Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желео да се већ запалио!

(Лк. 12:49)

ШТА ЈЕ ТАЈ ОГАЊ који је наш Господ дошао да баци на земљу? То је, по учењу великог Православног Оца 19. века, Епископа Теофана Затворника, ревност Православних Хришћана надахнута Духом Светим. Он пише:

Она [тј. права духовна ревност] је тај огањ који је Господ дошао да запали на земљи и који када падне на земљу наше природе поједе све што је тамо непотребно, а све потребно претапа и пречишћава. На њу је мислио апостол када је писао Солуњанима: „Духа не гасите” (1. Сол. 5:19). Јер иако је овај Дух – Дух благодатни, његово присуство у нама сведочи се огњем духовне ревности; када се та ревност гаси, гаси се и Он; на њу је мислио када је поучавао Римљане: „у ревности не будите лењи; будите духом ватрени; Господу служите” (Рим.12:11).

Брижљивост и неленствовање јесу сама ревност; горење духом је сведочанство њеног присуства и деловања; служење Господу је смер и дух ове ревности. Усмеравајући такву ревност исти апостол заповеда Филипљанима: „што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било шта похвале достојно, то мислите… и Бог мира биће са вама” (Филип. 4:89). Ето у чему ревнује оживели и са Богом сједињени дух, и због такве ревности чува јединство са Богом. Зато ће Бог мира пребивати са њим – а то је благо од кога нема већег ¹.

Светитељи које Црква Христова ставља пред нас као пример у свој Календар су, у светлу овога, управо ревнитељи [=зилоти] Божји. У свим временима Црква је бирала, као пример и надахнуће за верне, најватреније и најбескомпромисније од свих ревнитеља: њене оце и подвижнике, мученике и исповеднике; од Симона Зилота, младожење из Кане Галилејске, који је толико био ганут чудом Христовим, када је претворио воду у вино (Јн. 2:1-11), да је напустио и свадбу и своју невесту и све на овом свету да би следио Господу; преко св. Максима Исповедника, који је, када су га обавестили да су сада сви Православни Патријарси у [молитвеном и евхаристијском] општењу са отпадником Патријархом Цариградским, одговорио једино: „Чак и када би и цео свет ушао у општење [=почео да се заједно причешћује] са Патријархом, ја једини не бих”; преко св. Марка Ефеског, који је у својој ревности за Свето Православље стајао чврсто чак и када су (сви остали) Православни Епископи на „васељенском сабору” потписали Унију са Римом; па до Атанасија Брестског, који је радије положио свој живот него да изда Православље и постане унијата. Али зашто наводити појединачне примере светитеља зилота (ревнитеља), када се не може наћи ниједно житије било ког Светитеља у Цркви Христовој у коме нема божанствене ревности којом је угодио Богу, изражене тако карактеристичним фразама попут ”Светитељ је почео са делом спасења са још већом ревношћу” или „ревнујући за Славу Божју и чистоту Православља”.

РЕВНОСТ је само средиште живота Цркве Христове, и самим тим, они који са презиром гледају на данашње Православне зилоте (ревнитеље), или нису прави Православни хришћани или имају веома погрешне представе и знање о ревновању (зилотизму). Православно ревновање (зилотизам), нема потребе да се говори, нема ништа са бездушним фарисејством или са некаквом слепом везаношћу за слово црквених закона, а на уштрб његовог духа; нити са емоционалним буђењем некаквих лажних сурогата за ревновање, а свакако ни са некаквим спојем фарисејства и емоционалног усхићења [бук. емоционализма], који погрешно наводи неке данашње обраћенике (у Православље) да верују како „знају боље” шта је Православље и од самих светих Отаца и подвижника. Оваква врста „зилотизма”, будући једино човечанска, брзо бледи, а једино ревновање (зилотизам) надахнут Духом Светим остаје увек свеж и пламтећи. Епископ Теофан пише:

Не мешајте различите врсте ревности. Духовна ревност се сва исцрпљује на угађање Богу и спасење душе; она је испуњена страхом Божијим и њена пажња је непрестано усмерена ка Богу; она се својски труди да ни у мислима, ни у осећањима, ни у речима, ни у делима не допусти ништа што не би било угодно Богу, како јој указује савест коју чува чистом као огледало; она чува своје срце да му се не би прилепило нешто друго осим Бога и божанских ствари, и својим надањима сели се у други свет, одсецајући све земаљске наде (стр. 86).

