КРСТ ЈЕ ОДРИЦАЊЕ ОД ЕГА

или О ношењу свога крста

Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде - рекао је Господ ученицима Својим дозвавши их пред Себе, као што смо данас слушали у Јеванђељу [1].

Љубљена браћо! И ми смо ученици Господа нашег Исуса Христа, јер смо хришћани. И ми смо призвани пред Господа у свети храм како бисмо чули Његово учење. Стојимо пред лицем Господа: Његов поглед усмерен је на нас. Наше душе су обнажене пред Њим; Њему су видљиве наше тајне мисли и скривена осећања. Он види све наше намере; Он види добра дела и грехе које смо учинили од младости; види сав наш живот, и прошли и будући; и оно што ми још нисмо учинили већ је записано у књизи Његовој [2]. Он унапред види час нашег преласка у бескрајну вечност и ради спасења нашег објављује нам Своју свесвету заповест: Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде.

Силом живе вере подићи ћемо наше мислено око ка Господу и - видећемо Га! Видећемо Њега, Свеприсутног, како је ту са нама. Отворимо своје срце одваливши с улаза у њега тешки камен огорчености; чујмо, размотримо, прихватимо и усвојимо учење нашег Господа.

Шта значи „одрећи се себе"? „Одрећи се себе" значи оставити греховни живот. Грех, посредством кога је дошло до нашег пада, толико је обузео целокупну нашу природу, да је за нас постао као природан: одрицање од греха постало је одрицање од природе; а одрицање од природе је одрицање од себе. Вечна смрт, која је поразила нашу душу, претворила се за нас у живот. Она тражи своју храну: грех, и своју насладу: грех. Помоћу такве хране и такве насладе вечна смрт подржава и чува своју владавину над човеком. Но, пали човек одржавање и развитак владавине смрти у себи сматра за развитак и напредовање живота. Тако онај ко је заражен смртном болешћу подлеже њеним насилним захтевима и тражи храну која ту болест појачава, тражи је као нешто најнужније, као неопходну и најпријатнију насладу Против ове вечне смрти, која људском роду, болесном од страшног пада, делује као живот, Господ доноси Своју пресуду: Ко хоће живот свој да сачува, развијајући у души својој пали живот тј. вечну смрт, изгубиће Га; а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља, умртвљујући греховне жеље у себи и одричући се греховних наслада, онај ће га сачувати [3]. Указујући на читав свет који стоји пред нашим очима, са свим његовим лепотама и прелестима, Господ вели: Каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди? Каква је корист човеку и какав добитак ако би задобио не нешто мало вредно, него чак читав видљиви свет? Тај видљиви свет је само краткотрајно пребивалиште човеково! Нема ни једног предмета на земљи, нити икакве предности коју бисмо могли сматрати нашом сопственом. Неумољива и неминовна смрт одузима нам све, а често нам их и пре смрти одузимају непредвидљиве околности и преврати. Па и само наше тело ми скидамо са себе на заветном прагу вечности. Наша сопственост, наше имање и благо - то је наша душа, само наша душа. Какав ће откуп дати човек за душу своју [4]? - пита Реч Божија. Немамо чиме да надокнадимо губитак душе, када је убије вечна смрт која се лажно представља као живот.

Шта значи „узети крст свој"? Крст је био оруђе срамне казне за прост народ и заточенике лишене грађанског права. Горди свет, свет непријатељски расположен према Христу, лишава ученике Христове оних права која уживају синови света. Кад бисте били од света - говори Господ Својим ученицима - свет би своје љубио, а како нисте од света, него вас Ја изабрах од света, зато вас мрзи свет. Изгониће вас са скупова и свак ко вас убије мислиће да Богу службу приноси [5]. Узети крст свој - значи смирено подносити све подсмехе и увреде којима свет обасипа следбеника Христовог, све патње и гоњења којима грехољубиви и заслепљени свет мучи следбеника Христовог. То је благодат - говори свети апостол Петар - ако неко подноси жалости по савести ради Бога, страдајући неправедно. Јер сте на то и позвани [6] од стране Господа, Који је, онима које љуби, објавио: У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја Сам победио свет [7].

