header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АПОКАЛИПСА arrow А.Д. Бељајев, проф. Московске духовне академије: О безбожју и Антихристу (2)
А.Д. Бељајев, проф. Московске духовне академије: О безбожју и Антихристу (2) Штампај Е-пошта
четвртак, 04 април 2024

 Тертулијан, Викторин Петавијски, Јероним, Августин, Сулпиције Север, Лактанције, Амвросијаст

Прелазимо на разматрање западних или латинских Отаца, учитеља и црквених писаца. Од њих су своја мишљења поводом разматраних речи апостола Павла исказали: Тертулијан, Викторин Петавијски, Јероним, Августин, Сулпиције Север, Лактанције, Амвросијаст. Само је Амвросијаст написао тумачење Друге посланице Солуњанима, док сви остали овде поменути богослови разматрају учење апостола Павла о антихристу само узгред, у списима посвећеним анализи сасвим других питања. Међутим, истаћи ћемо да је Јероним, иако није написао тумачење Друге посланице Солуњанима, ипак овај фрагмент који је предмет нашег интересовања истумачио подробно и оделито.

Тертулијан је, очигледно, први исказао мишљење које су доцније понављале стотине богослова а које се састоји у томе да се под задржавајућим начелом и оним који задржава подразумева Римско царство. „Ко је то“, – објашњава он синтагму „онај који задржава“, – ако не Римско царство? Његово уништење, његово разорење од стране десет царева довешће антихриста“.

У другом свом спису Тертулијан говори да ће Римска империја постојати докле год постоји свет.

Тертулијанове речи о паду Римске империје и њеном дељењу на десет делова пружају повод за мишљење да га је на овај став навело предсказање књиге пророка Данила о четвртој звери, које означава четврто светско царство.

Свети Викторин, епископ Петавијски и мученик, дотиче се речи апостола о антихристу у спису „Scholia in Apocalypsin Beati Ioannis“. Тумачећи прво поглавље Апокалипсе, онога кога ће Господ Исус убити духом уста својих Викторин назива антихристом, а тумачећи речи из 11. главе Апокалипсе, стих 7., о звери из бездана, подразумева под том звери антихриста и показује када ће и где ће се он појавити и ко ће он бити. Он расуђује на следећи начин: „Након што се збуду многе невоље, на крају ће се појавити звер из бездана /.../. А то да је он (антихрист) везан за Римско царство и да је у питању један од владара, говори и апостол Павле, поручујући Солуњанима: Тајна безакоња већ дејствује само да се уклони који сад задржава, и тада ће се појавити безаконик којега ће Господ Исус Христос убити духом уста Својих и уништити појавом Свога присуства; онога је долазак по дејству сатанином са сваком силом и знацима и чудесима лажним (2. Сол. 2, 7-8). Да бисмо знали да ће доћи онај ко је тада већ владао, он нарочито истиче: Тајна безакоња већ дејствује (2. Сол. 2, 9), односно, зло које ће он учинити већ се врши у тајности“.

Из ових Викторинових речи види се да онај који задржава, по његовом мишљењу, јесте римски император. А сећајући се легенде о Нерону, налазимо у њој јасну алузију на то да антихрист неће бити нико други до Нерон. Даље, објашњавајући седамнаесто поглавље Апокалипсе, Викторин у осмој звери види Нерона и истовремено за ту звер сматра да је антихрист. Осим тога, и у речима из 13. поглавља Апокалипсе да је једна од глава звери била као на смрт заклана, али се њена смртна рана излечи, по Викториновом мишљењу говори се о Нерону. Из Викторинових речи да ће десет царева примити царску власт онда када се Нерон покрене са Истока, види се да је он веровао да Нерон није убијен, него да се скрива негде на Истоку и да ће се у своје време појавити као антихрист. А полазећи од речи апостола Павла о ономе који задржава и темељећи се на предсказањима књиге Данила и Апокалипсе о десет рогова који означавају десет царева, Викторин претпоставља да ће Римска империја постојати до самог доласка антихристовог и да ће се њена раздеоба међу десет царева временски поклопити са појавом антихриста.