Такав истински зилотизам (ревност), како нас Свети Оци уче, уопште није никакав „фанатизам”, већ је пре норма живота Православног хришћанина. Све мање од таквог зилотизма (ревности) није пут „прилагођавања”, како тврде неки псеудо-теолози, већ је пре млакост, хладноћа срца, почетак отпадништва и одступање од оног срчаног и ватреног служења Богу, које једино Бог и прима. Присуство оваквог зилотизма (ревновања) је свакако један од знакова наставка постојања Цркве Христове. Ми знамо да пред крај света „охладњеће љубав многих” (Мт. 24:12), и да ће бројност Христовог изабраног стада бити мала: „Али Син Човјечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?” (Лк. 18:8). Али пошто је Христос веран своме обећању да врата пакла неће надвладати Његову Цркву (Мт. 16:18), ми знамо да ће, усред овог охладнелог и умирућег света, они који су верни Христу наставити да горе огњем зилотизма (ревновања) који је наш Господ дошао да баци на земљу, и који не може бити угашен све док Његова Црква живи!

Зато нас тужно стање данашњег Православног света, не без разлога, узнемирава. Имајући у виду жалосни призор скоро свих Православних Цркава и „јурисдикција”, може се закључити да је на делу управо супротно од онога што је Христос дошао да нам да: готово свеопшта млакост и индиферентност, угашене светиљке које више не дају светлост, обљутавела со, једно Православље које је постало просто ствар само навике, вера прогутана овосветским, која ствара бесмислене компромисе и отпадништво.

Овакво стање је свакако довољно да угаси ревновање сваког Православног хришћанина – док он не застане и не увиди да је све то у ствари само Православље по имену, да без свете ревности која карактерише истински Православни живот, то уопште није Православље, већ само угашени остаци некада пламтећег огња. И онда тај хришћанин сазна да треба данас да потражи негде другде истинско Православље, које ће, према обећању нашег Спаситеља, наставити да живи све до самог краја овога света; и онај ко буде одржао макар искру истинског зилотизма (ревности) у себи, препознаће да ово ревновање (зилотизам) и даље гори у свету, да се одржава у животу не тамо где преовлађују бројке, мода и комфор овога света, већ тамо где је стремљење и ватреност за Божјом истином и праведношћу. Ватра истинског Православља још увек је жива на многим местима: у Катакомбној Цркви поробљене Русије, код прогоњених Истински Православних Хришћана Грчке (тј. у Грчкој старокалендарској Цркви – прим. прев.), у клеветаној Руској Заграничној Цркви и код зилота са Свете Горе.

ЦЕНТАР зилотског покрета у 20. веку је, без сумње, као и много пута до сада (као нпр. у 18. веку са св. Никодимом и Кољиварским покретом), Света Гора Атонска. Заиста и доликује да Света Гора, посвећена на свештен начин Пресветој Мајци Божијој, буде одвојена од света као острво Православља, прослављена мноштвом подвижничких бораца за Православље, заузме водеће место у овом почетку, можда и последње, борбе за Православље пре Другог Доласка Христовог. У свету могу односи између разних помесних Цркава, па чак и међу самом паством унутар њих, бити веома компликовани и често црквена икономија мора да оправдава ситуације које су далеко испод Православног стандарда ревновања. Веома је тешко остати ревнитељ (зилот) у свету, а баш зато верујући из оних неколико преосталих Православних Црква које настоје да остану истински Православне, упиру своје погледе ка манастирима, а поготово ка Светој Гори, да би одатле добили надахнуће за своју сопствену борбу.

