Епископ Мелентије

Брига владике Мелентија о Хиландару, можда се најбоље очитује у захтеву Војном министарству да, са Солунског фронта дођу двојица који су завршили монашку школу у манастиру Раковица. И заиста, одобрењем краља Петра Првог, фронт су напустили и прешли на јачи духовни пут и подвиг у манастир Хиландар – Арсеније Савић, потоњи проигуман који се у Господу преставио око 1950. г., и Доситеј Цојић, такође потоњи проигуман и духовни отац проигумана Мојсија Ћоровића, преставио се око 1960. године. Арсеније је био духовни отац проигумана Саве Антонијевића.

Е, њих двојица – Арсеније и Доситеј – били су духовна деца епископа Мелентија, као и Мирон – Смирени који је, на позив Господњи, отишао око 1980. Владика је монаху Мирону дао расу, име и крст, рекавши: „Овај се крст даје при монашењу и треба га чувати да се са њим и сахрани.” Мирон је то узео као строго и чувао га је на тај начин, што је крст зашио на грудима. Но, при једном тешком назебу, би позван доктор и тако се тајна откри. Владика је наредио да лекар исече зашивени конац и ослободи крст, а све ово да би избегао и ослободио монаха Мирона највеће болести – гордости! Монах Мирон је жалио веома и горко је плакао, али је дозволио лекару да учини Владичин захтев, показујући тако послушање према свом Духовном оцу.

По причању проигумана Данила који је, после Првог светског рата, пратио владику у Србију, била је велика суша те године и, када је стигао у свој родни крај, а то је ваљевски, сељаци једног села су га замолили да прави литију за кишу, што је Владика одмах прихватио и пошао... Некако истовремено наиђоше облаци и поче киша. Владичино послушање и смирење донело је благословену кишу и велику радост том селу и околини.

Његова брига за свачију душу била је равна бризи за своју собствену: шапутало се, наиме, да једна млађа девојка, из врло угледне и посећене куће, често погледава на његовог пратиоца, а што духовном оку Владичином није промакло, те – да би спречио речено у Јеванђељу: „Кад погледате са жељом...”, одмах је прекинуо боравак и пошао даље у обилазак својих.

Владику су принудили саборски оци да буде члан свештеног Сабора и то као саветник. Смирено је примио послушање и био од велике користи манастиру Хиландару у тешким ратним и поратним годинама. Монах Инокентије и схимонах Нићифор, кога је братија ословљавала са Аџија, пошто је ходочаствовао на Христовом гробу, били су стално уз Владику, као и монах Мирон и многи други, који су се осећали као његова духовна деца – тако да је Владика имао пуне руке посла и брига о спасењу многих поверених му душа. Проигуман Митрофан Радојчић, који је тада би духовник манастира, упућивао је многе на савет код Владике, јер је он био велики аскета и строг подвижник; строг према себи, али благ према другима, па је био веома омиљен у братству, а нарочито међу млађима, јер су многи били његова духовна деца, као већ поменути Арсеније, Доситеј, Аџија и Мирон који је у Хиландар дошао, по пробоју Солунског фронта. Односно, он је пешице путовао ка манастиру из Србије, сусрећући нашу војску која је, по пробоју фронта, гонила непријатеља. Многи су га питали куда иде, а он им је смирено одговарао да га Божији позив води у Хиландар. „Где ћеш сада, када је рат при крају, а дуго очекивана слобода дошла?” – чудили су се војници.”Ја сада настављам духовну борбу...”, одговарао је.

И, заиста, у манастиру Хиландару и уз владику Мелентија, ове је речи у потпуности остваривао на делу. Јер, владика – искусни духовни борац, дао је монаху Мирону прве смернице подвижничког живота и исте су га грејале до самртног часа. Примио је многе духовне поуке од свог Духовног оца и, када би неко од братије молио да чује какво поучно слово, увек би почињао: „Владика је рекао... Владика је тако радио... то сам видео код Владике... сећам се од Владике...” Владика, па – Владика и тако је Владика остао жив до данашњих дана.

Смрћу оца Мирона, живог сведока Владичиних подвига, његове поуке се негују од уста до уста. Млађи Хиландарци се поучавају из две врло поучне књиге „Духовно злато, којим се небо купује” (доживела пет издања) и „Духовне градине”, коришћена од свег србског монаштва, у неколико издања.