Блажени Јероним је учење апостола Павла о антихристу доста подробно разјаснио у писму Алгазији. Алгазија је, наиме, поставила Јерониму једанаест питања у вези са једанаест исказа из Јеванђеља и Посланица апостола Павла, чије је разјашњење желела да добије. Последње питање које му је упутила било је следеће: „Шта значи оно што апостол пише Солуњанима: Док најпре не дође отпадништво, и не појави се човек безакоња, син погибли, и даље?“ Одговарајући на то питање, Јероним нуди следеће објашњење апостоловог учења.

„Апостол“, – вели Јероним – „изводи Солуњане из заблуде да је већ наступио дан Господњи и излаже оно што треба очекивати пре доласка Христовог, да би људи, када угледају таква дела, препознали антихриста, односно човека греха“. „Док“, – вели он, – „најпре не дође одступништво, тако да сви народи који су били потчињени Римској империји не отпадну од ње, и док се не покаже човек греха, кога наговештавају све речи пророка /.../“; „Док“, – вели – „не буде најпре опустошена Римска империја и док не дође антихрист, дотле неће доћи Христос, Који ће управо зато доћи да уништи антихриста /.../“ „И сад знате шта га задржава да се не јави до у своје време, односно, одлично знате који је узрок томе што се антихрист не појављује већ сада. Међутим, он (апостол) не жели да отворено каже да ће Римска империја бити разорена из разлога што сами њени владари сматрају за њу да је вечна, јер када би он отворено и смело рекао да антихрист неће доћи докле год претходно не буде разорена Римска империја, то би се ипак могло сматрати као довољан повод за отпочињање прогона Цркве која се у то доба тек била конституисала“.

А речи: „Тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава“ по Јеронимовом мишљењу имају следећи смисао: у многим невољама и безакоњима, којима је Нерон, тај најнечастивији од свих цезара, притиснуо свет, присутна је клица доласка антихриста, и оно што ће он касније чинити већ се делимично остварује; тек када Римска империја, која данас влада над свим народима, буде укинута, онда ће доћи антихрист, тај извор безакоња“.

Блажени Августин у вези са последњим прогоном Цркве који ће се неминовно догодити од антихриста говори: „Обично питају: када ће се то збити?“ По Августиновом мишљењу, реч је о „потпуно неумесном питању“. „Када би било потребно да знамо о томе, ко би боље од Самог Бога, Учитеља, казао ученицима који су Га питали? Али Он им је рекао: Није ваше да знате времена и рокове које Отац задржа у својој власти (Дап. 1, 7). Наравно, они нису питали за час или дан или годину, него су се распитивали о времену када ће се то збити, али су чули такав одговор[1]. Према томе, ми бисмо узалуд бројали и одређивали године које су још преостале овом веку када из уста Истине чујемо да није наше да то знамо. Неки су, међутим, говорили да од Вазнесења Господњег до Његовог последњег доласка може проћи четири стотине година, други су помињали цифру од пет стотина, а трећи чак и од хиљаду година. Али на који начин свако од њих конкретно заснива своје мишљење – било би веома дуготрајно, а и непотребно разјашњавати, јер они полазе од људских нагађања, а не указују на било шта што је несумњиво и што ужива ауторитет канонског Писма. Заиста, свима таквима који о овоме питању говоре бројећи на прсте, прсте везује и заповеда им да се смире Онај Који вели: Није ваше да знате времена и рокове које је Отац задржао у својој власти“.

Речи апостола о тајни безакоња, о ономе што задржава и ономе који задржава, блажени Августин сматра толико нејасним да се не одлучује да приступи њиховом тумачењу. „Међутим“, – вели он, – „нећу сакрити људска нагађања која сам имао прилике да чујем или да прочитам“. „Неки сматрају“, – наставља он, – „да се у овом случају радило о Римској империји и да апостол Павле није желео да о овоме казује отворено због опасности да буде изложен клевети, тобоже за недобронамеран однос према тој империји у којој су се надали да ће видети вечно царство, тако да је говорећи: Тајна безакоња већ дејствује он подразумевао вероватно Нерона, чија непочинства су се доживљавала као дела антихриста. Зато су неки претпостављали да ће Нерон васкрснути и појавити се као антихрист.