Треба знати да се борба за Православље интензивно води такође и на Светој Гори и, на несрећу, неколико манастира је отворено анти-зилотски настројено, заправо помињу отпадника Цариградског Патријарха, док дуги следе непоуздани и, напослетку, немогућ пут компромиса – исправно прекинувши помињање Патријарха на богослужењима, међутим не прекидају (молитвено и евхаристијско) општење са осталим манастирима који га и даље помињу. Само је један манастир – Есфигмен, и то од скоро, заузео чисто зилотски став прекинувши [молитвено и евхаристијско] општење са онима који и даље помињу Патријарха; а остали део зилотског покрета чине појединци, келије и скитови на Светој Гори – око 300 монаха укупно – који, иако далеко од већине, ипак представљају значајан број монаха који бораве на Светој Гори.

Мало је позната у свету борба ових усамљених бораца за истинско Православље, и сама њихова борба је врло мало цењена. Многи световни људи виде њихову борбу као неку борбу око „детаља” као што је очување црквеног календара или непомињање Патријарха [на богослужењима]. Авај, ови млаки хришћани не разумеју Веру Христову, нити разумеју смицалице непријатеља људског спасења. Кад је у питању отпадништво, исто и кад је у питању грех, ђаво никад не нуди очигледно зло, већ покушава да уз помоћ малих „детаља” изгради широк пут који води у пропаст. Увођење новог календара у 1920-им годинама је било само „пробни балон” (тест) помоћу кога би се видело колико је оних који се могу навести на пут увођења новотарија, што је данас постало веома очигледно; и мало је било оних који су имали храбрости да се окрену и не пођу овим путем, јер сваки корак на овоме путу логично и неизбежно води следећем, и једини начин да се то избегне јесте да се одбије тај први корак. Помињање Патријарха сада је постало чак и мање од „детаља“ у односу на промену календара. Међутим, као и у време св. Максима Исповедника, то је догматско питање; јер онај ко помиње отвореног јеретика, онога који изјављује да Православна Црква није Црква Христова, већ само Њен „део” (види Беседу на устоличењу Патријарха Димитрија Цариградског), самим тим узима удела у његовој јереси и узима таквог себи за вођу на путу чији је катастрофални исход сада више него очигледан.

Овде ћемо изнети речи данашњих зилота са Свете Горе: једног пустиножитеља, одн. пустињака; једног житеља скита; и једног игумана једног од водећих манастира. Нека из њиховог чврстог стајања Православни свет зна да је Православље још увек живо у свету!

1. Руски монаси са Каруље

НЕПОЗНАТИ свету, руски зилоти још увек постоје на Светој Гори, чак и након што су руски манастири остали скоро потпуно празни. Њихов центар је Каруља, подручје са пустињачким келијама, изграђеним, а понекад издубљеним, у најстрмијим светогорским литицама. Духовно, они потичу од светог старца схи-јеромонаха Теодосија, који се упокојио 1937. године. Непосредни ученик старца Теодосија, схи-монах Никодим, живи све до данас, са још два друга монаха, у келији свога старца, чувајући непромењеним његово монашко правило и строгост. Будући далеко од света, они увиђају, можда и јасније од оних који живе у свету, богословске и духовне узроке проблема Руске Дијаспоре, и они остају, принципијелно, у општењу једино са Руском Заграничном Црквом, одбијајући да помињу на Литургији било кога из осталих руских „јурисдикција”. У недавном писму о. Никодим објашњава нешто од почетака настанка зилотског покрета на Светој Гори у овом столећу:

„Зилоти“: ово име су узели Грци од Светог Апостола Симона Зилота. Од 1924-те, чим се нови календар појавио у читавој Грчкој, појавила се и подела на Светој Гори. Четири манастира прихватила су нови календар. За кратко време пронађени су били извесни рукописи – анатеме против новог календара Патријарха Јеремије и Кирила. Након читања тих рукописа три манастира су се вратила на стари календар, али је манастир Ватопед остао у новом календару и oстаје у њему све до данас. Осталих деветнаест манастира, иако нису примили нови календар, нису прекинули (молитвено) општење са новокалендарцима и нису се одвојили од Патријарха новокалендарца, и многи од њих га помињу све до дана данашњег ².