Епископ охридски, Николај, много је ценио владику Мелентија, па му је, у првом издању „Духовног злата којим се небо купује”, године 1924, посветио узвишене похвале. Сетимо се: „Преосвећени епископ Мелентије, био је оличена кротост и смиреност. Многи његови пријатељи, чак и најближи, мислили су, да су код њега те добродетељи урођене, природне. И ја сам тако мислио све до пре две године, док ми се није дала прилика да прочитам његове интимне забелешке о самоме себи, вођене кроз неколико година, у виду једнога дневника. Тада сам ја, са запрепашћењем, узвикнуо: ’Ко од људи зна шта је у човеку, осим духа човечијега, који живи у њему?’ Кроз тај дневник, мени се открио цео човек, кога сам ја до тада само делимично познавао. Открио ми се човек тешке унутрашње борбе, постојаног самосавлађивања, постојаног самоукоревања, беспрекидног незадовољства самим собом, неутољиве глади и жеђи за царством Христовим. Испод његове ведре и привлачне спољашње тихости, скривала се унутрашња бура и мука духа. На једном месту, пише он: ’Данас нисам могао плакати на Литургији. Ах, камено срце моје! Господ ми нуди Своје Тело и Крв, а ја нисам у стању да му то платим ни са једном сузом!’ Не подсећа ли ова реченица на златни век великих подвижника? У томе златном веку, владика Мелентије је и тражио себи надахнућа и примера. Но, ако је тај век и прошао, постоји један сребрни век подвижништва у наше време. Тај век представља Света Гора.

Владика се био повукао у Свету Гору, не да мирује и одмара се у нераду, него да се свом енергијом, устреми на унутрашњу борбу са самим собом, на очишћење себе, на разрачунавање са самим собом и на припремање за смрт. У неколико махова, он ми је говорио, да му је много лакше било ’у свету’, на епархији, него ли у пустињској самоћи. Но, ипак се радовао, што је ступио на тежи и ужи пут. Кротост, тихост и смерност његова, изазивала је опште поштовање према њему, код свих Светогораца. По спољашњем свом животу, он се није разликовао ни по чему од најпростијих монаха.

Код простих монаха, он се исповедао, од њих тражио савете, с њима се дружио, не као раван с равнима, него као нижи с вишима. Његова послушност, ђачка послушност, према манастирским старешинама, служила је за диван пример послушности свима монасима у Хиландару. Кроз ту своју драговољну послушност, он је стекао огроман духовни ауторитет. Они, које је он слушао, слушали су њега са двоструком ревношћу и љубављу. Ко зна до чега би непокорни дух србски, довео Хиландар да владика Мелентије није проживео десетак година у овој светињи! Слободно се може рећи, да је он духовни обновитељ Хиландара. Он је унео и оставио бољи дух у братству. Поред тога, он је увећао братство, својим собственим ученицима, које је доводио из Србије. Ти његови ученици, иако још млади људи, представљају данас главну духовну силу у Хиландару. Сви се они, с необичном љубављу, сећају свога учитеља. Дух Мелентијев живи међу њима и они се старају, да подражавају његову кротост и његово смирење.

Но, сем ових двају крупних послова, која је владика Мелентије свршавао у Хиландару, посла око исправљања самога себе и посла око исправљања братства Хиландарског, он је радио и на једном трећем послу: писао је поучне списе за србски народ. Дубоко упознат са духовним књижеством Светих Отаца, свакако као ниједан други митроносац у новије време, њему овај посао није био тежак. У том погледу, он је много имао, па му није било тешко давати. Сва тешкоћа била је у физичком труду и напору, при једном скрханом телесном здрављу, око писања, исписивања, преписивања и сређивања. Он је оставио доста рукописа који ће се, надам се, постепено објавити. Ова књига је једна од његових рукописа...”

У ратним данима, године 1917, наш Хиландар је био у великој економској кризи, те је владика Мелентије, као саветник, предложио, да јеромонах Мина (родом, иначе, из Црне Горе), из Карејске испоснице оде у Солун. Заиста, братство се одмах са тим сложило. А оданде је, заузимањем Краља Петра Првог, истог дана кренула француска лађа и дотерала жито – причао ми је отац Тома који је лично примио жито у луци Ивањици и чувао га док није дотерано у манастир.

Његовим предлогом и новчаном помоћи, коју је донео из Србије, подигнут је чувени хиландарски виноград на Прота Неро (Првој води), а усред њега кућа, са великим подрумом у којем су биле каце, по величини од 50-100 товара и које нису могле да се износе; прављене су, наиме, на лицу места. Овај виноград је давао обилато грожђе, пошто је место узвишено, сунчано и има доста влаге... Године 1934/35. је било око 35 тона вина, од грожђа са Прота Неро. Виноград на Прота Неро, због омањег братства је напуштен 1942. године, поједини делови су преорани и ту је посађено жито. Последња берба преосталих делова винограда, обављена је 1945, а нови виноград се више није обнављао на истом месту. Кућа је такође остала без чувара и, несмотреношћу ловаца који су ложили ватру, године 1946. је изгорела. Са овим престаје Прота Неро да гаји сећање на владику Мелентија и остаје још само отац Мирон да у манастиру прича поуке, али се и његова уста затворише 1980. године.