Други су претпостављали да он није убијен, него да је вероватно само сакривен како би сви сматрали да је убијен и да се управо у време док други сматрају да више није жив, он скрива у свету управо у оном узрасту који је имао, све док се не покаже када дође време и поново не седне на престо. Али, овакве претпоставке“, – процењује Августин, – „чине ми се одвише чуднима“.

„А што се тиче“, – вели Августин – „апостолових речи: Само да се уклони онај који сад задржава, многи без основе сматрају да се у њима говори о самом Римском царству, као да је било речено: онај који сада влада нека влада док се не уклони, и тада ће се открити безаконик. Нико не сумња да је тим именом апостол назвао антихриста“.

„А неки сматрају да се и апостолове речи: Знате шта га задржава, и Тајна већ дејствује, односе управо на оне зле и притворне људе који се налазе у Цркви, све док се њихов број не умножи до те мере да не сачине велики антихристов народ, и да је управо то тајна безакоња, јер се чини скривено. А верне апостол упозорава да остану чврсто у вери које се држе, говорећи: Само док се уклони онај који сад задржава, то јест, док не изађе из црквене средине тајна безакоња која је сада скривена. Ови тумачи мисле да се на ту тајну односи оно што јеванђелиста Јован поручује у својој посланици: Децо, последњи је час, и као што чусте да Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи, отуда знамо да је последњи час; од нас изиђоше, али не бејаху од нас, јер да бејаху од нас, остали би с нама (1. Јован. 2, 18-19). И тако веле да ће пре краја, у оном часу који Јован назива последњим, изаћи из црквене средине многи јеретици, које он назива многим антихристима. У том моменту и на тај начин иступиће одатле (из црквене средине) сви који не буду припадали Христу него овом потоњем, антихристу, и тада ће се он појавити“.

Легенда о Нерону у донекле измењеном облику излаже се и код Сулпиција Севера, Августиновог савременика[2].

У разговору са светим Мартином[3], када смо га питали како Сулпиције Север учи о крају века, он нам је открио следеће: „Најпре ће доћи Нерон и антихрист. Нерон ће, пошто потчини себи десет царева, владати у западним земљама света и тамо ће изазвати прогон, принуђујући хришћане да се поклоне паганским идолима. Антихрист ће најпре преузети власт над Истоком и учинити Јерусалим својом резиденцијом и престоницом царства. Он ће изнова саградити и град и храм. Његов прогон састојаће се у томе што ће приморавати људе да се одрекну Христа Бога. Он ће за себе објавити да је Бог и заповедити да се сви имају обрезивати по закону. На крају ће и сам Нерон погинути од антихриста, и тако ће се у власти антихристовој наћи читава земља и сви народи, све док нечастиви не буде погубљен Христовим доласком. Нема сумње да се антихрист, који је зачет од злог духа, већ родио, да се налази у младићком узрасту, и чим поодрасте, заузеће власт. Већ је осма година од како смо то чули од њега“, завршава своје казивање Сулпиције Север.

Ово казивање може се наћи у „Другом дијалогу“ Сулпиција Севера. А у делу „Свештена историја“ овај писац о Нерону говори следеће: „Није познато да ли је он сам себе усмртио, али је познато да је његово тело нестало. Зато су људи почели да верују да, иако је он сам себе пробуразио мачем, ипак је исцелио своју рану и остао жив, у складу са оним што је о њему написано: И смртна рана излечи се (Отк. 13, 3). Пред крај овога века он ће бити послат да оствари тајну безакоња“.