Неки од келиота и пустињака Свете Горе почели су да ревнују и одвојили се од Патријарха, преставши да га помињу (на богослужењима), али нису прекинули контакте са манастирима који помињу Патријарха. Део грчких и молдавских пустињака, као и руских житеља Каруље, прекинули су и контакт са оним келиотима који су у молитвеном општењу са тим манастирима, и од оваквог ревновања (=зилотизма) произишао је назив „зилоти”. Има преко 300 оваквих зилота међу монасима Свете Горе.

Двојица стараца постали су постали предводници зилота: схи-монах Калиник, Грк, саветник старца Теодосија; и духовник о. Игњатије, Бугарин; старац о. Теодосија, а такође и мој старац, схи-јеромонах Теодосије Каруљски.

Ова подела на Светој Гори постоји све до данашњих дана (1971.).

2. Житељи скитова Свете Горе

Највећи број зилота Свете Горе живи у скитовима: Скиту Св. Ане, Новом Скиту, у Скиту Капсокаливија, Скиту Ксеонофонта, Скиту св. Пантелејмона који припада Кутлумушу и другде. Иако су административно зависни од неког од двадесет главних светогорских манастира, свака група житеља скита слободна је да заузме свој сопствени став за или против зилотизма. Током последњих година, зилоти по скитовима нашли су свог гласноговорника у младом схи-монаху Теодориту ³, житељу Скита св. Ане, који је издао више књига у Атини: једну о животу св. Нектарија; Пустињски разговори о екуменизму, која разобличава ову јерес; и нешто скорије, књигу о честом причешћивању. Ниједан читалац ових, веома добро утемељених дела неће подлећи под обману неких Православних „модерниста” да се зилотски покрет, тобоже, родио из незнања и заосталости!

Ево изазова светогорских зилота за све Хришћане широм света.

„ЗИЛОТСКИ” ПОКРЕТ И СЛУЖЕЊЕ ПРАВОСЛАВНОЈ ВЕРИ НА СВЕТОЈ ГОРИ

Теодорит, монах Скита св. Ане ⁴

„ЗИЛОТСКИ” покрет на Светој Гори се појавио у време насилне и антиканонске промене календара наметнуте од стране Константинопољског Патријарха и Цркве Грчке 1924. године. И док нико од клирика „у свету” није ефективно или са било каквим резултатима протествовао, на Светој Гори, са друге стране, десетине јеромонаха и приличан број монаха активно је реаговао прекидањем сваког општења са онима који су прихватили ову новотарију, као и са онима који су наставили да прате стари календар, али су остали у општењу са новоклалендарцима, као што су словенске Цркве и поједине Патријаршије.

Поставља се питање: Да ли они имају права да то чине? Свакако да имају, с обзиром да је у прошлости такође (у 9. веку) велики и свети авва-игуман Теодор Студит такође прекинуо општење са свима онима који су били у општењу са јерејем Јосифом, свештеником који је благословио (венчао) незаконити четврти брак Императора Константина VI.

Такође, у данашњем случају, у антиканонском увођењу новог календара, тежина ове новотарије је далеко већа, будући да се тиче целокупног Тела Православне Цркве. Календарска новотарија, која нити је дошла од, нити је вођена било каквом пастирском потребом за тело верних, значила је директну капитулацију пред папизмом ⁵, док је у исто време представљала реализацију патријаршијске „Објаве” из 1920-те, према којој различите хришћанске деноминације и „цркве” не би требало једна другу да сматрају „за стране и туђе већ као сродне и блиске у Христу и „сунаследнице и сателеснице Божијег обећања у Христу Исусу”“ (Еф. 3:6) ⁶.

И време је показало да ни оци зилоти, ни они верни који су их пратили, нису ни на који начин погрешили. Од тада једна новотарија је следила за другом, док су их сви сматрали „детаљима” и „недогматским” питањима, која према новотарима представљају само оно што спречава општење (заједничарење), како то, у супротности са историјом и предањем, говоре следбеници „учтивости”…

Али, гле! Почетком 1965. (7. децембра), горепоменута „догматска” питања се ипак појављују, наиме скидањем анатема, у многим случајевима заједничких молитви Православних са разноразним јеретицима, папистима и протестантима, па чак и раздавања Светих Тајни папистима од стране извесних Православних Јерараха и свештеника… И уместо да буду потресени овим стварима, Православни Епископи и остали клирици и монаси, баш као и „мудри” универзитетски богослови, настављају и даље да се држе суздржано, проналазећи овога пута све новије пароле за умирење узнемирене савести њиховог побожног стада као што су „привремена икономија” и „заједничко супротстављање”, спречавајући тиме било какву личну иницијативу и сваки покушај буђења „народа Божијег” да испита злосретни екуменизам.

