Христос је међу нама, драги моји читаоци!

Улазак Господњи у Јерусалим. Врбове гранчице које смо освештали изнова подсећају на приближавање Васкрса Господњег. Зима пролази. Душе, оковане ледом греха и успаване заборавом Бога, буде се под утицајем благодати и почињу да посежу ка Сунцу Правде – Христу Богу нашем.

 Господ, седећи на магарету, свечано креће у Јерусалим. Али зашто су му сузе у очима? Он плаче јер свако ко Га сретне, прекривајући стазу грањем, узима Га за другога. Они не чекају Спаситеља од греха и вечне пропасти. Људи радосно узвикују ономе ко ће сваком дому обезбедити земаљско изобиље, ко ће Јевреје учинити господарима света и подарити им безбрижан и безболан живот. Зато ће после извесног времена ови људи уместо „Осана“ викати: „Распни Га!“

Христов пут се наставља и данас. Још увек плаче. Ипак, људи не долазе у храм да би спасли своју душу, већ да би рекли Христу: „Дај“. Дај нам једно, друго, треће. Учини тако, да смо сити и задовољни. Они који су и пре десет година узвикивали Цркви „Осана“, сада је разапињу и прибијају на крст. Они и даље траже за себе од Пилата разбојника Вараву. И сам Варава није само добио потврду од прокуратора о својој „светости“, већ и о положају првосвештеника.

Ако неко мисли да је јеванђелска прича прошлост, онда се грдно вара. То се наставља и трајаће на земљи докле год постоји свет. Не само да Бог и ђаво остају исти, већ и сви ликови ове приче. Само у њој свако од људи налази своје место: или у лику Јуде, или апостола, или неког из гомиле која је била сведок јеванђелских догађаја. Уосталом, и тамо је било различитих људи. Неки од њих су се смејали Христу и клеветали Га, други су сажаљевали Исуса и молили се за Њега, а неки су били огорчени на све ово безумље. Било је и оних који ће касније постати хришћани и пострадати мученички за своју веру.

Јеванђељска прича је вечна икона на којој ће се наћи место за сваког човека.

Превод: "Борба за веру"