Узети крст свој - то значи одважно трпети тешке невидљиве напоре, невидљиву тескобу и мучеништво, ради Јеванђеља, приликом борбе против сопствених страсти, против грехова и духова злобе који живе у нама и жестоко нам се супротстављају када намеримо да збацимо са себе јарам греха и да се потчинимо јарму Христовом. Јер не ратујемо против крви и тела, - како је рекао апостол Павле - него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју [8]. Оружје нашега војевања није телесно него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу [9]. Пошто је извојевао победу у тој невидљивој али тешкој борби, апостол је клицао: А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, којим се мени распе свет и ја свету [10].

Узети крст свој - то значи прихватити с покорношћу и смирењем оне пролазне патње и невоље за које Божанском промислу буде благоугодно да их допусти на нас, ради очишћења наших сагрешења. Крст тада човеку служи као лествица од земље ка небу. Разбојник који се спомиње у Јеванђељу уз ту лествицу је похитао из најужаснијих злочина у најсветлије рајске обитељи: са свога крста изговорио је речи испуњене смиреномудреношћу; путем смиреномудрености ступио је у Богопознање, а Богопознањем је задобио небо. Примамо по својим делима као што смо заслужили - рекао је, - сети ме се, Господе, кад дођеш у Царству Своме [11]. И ми, љубљена браћо, када нас окруже невоље, понављајмо речи разбојника, речи које вреде - раја! Или, попут Јова, благосиљајмо праведног и уједно милосрдног Господа Који нас кажњава. Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње [12]. Нека се на нама испуни нелажно обећање Божије: Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће венац живота, који Господ обећа онима који Га љубе [13].

Узети крст свој - то значи добровољно и са усрдношћу се потчинити лишавањима и подвизима, којима се обуздавају бесловесна стремљења нашег тела. Таквом распећу тела прибегавао је и свети апостол Павле: Изнуравам тело своје - вели он - и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен [14]. Који су по телу, то јест они који не обуздавају своје тело, него му допуштају да преовлада над духом, не могу угодити Богу. Стога, иако живимо у телу, ми не треба да живимо за тело! Ако живите по телу, помрећете вечном смрћу; ако ли Духом дела телесна умртвљујете, живећете вечним блаженим животом [15]. Тело се заиста обуздава духом; али дух може да влада над телом и да управља њиме само онда када је оно припремљено на послушност својим самораспињањем. Тело се распиње постом, бдењем, преклањањем колена и другим телесним напорима који му се разборито и умерено намећу. Разборит и умерен телесни подвиг ослобађа тело од тромости и дебљине, усавршава његове силе, одржава га стално лаким и способним за деловање. А који су Христови, - каже апостол - распеше тело са страстима и жељама [16].

Шта значи узети крст, и то - крст свој. То значи да сваки хришћанин треба стрпљиво да подноси управо она понижења и гоњења од света која га задесе, а не нека друга. То значи да сваки хришћанин треба са храброшћу и постојаношћу да се бори управо против оних страсти и оних греховних помисли које се појављују у њему. То значи да сваки хришћанин треба са покорношћу и преданошћу вољи Божијој, са исповедањем праведности и милосрђа Божијег, и са благодарењем Богу да подноси управо оне патње и лишавања које на њега допусти Божанствени промисао, а не неке друге, које му представља и предлаже његова горда машта. Ово значи задовољити се управо оним телесним подвизима који одговарају нашим телесним снагама, оним телесним подвизима који су потребни нашем телу како би се одржало у потребном поретку; и да никако не стремимо - поводећи се, по речима светог Јована Лествичника [17], за сујетном усрдношћу - ка појачаном посту, ка појачаном бдењу и другим прекомерним подвизима, који уништавају телесно здравље а дух усмеравају ка умишљености и самообмани. Целокупан људски род мучи се и страда на земљи; али како су различита та страдања! Како су различите страсти које нас обузимају! Како се разликују невоље и искушења која нам шаље Бог ради нашег лечења, ради очишћења наших сагрешења! Каква разлика међу људима када је реч о телесним силама, када је реч о здрављу! Тачно је: сваки човек има крст свој. И управо за тај свој крст сваком хришћанину је заповеђено да га уз самоодрицање прихвати и да крене за Христом. Ко је узео крст свој и одрекао се себе, тај се помирио са самим собом, са околностима у којима је, са својим стањем и унутрашњим и спољним; и само такав може разумно и исправно да следи Христа.