Нажалост, чак ни Света Гора није успела да избегне идеологију „екуменистичких” Православних! Чак и данас они који „помињу” [Патријарха] и они који су у општењу са онима „који помињу” сматрају зилотске оце „фанатицима” и „назаднима”. Упркос своме знању, они су индиферентни или пре игнорантски према чињеници да су, налазећи се у општењу са екуменистима, а самим тим и са Атинагориним наследником, сличним њему – Димитријем I, они – такорећи – постали унијати!

Ми пишемо ово јер је од 1968. године помињање папе унето у свете Диптихе [Константинопољске] Патријаршије, у сагласности са истовременом изјавом даном од стране претходног (Патријарха) Атинагоре ⁷. У исто време, римски Понтифекс, не само да се јавно помињао на богослужењима чак и пре Патријаршијског Синода, већ су и најсвечаније химне (ис пола ети Деспота, грч. На многаја љета Владико) појане у његову част ⁸.

Шаблон који оцртава данашњу ситуацију на Светој Гори јесте чињеница да су сви зилотски оци управо они који су „зависни” (тј. они који живе по колибама и скитовима, а не у манастирима, за које су административно везани – зависни) тј. сиромашни и небитни према спољашњим стандардима и световним критеријумима овога света, али изабрани и часни у очима Божјим, верно следећи законити глас својих законитих пастира ⁹.

Достојни поштовања изузетак међу светогорским Манастирима јесте свети манастир Есфигмен, који је недавно (1971) прекинуо свако [молитвено-евхаристијско] општење са онима који помињу на богослужењима [Константинопољског] Патријарха, или су непосредно или посредно у општењу са њим, док у исто време одржавају општење једино са близу 250 зилотских отаца. Због овога, манастир је постао предмет забринутости за оне који контролишу и врше притисак на Свету Кинотиту (Свештену Општину) ¹⁰.

Према нашем мишљењу, прецизност (тачност) у вези са питањем којим се баве зилоти и које се захтева од стране Светих Канона је јединствена (=уникатна) у Православној Цркви и представља верни наставак византијског „студитизма”. Ми пишемо „јединствена”, с обзиром да су Цркве са којима су зилоти у општењу – Руска Загранична Црква под Митрополитом Филаретом и Грчка Старокалендарска Црква – приморане на практиковање одређеног степена икономије (која је, по нашем мишљењу, сада неоправдана) због разлога које намеће окружење и општеприхваћених схватања којима су вођени, поготово оним из прошлости. Ипак, треба јасно нагласити да је дошло време да се прекине са свим овим икономијама, да обзнане јерес која се сада шири и постаје тема расправа обичног народа, иначе је општење међу њима у опасности. И ми не говоримо ово из личних разлога или због претеране ревности (зилотизма), већ због пропаганде екумениста и млаке вере таквих Православних који сматрају сваку овакву икономију сагласношћу са њиховом линијом, а самим тиме и шансом за њих да прогласе да их ништа не раздваја, нити да постоји било каква разлика између њих и остале две горе споменуте Цркве, с обзиром да и они исто тако делују по „икономији”… Такви заводљиви прогласи, веома лукаво састављени, појављују се у Грчкој још од 1969-те.

Као мали квасац пун живота, строгост зилота свакодневно нараста у изабрани Православни хлеб за верне, увек гладне истине, чијем хлебу је увек суђено да буде испечен у пећи исповедништва, подгрејаног дрвима сагласности и верности светим предањима, усред друштва које је охладнело у љубави и истинској Вери (Матеј 24:12).