Свакодневно, пролазећи поред монашког гробља, опомиње нас мермерни споменик на Владику и, поред њега, мала крстача гроба монаха Мирона. Прича нам о љубави духовног оца и духовног сина, како су били нераздвојни за живота, тако су им и гробови суседи, а верујем да им се и душе блаже у истом месту покоја и мира.”

Архимандрит Митрофан (Рајичић)

Велики духовник манастира Хиландара, али не само Хиландараца, јер су се код њега исповедали и они који су били у нашем манастиру, затим сви из хиландарских ћелија, као и многи, многи други са Свете Горе, а њих је у то време било на хиљаде. Његова тачност и ревност у духовном животу огледала се и у спољним, обичним радовима. Као врло ученом, јер је завршио школе у Русији, потпуно му је поверена контрола свих годишњих рачуна и извештаја. Узимајући их од епитропа, говорио је: „Морам ја то све прво да видим, па онда да поднесем извештај!”

Имао је, рекох, пуно духовне деце која су, после његове смрти, у манастиру била врло ревносна. Замонашио је монахе: Јевтимија, Стефана, Доротеја и Доситеја, а у малу схиму – монаха Мирона Смиреног. Те године, када је с јесени умро, при целивању икона, после богослужења у параклису Светих Апостола, закачио је главом кандило које је горело пред иконом Св. Апостола и уље се излило на његову главу. Неко од братије рече: „Помазање, пред путовање!” И, заиста, ово му је било последње присуствовање Светој литургији, јер се смрт ускоро нагло приближила.

Стална узречица му је била: „Господи, помилуј!” Неки су је сматрали узречицом, али они који су знали да је он у Русији започео врлински духовни живот и имао прилике да види чувене Старце Оптинске пустиње, сматрали су да је то скраћена Исусова молитва, а коју је он стално изговарао.

Сви су га изузетно волели и ценили: у братству, али и у Свештеном Сабору, као саветника. За свако питање, његово је мишљење било пресудно и тако до саме смрти, када није могао да излази из ћелије, ишли су к њему да га питају. Његова ћелија је непрестано била препуна оних који су желели и били жељни духовних савета. Његова духовна деца су стално била уз њега. Доносили су воду, дрва и, уопште, били му на сталној помоћи, а самим тим су и користили сваку прилику да се што више обогате, са препуног извора. Био је врло благ и смирен, попут чувених руских подвижника, из чије школе је и поникао.

Али, када је требало лечити, било је и „тешких операција”. Сећам се да је једног монаха, при исповести тако лечио, што му је, поред многих поука, дао и ову: „Од моје ћелије до твоје да, на сваки корак, чиниш метаније!” Ово је било врло неуобичајено, да видимо од благог Старца, али нам је било јасно и „лек” је био на свом месту и – баш ефикасан. Јер, ’болесник’ је имао обичај да увече одлази код других монаха на разговор, а што је Старац свима забрањивао, јер је дозвољавао да се може ићи само њему на исповест и духовни савет или у црквицу (параклис), ради читања молебних, а што се у то време веома практиковало, због многих искушења која су била снашла наш народ, а самим тим је и манастир то осећао, јер су пред Први светски рат и одмах по његовом завршетку, врло мало долазили искушеници у Хиландар. Пре мене, крајем 1925. г., дошао је трговачки помоћник, Крагујевчанин, потоњи проигуман Мојсије Ћоровић. У време мог доласка, још увек је био искушеник.

Духовник Митрофан је био врло поштован и Србија га је тражила да дође – како смо ми чули, било је говора да буде изабран за Епископа, а други пут ради манастира Хиландара – али је он то одбио, благо рекавши да је он Хиландаров и Хиландар његов. Био је врло педантан и имао је рукопис краснописца. Сећам се да је 1925. године, мој брат Светислав, био на ходочашћу у Светој Гори и манастиру Хиландару и да му је Старац лично својом руком написао „Споменицу” ходочашћа. Исписао је, заправо, преко стотину „споменица”, јер је толико поклоника било. Дошли су лађом из Солуна Солун-Дафни и већином су били чланови Хиландарске заједнице у Крагујевцу и сви су се исповедили и причестили – право ходочашће, како ми је брат причао.