У вези са легендом о Нерону, треба приметити да су након смрти овог императора почеле да се шире гласине да он није умро и да ће се опет појавити. О томе говори Тацит у својој „Историји“, као и Светоније у „Животопису Нероновом“. Те гласине су се шириле како међу незнабошцима, тако и међу хришћанима. Код хришћана је легенда о Нерону доживела извесне модификације: док су једни од њих веровали попут незнабожаца да Нерон није умро и да наставља да живи скривајући се негде у Азији, одакле ће се опет појавити када дође време, други су претпостављали да, премда је убијен, ипак ће у једном моменту васкрснути и доћи на власт. Друга веома битна допуна о овој легенди код хришћана састојала се у томе што су у Нерону који је требало да дође из Азије или да васкрсне почели да очекују антихриста. Вероватно се та легенда о Нерону као антихристу родила и проширила међу обичним хришћанима, међу пучанством склоним сујеверју. Али Нерон је својим беспримерним суровостима изазвао такав ужас међу становништвом Римске империје да су неко време чак и сећања на њега до те мере плашила уобразиљу да су у ову легенду веровали чак и образовани људи, па и неки хришћански писци. Ипак, најбољи богослови нису веровали у ту легенду. На пример, Августин без околишења гласине о Нерону који треба да дође као антихрист назива чудним. Други знаменити богослови из античких времена сматрали су антихриста само претходником или прасликом антихриста, а то показује да они нису веровали да ће се он појавити поново у виду истинског антихриста. Међутим, страх који је био изазван Нероновим зверствима и свако сећање на њега које је изазивало дрхтање и трепет били су до те мере снажни и толико су се дуго задржавали међу становништвом Римске империје да су нашли одраза у делима богослова чак и из познијих векова. На пример, Оци и учитељи Цркве из IV и V века претпостављали су да је апостол тајном безакоња назвао Нерона, иако је он своју Другу посланицу Солуњанима написао у моменту док је Нерон био само наследник престола и док још није ни био отпочео своју тиранију. На исти начин као на праслику антихриста многи Оци су указивали на Нерона, а не на Калигулу, Домицијана, Диоклецијана или неке друге сурове римске императоре.

Лактанције, црквени писац из IV века, питања времена антихристовог доласка дотиче се у свом најважнијем и најобимнијем делу „Божанствене поуке“. Као хилијаста, Лактанције је претпостављао да свет у овом садашњем стању треба да постоји шест векова, односно шест хиљада година. Као што је Бог, пред чијим очима су, по речима Пророка, хиљаду година попут једног дана, делао шест дана стварајући овај свет, тако се вера у Њега и истина морају удруживати у борби против зла шест хиљада године. И као што је Бог, пошто је завршио дела Своја, починуо у седми дан и благословио га, тако ће на крају шестхиљадите године сва злоба на земљи бити укинута, хиљаду година ће царовати правда и биће тишина и спокојство и одмор од напора које је свет још одавно подносио. И као што је некада у шести дан Бог из земље створио човека смртног и несавршеног, како би он у овом свету проживео хиљаду година, тако ће сада у шести велики дан из овог земаљског века Речју Божијом бити саздан човек савршени, то јест, свети народ, да би, будући оживотворен Богом, у овом истом свету владао хиљаду година“.

Лактације описује и то како ће се одвијати крај овог већ премореног, изнемоглог и престарелог света. Његов опис састоји се у следећем: „На земљи ће крајем VI века доћи до ужасних недаћа и до великог бешчашћа чији ће узрок бити то што ће римско име, које сада управља светом, нестати, царство ће опет прећи у Азију и Исток ће опет господарити, док ће му Запад бити потчињен. Колико год било велико и моћно Римско царство, ипак ће и оно пасти, јер нема ничега сазданог човековим рукама што не би могло бити и разорено људским снагама, јер су дела смртних људи смртна. И раније су друге државе дуго доживљавале процват, да би у неком моменту пале, и сва власт је од њих прешла Римљанима. И колико ови потоњи превазилазе друга царства толико ће већи пад и доживети, јер већу тежину и већи одјек при паду имају они који су изнад осталих. Да би потврдио своје мишљење о паду Рима, Лактације се позива на Сенеку, који је доба Рима разделио на векове или узрасте: узраст одојчета, затим детињи, младићки, зрели и старачки узраст, а овај потоњи је већ почео од момента када се Рим, будући раздиран унутрашњим конфликтима, поново вратио монархијском начину управљања који је поседовао у доба свог најранијег узраста. А након старости наступиће смрт. Да ће се то убрзо догодити, откривају предсказања пророка скривена под другим именима, како их не би свако лако разумео. А Сивиле чак и јавно говоре да ће Рим пропасти, и то по суду Божијем, јер је мрзео име Божије и, непријатељујући против истине, убијао је људе привољене истини. И Гистаси, најстарији цар мидијски, пренео је потомству као завештање чудесан сан који је једно дете пророчки истумачило на тај начин да ће са земље нестати Римско царство и само име његово, и он је то предвидео пре него што је уопште формиран тај тројански народ.