Упражњавајући оно из Писма стојте чврсто и држите предања, којима сте научени (2 Солуњанима 2:15) као и принцип-водиљу светог игумана, који их надахњује: „Ако неко хоће данас да буде монах, нека то покаже на делу. А дело монаха није да трпи, чак ни случајно, било какву новотарију у јеванђељском учењу ¹¹ – нека зилоти затрубе заједно: „стојмо добро” док у исто време, молитвама Светих Отаца и Исповедника Вере, чувају свој најсветији Евхаристијски Престо чистим од свих јеретичких заједничарења-причешћа [тј. чистим од сваког општења са јеретицима] све до Другог Доласка Христовог! Нека би их сви верни пратили делом и речју!

3. Свети манастир Есфигмен

ПРЕД ОЧИМА човечанства 20. века, некад славни Православни свет улази у последње стадијуме свог изумирања, тако да последице неких ранијих компромиса и погрешних корака постају све видљивије. Чак и сада спаљени остаци „Православне“ цркве и њене организације врше своје политичке припреме („припрема људи“) за предстојећу Унију, не више само са латинском црквом, већ и са свим отпадничким и непокајаним „хришћанством“. Више него икад, зилоти (ревнитељи) Православља су презрена и често и прогоњена мањина, а ова борба је нарочито на Светој Гори постала веома жестока. Али како се криза Православља увелико приближава, присталице модернизма све више и више почињу да увиђају грешку и лаж своје позиције и принуђене су да направе избор – и неки од њих прелазе на зилотску страну. Баш недавно, 1971. године, манастир Есфигмен са 45 отаца постао је први манастир на Светој Гори који је заузео потпуни зилотски став о прекиду општења са онима који помињу Патријарха, а недуго затим, Архимандрит Харалампије и оци манастира Симонопетра изразили су своју подршку за овакав став у контексту притисака које Света Кинотита врши на нове зилоте. У свом одговору Светој Кинотити од 21. јула 1972-те, игуман манастира Есфигмен, Архимандрит Атанасије, добро изражава данашњу зилотску одлучност:

Ви називате наш Манастир „зилотским“, покушавајући да изразите сопствену аверзију оваквим називом. Нисте могли да нађете слађе има за нас! Јер је и сам Господ „ревнитељ“, тј. „зилот“: „Јер не ваља да се клањаш другому богу: јер се Господ зове ревнитељ, Бог је ревнитељ“ (2 Мој. 34:14). Као логична последица, и ми слуге Његове треба да се називамо зилотима (ревнитељима) и да будемо поносни на то име…

Ми пишемо Вашој Светости као монаси монасима, и по последњи пут вас подсећамо на ове речи Новог Завета: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, АНАТЕМА ДА БУДЕ!“ (Гал. 1:8). Једини циљ свих нас је Царство Небеско, ради кога остависмо свет и претрпесмо тешкоће монашког живота. Зашто би сада требало да затворимо очи, па да на крају чујемо АНАТЕМУ Апостола Павла? Пут је тежак, пун увреда, прогона итд., али ми смо се спремили на све то кад смо обукли велики Анђеоски образ-схиму…

Обавештавамо Вашу Светост да нећемо одустати ни од хиљадитог дела овде реченог, да не бисмо пали под АНАТЕМУ… „Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов“ (Гал. 1:10).

ЕПИСКОП ТЕОФАН закључује своју дефиницију Православног ревновања (зилотизма) следећим речима:

Одређујући како ревност треба да буде усмерена, Апостол пише Римљанима: „Молим вас дакле браћо, ради милости Божије, да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење. И не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Рим. 12:12). Обновљење ума је обновљење нашег дуга благодаћу. Оживевши он се одвезује од дела овог века и ревнује само у богоугађању, целога себе приносећи Богу на жртву живу и свету, те стога и благоугодну Богу.

Дакле ето шта је ревност, каква је њена сила и на шта је усмерена! Ето колико је ревност значајна. И сами признајте да је тешко одредити има ли је код мене и код Вас. Потрудите се над тим (исто, стр. 89).

Нека речи овог Светог Оца буду заповест за нас ,данашње Хришћане, и нека наши савремени зилоти (за које узнесимо усрдну молитву!) заиста буду за нас онај квасац жртвеног хлеба који верни нуде Господу својим ревновањем за Њега! Амин.

