Ближи пријатељ Владичин, иначе референт Светог архијерејског синода (Милисав Д. Протић) оставио је у рукопису, у својим Успоменама и неке догађаје везане за Владику. Овај је дивна слика Владичине равнодушности према смрти.

- У згради старе Митрополије (у Битољу?), једног дана, када је Владика био члан Св. Синода, упао је у собу, у којој је Владика радио, један елегантно обучен господин:

- Јесте ли ви Владика Николај? - упита одсечним гласом и строгим погледом, овај господин.

- Ја сам, одговори Владика.

- Ви сте, дакле, Владика Николај?

- Да, ја сам...

- Ви сте осуђени на смрт! Ја сам одређен да извршим ту осуду. Последњи Ваш час је куцнуо. Можете кратко рећи, ако нешто имате да кажете! – рекао је још строжије непознати господин и том приликом извадио из џепа пиштољ и уперио га на Владику.

Владика, који је седео за столом за којим је нешто писао, мерио је сасвим присебно свога нежељеног госта и након неколико тренутака, устао са столице и прибрано, без узбуђења, страха и потреса, одговорио:

- Ја сам увек спреман да пођем своме Господу Исусу Христу, коме служим и коме се молим, а ви чините зашто сте дошли!

Непознати је после овог одговора, дуго гледао нетремице Владику, па је затим вратио пиштољ у џеп и пао на колена:

- Опростите ми свети Владико... Ја сам судија из Сарајева. Ја нисам дошао да Вас убијем, већ да се уверим и испробам Вашу веру и љубав према Христу, као и да ли сте збиља онакви како пишете и говорите... Опростите ми, молим Вас, по хиљаду пута...

- Праштам вам, праштам, али вам морам напоменути да ваш опит није умесан, јер он не одговара ни вашем васпитању, ни вашем положају, нити хришћанском имену.

Из књиге Милана Д. Јанковића, ЕПИСКОП НИКОЛАЈ, живот, мисао и дело, књига 2, Београд, 2002. г. стр. 467.