Шта значи - следити Христа? То значи: изучити Јеванђеље, и имати Јеванђеље као јединог руководитеља у деловању ума, у деловању срца, у деловању тела. То значи: позајмити свој начин размишљања из Јеванђеља, уредити осећања срца према Јеванђељу и служити као израз Јеванђеља у сваком поступку, у сваком покрету, и тајном и јавном. Понављам, за Христом тако може да иде само онај ко је избегао обмане тобожњом понизношћу [18], онај ко је пожелео да пронађе истинско смирење тамо где оно почива, то јест у послушању и покорности Богу, онај ко је ступио у повиновање Богу - у повиновање сједињено с потпуним самоодрицањем, онај ко је узео крст свој, ко га је прихватио и исповедио као крст свој.

Љубљена браћо! Клањајући се данас, према типику свете Цркве, часном крсту Господњем телима нашим, поклонимо му се и духом! Поштујмо часни крст Христов - оруђе победе и знамење славе Христове - исповедивши сваки са свога крста: „Примам по својим делима као што сам заслужио. Помени ме, Господе, у Царству Твоме!" Свешћу о својој греховности, благодарењем Богу, покорношћу вољи Божијој учинимо свој крст - оруђе казне и знамење бешчашћа - оруђем победе и знамењем славе, попут крста Христовога. Крстом отворимо рај. Немојмо себи да дозволимо штетно роптање, а посебно хулу која је погубна за душу и често се чује из уста заслепљеног, кивног грешника, који се отима и бије на крсту своме, узалуд тежећи да се избави са њега. Уз роптање и хулу крст постаје неиздржљиво тежак, одвлачећи у ад онога који је на њему распет. „Шта сам учинио?" - виче грешник који није свестан себе. Он прекорева правичног и милосрдног Бога због неправичности и немилосрдности, пориче и одбацује Промисао Божији, видећи распетог Сина Божијег, с подсмехом, лукаво од Њега тражи: ако си Ти Христос спаси Себе и нас [19], сиђи са крста [20].

Но, Господ наш Исус Христос благоизволео је да добровољно телом узиђе на крст и претрпи смрт, како би људски род помирио с Богом, како би смрћу спасио људе од вечне смрти. Припремајући ученике за предстојећи велики догађај - за искупљење људског рода страдањима и понижавајућом смрћу оваплоћеног Богочовека - Господ је, када је дошло време, испричао светим апостолима како Му предстоји да буде предат у руке грешника, да много пострада, да буде убијен и да васкрсне. Такво предсказање некима од њих учинило се чудно и немогуће. Тада је Господ позвао Своје ученике пред Себе и рекао им: Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Амин.

Преузето из књиге Аскетске проповеди, Образ Светачки, 2017.

Превод са руског:

НАПОМЕНЕ

[1] Мк 8:34

[2] Свети Симеон Нови Богослов, према књизи написаној у стиховима, Слово 55.

[3] Мк 8:35

[4] Мк 8:37

[5] Јн 15:19, 16:2

[6] 1 Пет 2:19,21

[7] Јн 16:33

[8] Еф 6:12

[9] 2 Кор 10:4-5

[10] Гал 6:14

[11] Лк 23:41-42

[12] Јов 2:10, 1:21

[13] Јак 1:12

[14] 1 Кор 9:27

[15] Рим 8:12-13

[16] Гал 5:24

[17] Лествица, Поука 26.

[18] Кол 2:18

[19] Лк 23:39

[20] Мт 27:40