Извор: The Zealots of Mount Athos: Leaven of True Orthodoxy Today, „The Orthodox Word“, p. 219-228,  September-October 1972.

Превела са енглеског редакција интренет странице Митрополије Србије ИПХ.

Све фотографије и цртежи преузети из оригиналном издања оца Серафима Роуза.

Напомене

1. Bishop Theophanes, What Is the Spiritual Life? Moscow, 1914. Reprinted by Holy Trinity Monastery, Jordanville, N.Y., 1962. Ch. 23, p. 88. Цитате св. Теофана Затворника у овом чланку о. Серафима преводимо уз коришћење превода на српски: Св. Теофан Затворник, „Шта је духовни живот и како се за њега оспособити“, Живети за вечност : Шта је духовни живот и како га стећи (Београд, Библиотека Образ светачки, 2007) 77-252.
2. Данас манастир Ватопед служи по старом календару, али је, као и 18 других манастира на Светој Гори, у општењу са новокалендарцем и екуменистом Цариградским Патријархом, кога помињу на богослужењима, осим манастира Есфигмена, који не општи ни са Патријархом, ни са онима који опште и помињу Патријарха на богослужењима (прим. прев.).
3. О. Теодорит (Маврос) позната је личност 20. века на Светој Гори. Чувен је нарочито по својим писаним делима која се баве одбраном, тј. апологијом позиције светогорских зилота у разобличавању јереси екуменизма, као по и делима која се баве другим црквеним темама. О. Серафим Роуз и о. Теодорит били су пријатељи још пре њиховог монашког пострига. О. Теодорит је посећивао о. Серафима и међу њима је постојала преписка. О. Серафим објавио је у свом часопису Православна реч неколико чланака о. Теодорита, као што су Св. Никодим Светогорац (бр. 5, септ.-окт. 1965.), О делима св. Нектарија (бр. 8, април-мај-јун 1966.), у свој чланак о светогорским зилотима који овде преводимо о. Серафим је инкорпорирао текст о. Теодора „Зилотски“ покрет и служење Православној Вери на Светој Гори (види ниже у тексту), текст о прогону светогорских зилота Православље или смрт: Нови прогони монаха зилота са Свете Горе (бр. 55, март-април 1974).
   31.8./13.9.1971-те, о. Серафим Роуз је писао о. Никити Паласису: „У петак нас је посетио о. Теодорит, и каква је радост била у сусрету и молитви са овим правим светогорским зилотом. Само смо добили потврду да, ако Грци траже у нашим синодским Епископима [тј. у Архијерејима Руске Заграничне Цркве] потврду свог залагања за истинско Православље, ми – који смо у Синоду [Руске Заграничне Цркве] – тражимо у вама, грчким зилотима, надахнуће у истинском и непоколебљивом Православљу“ – прим. прев.
4. Овај кратки текст о. Теодорита је о. Серафим Роуз инкорпорирао у интегрални текст свога чланка о зилотима – прим. прев.
5. Alexander Kalomiros, Against False Union, Boston, 1967, p. 34.
6. Prof. John Karmires, Dogmatic and Symbolic Monuments of the Orthodox Church, Athens, 1953, vol. 2, p. 951.
7. Metropolitan Philaret, „First Sorrowful Epistle“ (Митрополит Филарет, „Прва посланица туге“), 1969.
8. Ar. Panotes, Peacemakers, Athens, 1971, pp. 203-4, 207.
9. „Сви они који се претварају да исповедају чисту Православну Веру, али су у заједници са онима другог мишљења и вере, а буду опоменути и даље тврдоглаво остану у свом кривоверју, не смемо са њима више не само општити, већ ни браћом их звати” (Свети Василије Велики).
10. Света Кинотита, одн. Свештена Општина (грч. Ἱερὰ Κοινότης): Врховно административно и судско тело Свете Горе, сачињено од представника свих 20 манастира.
11. St. Theodore the Studite, Answers, M.P.G. 99, col. 1049D, details in the work of Theodoritos Monk, Desert Dialogues on Ecumenism, Athens, 1971, p. 306. 
    
12. 
    Преузето са: https://www.mitropolija.rs/