А да се пад Римске империје никоме не би учинио невероватним, Лактанције објашњава и начин на који ће се то догодити. Ово царство, по Лактанцијевом мишљењу, изузетно ће се проширити, али највећа моћ царства, пошто ће бити подељена међу многима, ће се умањити; појавиће се бескрајни раздори и погубни ратови. Устаће истовремено десет царева који ће међу собом разделити сву земљу, али не ради владања, него ради погубљења. Они ће, прекомерно умноживши своје војске и оставивши земљорадњу, у чему се види начело деструкције и пораза, све разорити, све искористити, све прогутати. Тада ће из најдаљих предела једне северне земље изненада против њих устати изузетно моћан непријатељ. Он ће тројицу царева који тада буду владали Азијом истребити, док ће други са њим склопити савез, и он ће постати владар над свима њима. Управо то ће бити антихрист. Овај ће, поседујући непобедиву моћ, причинити целом свету такве недаће каквих никада није било. Све ће изопачити, све ће измешати, оскврнити, опљачкати, разорити, усмртити, изменивши име царства и, преневши престоницу – подразумева се из Рима, он ће створити своје властито царство. Тада ће наступити ужасно доба.

Ова своја мишљења Лактанције заснива на Светом Писму и на предсказањима световних пророка који се слажу са небеским предсказањима. То што он говори унапред су најавили „како сви пророци Духом Божијим, тако и они који проричу под сугестијом демона“. Световним пророцима Лактанције назива Сивилине књиге, из којих он наводи фрагменте веома често и при томе веома прецизно, као и друга предсказања, попут већ поменутог Гистасповог сновиђења. Из Светог Писма Лактанције углавном извлачи мисли, а не буквалне речи. Конкретно, он не тумачи речи апостола Павла о антихристу, и чак се и не позива на њих, иако су му очигледно те речи биле познате, као што се не позива ни на друге књиге Светог Писма ни на места из тих књига када преузима из њих мисли или доказе за своје идеје. Без обзира на то, Лактанцијеве мисли које смо овде навели заузимају значајно место у историји тумачења апостолових речи о антихристу и у разрешавању питања о времену његовог доласка. Ствар је у томе што огромна већина древних или средњовековних богослова, као и неки од новијих, па и модернијих, под начелом које задржава и оним који задржава подразумевају Римску империју, и као предзнак приближавања антихристове владавине сматрају деградацију или разорење те империје, а ово мишљење се сматрало непревазиђеним, па и сада има своје присталице. Међутим, нико од богослова, ни античких, ни средњевековних, ни оних из новијег доба није то мишљење изложио тако детаљно као Лактанције, и зато његове речи пружају могућност да се боље објасни и процени суштина тога мишљења.

