(с јесени 1940. г., у ман Жичи) ... Добио је Деда (тако су из милоште звали владику Николаја) пакет од мајке. Неко је отуда дошао и донео. Ја сам се хтела склонити а Деда примети и рече ми:
- Остани да видимо шта нам шаље. То је била ткана торбица. - Вади, дијете! – рече ђаку, а он се одмаче малко и ослони на астал левом руком, а десном се прекрсти и захвали Богу, нешто за себе. Кад ђак извади дебелу белу погачу и спусти на астал, владика рече: - То ћеш носити доле у кујну, свима на вечеру. За флашу ракије, рече: - То носите за госте. Ђак извади јабуке, на шта шта му владика рече: - Подај једну сестри Нади (мирско име мати Ане), теби једну а те ђацима подели доле. Са дна ђак извади две крушке необичне величине. - То је родила она пред нашом кућом, њу је калемио мој покојни брат. Њих ћеш дати игуману жичком. – рече. - Преосвећени, молим Вас, нешто Ви задржите, то Вам шаље мајка за поздрав, њој за љубав. Он се сложи: - Могао бих задржати ову једну крушку, - узе је, пољуби и одма' је спусти. Мајку је много волео, али се монашки држао. Ипак додаде: - То је се она стара мучила и све спремала. Моја мајка је као чист тамњан пред Богом. Као свећа пред Богом, - и заћута. Затим се предомисли, узе ону крушку, метну је до прве и рече: - Носите њу болесноме игуману Серафиму. Хајде, носи све. За себе ништа не узе. (Из књиге: Одабрани записи и преписка игуманије Ане Аџић, манастир Враћевшница, 2003. г. стр. 315.) |