манастиру Раваница била је то велика жалост, и његов одлазак тако далеко и изненадна смрт. Послали су телеграм у Аустралију: «Манастир Раваница из Србије за једно са Вама оплакује смрт оца јеромонаха Јована и жели му од Господа блажено упокојење у Царству Небеском. Сестре монахиње са духовницима и његове сестре, Теодосија и Теодора, и брат Татомир Ристивојевић. Почивај у миру, оче Јоване у туђини на Српској земљи до Воскресенија мертвих. Игуманија Гаврила « «Тако је отац Јован остати у вечној успомени у нашем сестринству и молитвеном спомињању, међу братијом манастира, коме је верно служио толике године. ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ» (цитати из Књиге упокојених сестара и братије Ман. Раванице) мон.Стефанида |