Између осталог, из Лактанцијевих речи ми истичемо јасну представу о томе колико је у старини било непоколебиво уверење да је Римска империја неразрушива и вечна. „Бојим се да о томе говорим, али ћу рећи, јер ће се то збити“ – тако отпочиње Лактанције своју беседу о паду Римске империје. „Нико не треба да се чуди“, – вели он даље, – „што ће то царство, које је основано са толико напора, чије су територије тако дуго ширили и чију су моћ јачали тако велики људи, царство које је ослоњено на толика богатства, једнога дана ипак доживети пад“. И затим он поступно и систематично доказује могућност и неопходност пада Римске империје. Изузетна и непобедива моћ Римске империје, која је сломила отпор свих својих непријатеља и која је проширила своју власт на скоро сву тада познату васељену, сугерисала је људима мисао да, ако је раније Рим остао непобедив, (нема никога) ко ће га победити сада или у будућности, када он влада над читавим светом и када су њему непријатељски настројени народи у поређењу са њим ништавно мали. Пошто незнабошци нису имали јасне представе о томе да ће једнога дана доћи крај света, мисао о непобедивости и неразрушивости Римске империје сама је по себи у њиховој свести прешла у идеју о вечности те империје. Та мисао се укоренила и раширила међу поданицима Римске империје утолико пре што је она ласкала самољубљу не само рођених Римљана, него и многих других народа који су одавно ушли у састав Римске империје и који су зато скоро у потпуности изгубили осећај националне самобитности и аутономности, навикавши се да ту империју сматрају својом. Идеја о неразрушивости Римске империје веома је лако прешла од незнабожаца међу хришћане, јер су скоро сви хришћани првих векова били римски грађани, живели су међу незнабошцима, и многи су, уосталом, и сами првобитно били незнабошци или су макар њихови очеви и дедови потицали из те средине. Међутим, пошто су хришћани јасно знали да на земљи нема ничега вечитог и да ће овај свет једног дана неизоставно нестати, у њиховој свести идеја о вечности Римске империје задобила је једну суштинску модификацију. Они су ту империју сматрали за вечну само у том смислу да она неће бити разорена док не дође крај света. Попримивши овакав облик, ова идеја, наслеђена од пагана, могла је утолико лакше да се задржи у хришћанској средини уколико имамо у виду да она не само што није противречила библијско-хришћанским појмовима, него је налазила и потврду у пророштвима Даниловим, у тој књизи садржаним објашњењима значења представе дива састављеног од четири дела, кога је сањао Навуходоносор, и четири звери које је видео Данило. Оци и учитељи Цркве који су тумачили ова виђења веровали су да гвоздено-глинене ноге овог дива и четврта безимена звер означавају Римско царство. А пошто се четврто царство, које се овде назива четвртом или безименом звери, у Даниловој књизи приказује као последње царство, за којим ће уследити краткотрајна владавина антихриста, а затим вечно царство Светих, Царство Божије, Оци и учитељи Цркве били су уверени да Римско царство неће бити разорено, да ће постојати до краја света, тачније до антихристове појаве. То уверење било је у потпуној сагласности са свеопштим мишљењем о неразоривости Римске империје. Идеја и смисао овог тумачења делимично су биле изазване тим свеопштим мишљењем и са своје стране су додатно учвршћивале то општеприхваћено мишљење.

Велика раширеност од Римљана наслеђеног мишљења о вечности Римске империје и чврста увереност у њено постојање до последњих времена овога света, до успостављања владавине антихриста, а то се мишљење заснивало донекле и на представи о неразрушивости света, а често и на овом мишљењу блиском тумачењу пророштава из Књиге пророка Данила, саме по себи и скоро неизбежно сугерирале су богословима одговор на питање које су они постављали у недоумици – шта значи оно што задржава и онај који задржава антихриста? Одговор је био да појаву антихриста задржава Римска империја, да се он не може појавити докле год она постоји, а да ће се јавити чим се њено постојање прекрати. Управо овакво решење питања о начелу које задржава и ономе који задржава и нехотично се намеће приликом читања оних поглавља Лактанцијевих списа „Божанствене поуке“ (14-19. поглавље Седме књиге) из којих смо управо извукли мисли о томе да Римска империја није вечна, али да ће ипак постојати до антихриста, премда сам Лактанције о начелу које задржава и о ономе који задржава експлицитно не говори.

Лактанције се труди да објасни и узроке пада Римске империје. Он указује на два основна разлога разорења тога царства. Као прво, то је малаксавање и природно слабљење од старости која неизбежно мора наступити како за читав свет, тако и за Римску империју посебно. Други разлог јесте њено велико ширење, а последица тога процеса биће њен распад на међу собом супротстављене делове, конкретно на десет царстава. Најближи и, да тако кажемо, изведени другостепени узроци распада Римске империје, по Лактанцију, могу бити прекомерно јачање ратоборног духа код владара, затим све чешће прибегавање ратним сукобима и деградација у мирнодопским активностима, а нарочито деградација у погледу земљорадње. Уопште, о узроцима разорења Римске империје Лактанције говори подробније од других античких богослова који су у паду те империје налазили предзнак антихристове владавине.

Лактанције је исказао и сасвим конкретно мишљење о томе како ће изгледати Римска империја у време доласка антихриста. Према Лактанцијевом мишљењу, пре појаве антихриста она ће бити раслабљена деобама, међусобним грађанским сукобима и ратовима, али, премда већ ослабела, она ће још увек постојати. Тек ће антихрист бити тај који ће је заузети и укинути, који ће збрисати њено име са лица земље, основати своје царство и прогласити другу престоницу свога царства. Међутим, код других и античких и новијих теолога ми не налазимо јасно и прецизно мишљење о томе хоће ли постојати Римска империја и, у случају позитивног одговора, како ће она изгледати приликом антихристовог доласка.

