header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Успомене архимандрита Јована Радосаваљевића на Владику Николаја у манастиру Жичи, уочи рата
Успомене архимандрита Јована Радосаваљевића на Владику Николаја у манастиру Жичи, уочи рата Штампај Е-пошта
уторак, 02 април 2024

 Тако 1939. г. (са својих 12 година)   дочекујем у Жичи и први Часни пост. ...

На Беле покладе сви смо присуствовали вечерњем богослужењу заједно са Владиком. У цркви се нисмо опраштали с братством, већ у монашкој трпезарији после вечере. Тада је на вечери заједно са нама и Владика. По завршетку вечере и читања ''Лествице'', он нам одржи лепу и садржајну поуку којом нас припрема и уводи у пост. Затим, устајемо и прочитамо молитву после вечере, ...

Правило је манастирско, а и од старине хришћанско, да се од Белих поклада до Чисте среде, после литургије ништа не једе и не пије, а неки то чине чак и до петка, што је у Жичи строго практиковано. Као и сви остали, покушао сам и ја тако да постим. Време се проводило у цркви на богослужењу, у свом келејном правилу и у читању Светог писма и других светих и побожних књига, као и на свом послушању, ако су неопходна.

Први дан некако сам издржао, али сам морао да бежим далеко од кухиње и трпезарије, јер ме глад на тим местима подсећа на храну, па ме почне да боли стомак. Увече сам рано легао да бих тако скратио ноћ и време. Јест', али целе ноћи док сам спавао, сањао сам како сам гладан и крадем неке јабуке, па их онако неопране халапљиво једем и никако да се наједем. Затим се пробудим, а мене боли стомак и савија, па никако да сване. Постала је ноћ, што'но кажу, ''Царева година''. Најзад је дошло време за устајање. Црквењак клепа за полуноћницу. Сви ђаци поустајаше, устадох и ја. Сви одоше брзо у цркву, онако још по мраку, а ја остадох последњи. Идем па се тетурам и заводим као да сам пијан, а ноге ме више не држе. Боле ме мишићи изнад колена и десни око зуба, а зуби чини ми се, да су се сви расклатили. Некако сам дошао до цркве, и хоћу да уђем на побочна врата до леве певнице. Али ми се нешто смучило, врти ми се у глави и стомак ме боли. Таман да отворим руком врата, паде ми мрак на очи и ја паднем на праг црквени. Кад у том наиђе отац Рафаило, свећар. Тапеља брзо као патка у ходу, па ће ми рећи: ''Шта то, пиле, радиш?'' Кад ме виде да ћутим и не могу да дођем себи, повика: ''Енеде, па ти се онесвестио! Јеси ли јео шта?'' Процедим некако кроз зубе да нисам. Дограби ме одмах за руку, па право са мном у кухињу. Зовну куваре и рече им: ''Дајте нешто овом детету да не умре од глади!'' Дадоше ми неког тазе хлеба и расола, што су припремили за раднике, и том посластицом, слађом од сваке друге, повратих се некако у живот.

Да, али сада друга мука, шта рећи Владици кад ме буде питао: ''Што ниси постио као и остали?'' И то се заиста догодило. Сутрадан у среду, Владика служи у Светосавској цркви. Топла, загрејана црква, јер је још зимски период. Народа дошло пуно, па и нека деца. Ја стојим позади у цркви и ћутим. Осећам се кривим. Гледам на оне дечаке и девојчице, моје вршњаке, као на какве хероје. Хтео бих да их гласно запитам: како су издржали толико гладни? Да ли су и они сањали јабуке као ја и да ли су имали таквих мука у стомаку и болове у мишићима и око зуба, до несвести? Онда помислим: можда су пили макар чаја или воде, јер и то нешто значи. Нису ваљда и њихови родитељи тако груби и строги, као наши калуђери? Тако се осетих још кривљим, јер извињавајући себе, њих оптужујем. Ућутим и донесем одлуку да се догодине поправим.

Владика заврши Пређеосвећену литургију и, ето дође време да се причесте светом богојављенском водицом они који су постили. Владика изађе на двери држећи у рукама велики, земљани, лакирани (глеђосани) путир пун свете воде, и уместо кашичице држао је обичну јеловну кашику у руци. Рекао је да сви који су строго постили и уздржавали се од јела и пића од поклада увече , приђу да се причесте светом водом. Тада су сви по реду прилазили, почев од старих монаха, па онда редом и онај народ, па и деца. Сви се скоро причестише и свакоме Владика даде по три кашике оне свете воде. Само је нас неколико остало, који нисмо пришли и причестили се. Владика је то запазио, и чим смо изашли из цркве одмах ме је питао: зашто се и ја нисам причестио? И кад сам му рекао да нисам могао издржати, укорио ме као слабића, ''а други млађи од тебе издржали су'', вели, ''и причестили се''. Обећао сам да ћу и ја идуће године издржати. Тако је и било.

 

Из књиге: Архимандрит Јован Радосављевић Живот и страдање Жиче и Студенице пред тат, под окупатором и после рата(1938 – 1945), Беседа, Нови Сад, 2003. г. стр.92–94.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 02 април 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 50 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.