А, у нашој кући, као велика Светиња, висила је, поред икона, ’споменица’. Боравећи, 1985. године у родној кући, на старом месту, мада је кућа неусељива, стоје иконе и ’споменица’. Уочи недеље и празника, синовац Михаило долази и кади. Размишљајући о Старцу Митрофану (1985), осећам да је, његов рукопис на ’споменици’, био за мене ’светиљка’, која је стално осветљавала мој ум, јер раније, уопште, нисам размишљао о монаштву. Тек, по многим казивањима мог брата, о путовању, ходочашћу, о манастиру Хиландару, о исповести, причешћу, о старцу Митрофану, који је на њега оставио утисак као да је видео Светитеља – тек тада сам се, при сваком сусрету са ’споменицом’ – сећао свега што сам од брата чуо и замишљао сам Старца као Светитеља и „видео” сам оних стотине поклоника како му у реду прилазе, као оно код Светог Серафима, што је било свакодневно.

И тако, кап по кап на моје срце и – дошавши у манастир Хиландар, августа 1927. први сусрет је био са мојим „Светим Серафимом”, али је тада Старац већ био „на путу за вишњу Србију”. Исповедао сам се код њега неколико пута, да би се ускоро, те године у позну јесен, Старац Митрофан ’преселио’, отпутовао је у јато Светих Хиландараца, на возљубљени сусрет са својим духовником, чувеним оцем Јованом, из манастира ’Достојно’”.

Монах Доротеј (Ужичанин)

Духовни је син старца архимандрита Митрофана. Имао је послушање у цркви, као чтец. Врло је лепо читао, можда најбоље од свих. Од њега сам научио Вечерње, Шестопсалмије, Мојсијевицу... када сам почео Псалтир – преминуо је.

У Хиландар је дошао после Првог светског рата. Довео га је његов сродник – тетак, јеромонах Петар, који га је сачекао у Солуну. Дошао је врло млад, тек је прешао шеснаесту и, због младости, био је мало дуже искушеник; замонашио се пре мог доласка, а само годину дана касније се преселио. Имао је слабо срце, али се није жалио, мада се примећивало, када чита, да његов глас не достиже велику јачину. То је допуњавао течношћу, па је било врло пријатно слушати га.

Ћелију је имао код болнице, спрат до крова. То је најлепши крај – источна, пре подне сунчана страна, окренута шуми. На великој тераси, код параклиса Светих Апостола, седећи на клупи и гледајући у поток, осетио је слабост. У близини је била ћелија његовог сродника, јеромонаха Петра, који га је позвао да иду у виноград, јер смо га управо подламали. Значи да је било пролеће 1928. године. На жалбу да му није добро, јеромонах је пошао сам, а монах Доротеј је остао да седи.

На другој великој тераси болничке трпезарије, седео је отац Сисоје. Приметио је да његовом сабрату није добро и позвао га да дође њему да га прегледа. Овај је пошао, али није стигао. Како је отац Сисоје видео да је кренуо са терасе, а да га нема, изашао је пред њега и нашао га како лежи у ходнику, јер се, при кретању, осетио слабим и спустио на земљу, али срце је отказало и ту се и упокојио.

Сутрадан је, са великом жалошћу, сахрањен у манастирском гробљу. Млађи су свакодневно одлазили на његов гроб, јер су осећали нераздвојност још дуго, дуго... Највише је, мислим, бола имао Доситеј. Били су духовна деца истог оца, а и из житија знамо да су код Светих ова два имена била нераздвојна.

Младост његова, високог раста, сувоњав, црномањаст, смирен, тих, а можда и због болести, тих у гласу, био је лик неког „младог старца”. Гробар је био Јевтимије, а после је схимонах Макарије, свакодневно кадио гроб и палио свеће.

Дуго су у Хиландару укоравали младе, када не постигну лепоту читања, Оцем Доротејем. Ни пре, ни после, колико се сећам, ово име нико није носио. Његов тетак, јеромонах Петар служио је свакодневно литургију за упокојене и парастосе и често одлазио на гроб.

Био сам јако везан према оцу Доротеју, јер сам од њега научио оно што сам желео – да читам. Свој таленат није закопао, већ се трудио да ми пренесе, колико сам ја могао да примим са својом основном школом (два разреда, прекинута због Првог светског рата). Основно што сам научио од њега, помогло ми је да и Псалтир читам. И, када год бих дошао за певницу, споменуо бих се свог доброг учитеља и, катизму коју прочитам, њему за душу наменим, као своју благодарност за његов велики труд око мог учења.

Његов сродник, теча Петар, много је жалио за изврсним чтецом. Знајући његову ревност: први у цркви, тачан на послушању, тих и миран – верујем да се блажи са Светим Хиландарцима, у Вишњем Хиландару.”

Наставиће се...