Завршавајући преглед Лактанцијевих ставова, приметићемо да је и сам свој надимак Лактанције добио због своје привлачне, пријатне и живе красноречивости[4], и премда су његови списи пуни блиставих запажања, разноврсних података и изложени веома лепим стилом, ипак неки већи теолошки ауторитет ти списи не поседују, јер су у њима хришћански појмови измешани са незнабожачким представама, а истинита богословска мишљења са лажним суђењима. Поставши хришћанин у позном узрасту, Лактанције није стигао да довољно усвоји хришћанско учење и да се до краја дистанцира од паганског погледа на свет. Зато он није убројан не само у Оце, него ни у учитеље Цркве, те се сматра само црквеним писцем. То што смо излагању и валоризовању његових мишљења у овом раду дали значајно место, учинили смо искључиво из разлога што су његова мишљења о времену, узроцима и начину распада Римске империје била у то доба изузетно прихваћена и, пошто су код њега била темељно изложена, она помажу да се боље разумеју и исправније процене краће и фрагментарније изложени ставови Отаца и учитеља Цркве и потоњих теолога о истој ствари.

Међу делима која су раније приписивана Светом Амвросију, архиепископу медиоланском, али која по мишљењу многих новијих научника не припадају његовом опусу, налазе се и „Тумачења тринаест посланица светог апостола Павла“ (тумачење Посланице Јеврејима у овом спису није заступљено). Неки су овај спис приписивали Светом Иларију Поатјерском, али у суштини није познато ко је његов аутор, и зато се тај спис назива Амвросијастом. У поменутом спису протумачено је и учење апостола Павла о антихристу – не обимно, али не ни сувише кратко. Овде се говори о томе да апостол упозорава људе да не би били обманом доведени до поклоњења ђаволу који, јављајући се под именом Спаситељовим и обмањујући Свете, настоји да му се сви поклоне и да прелести чак и оне који верују у Христа. Да бестидни сатана не би имао времена или прилике за прелешћивање које смишља, апостол је навео време и обележја доласка Господњег, јер Господ неће доћи пре него што наступи отпадништво од Римског царства и пре него што се јави антихрист, који ће многе свете погубити, док ће Римљанима бити враћена слобода, али под његовим именом.

Начелом које задржава и оним који задржава апостол, по мишљењу Амвросијаста, назива управо оно о чему се раније имплицитно изразио у речима: док најпре не наступи отпадништво. Још нема отпадништва од Римске империје, нема њеног слабљења и деградације, и то значи да се антихрист још не може појавити: управо га одсуство деградације те империје задржава, дакле, он ће се јавити тек када овај процес постане видљив.

Тајна безакоња, по мишљењу Амвросијаста, отпочела је од Нерона, који је, ревнујући за поклоњење идолима, усмртио апостоле по нашаптавању свога оца, ђавола, и та тајна трајала је до Диоклецијана, а у најскорије време и до Јулијана. Наиме, ове владаре користи сатана да би, прикривен под обличјем мноштва богова, прелешћивао људе, сам се приказујући као једини истинити Бог, докле год буде постојало Римско царство. То и јесте оно о чему апостол вели: Само док се (из средине) уклони.



[1]Међутим, из контекста у Делима апостолским види се да су апостоли сматрали да ће Господ васпоставити Царство Израиљево, већ после неколико дана или у најскорије време и да су, по свему судећи, очекивали прецизан одговор на своје питање.

[2]Сулпиције Север, презвитер у Аквитанији, човек учен, рођен је 352. године, док је Августин, епископ ипонијски, рођен 354. године.

[3]Мартин, епископ турски, рођен је 316. или 317., а упокојио се 397. или 400. године.

[4]Антропоним Лактанције води порекло од латинске речи lacteus, што значи млечни, и то није ни име ни презиме тога писца, него надимак који му је дат због његове красноречивости.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 05 април 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.