(с јесени 1940. г., у ман Жичи)

... Добио је Деда (тако су из милоште звали владику Николаја) пакет од мајке. Неко је отуда дошао и донео. Ја сам се хтела склонити а Деда примети и рече ми:

- Остани да видимо шта нам шаље. То је била ткана торбица.

- Вади, дијете! – рече ђаку, а он се одмаче малко и ослони на астал левом руком, а десном се прекрсти и захвали Богу, нешто за себе.

Кад ђак извади дебелу белу погачу и спусти на астал, владика рече:

- То ћеш носити доле у кујну, свима на вечеру.

За флашу ракије, рече:

- То носите за госте.

Ђак извади јабуке, на шта шта му владика рече:

- Подај једну сестри Нади (мирско име мати Ане), теби једну а те ђацима подели доле. Са дна ђак извади две крушке необичне величине.

- То је родила она пред нашом кућом, њу је калемио мој покојни брат. Њих ћеш дати игуману жичком. – рече.

- Преосвећени, молим Вас, нешто Ви задржите, то Вам шаље мајка за поздрав, њој за љубав.

Он се сложи:

- Могао бих задржати ову једну крушку, - узе је, пољуби и одма'  је спусти.

Мајку је много волео, али се монашки држао. Ипак додаде: - То је се она стара мучила и све спремала. Моја мајка је као чист тамњан пред Богом. Као свећа пред Богом, - и заћута.

Затим се предомисли, узе ону крушку, метну је до прве и рече: - Носите њу болесноме игуману Серафиму. Хајде, носи све.

За себе ништа не узе.

(Из књиге: Одабрани записи и преписка игуманије Ане Аџић, манастир Враћевшница, 2003. г.  стр. 315.)