НОВОТАРЦИ СУ НАСТОЈАЛИ ДА ОБЕСВЕТЕ СЛУЖБУ Тајне молитве припадају јерархији; ако их свештеник гласно изговара, онда се у ово читање укључују и мирјани, у мислима понављају речи молитве и тиме постају незаконити, ако не извршиоци, онда саслужитељи Светих Тајни.
+ + + Још док сам био млад, чуо сам једног свештеника како каже: „Олтар је духовна позорница и, служећи литургију, морамо се трудити да код присутних пробудимо сапреживљавање јеванђељских догађаја, посебно страдање Исуса Христа. А за ово морамо сами да их осетимо и онда их пренесемо људима.” Ове речи могу изгледати побожне и у складу са сврхом саме литургије – да се људима омогући да искусе трагедију Жртве Голготе и победе Христа над паклом. Али у стварности се дешава нешто другачије. Свештеник не само да служи литургију, већ почиње да глуми литургију. Чита молитве, како му се чини, изражајно, подижући глас од шапата до вриска, па га опет спуштајући на тупе звукове и стењање, као да пред очима види оно што је заробљено у светим симболима. Такав свештеник верује да литургију не служи суво, него „сочно“. Подиже руке ка небу, пада равно пред престо, ударајући главом о под тако да се у цркви чује куцање, као да је пао неки тежак предмет. Уопште, чини се да у храму провинцијски трагичар изговара монолог из Шекспирове драме – „Краљ Лир“ или „Хамлет“. Истовремено, једним оком гледа из олтара да види какав утисак оставља његова служба на парохијане; чини му се да је он сам жива илустрација литургије. Раније је у секуларним салонима био обичај да се поезија чита на неки посебан начин, са патосом налик урлику. Неки свештеници сматрају да на исти начин треба декламовати и молитве. Обично за свештенике – трагичаре нису довољне молитве и јектеније које се изговарају наглас, а за већи ефекат они гласно изговарају тајне молитве, односно оне молитве у које не треба укључивати мирјане. Овде није само кршење службе по Типику, већ и нека врста неслоге: хор пева само напеве, у овом тренутку из олтара се чују звуци слични срцепарајућим крицима - ово је свештеник који чита тајне молитве наглас целој цркви, да људи знају колико је дубоко увучен у литургију. За митрополита ставропољског Антонија је речено да не може да поднесе изражајно, такозвано уметничко читање молитава. Када је богословија или академија слала свештеника у своју епархију, он је био присутан на првој литургији коју је овај свештеник служио, а затим је одлучивао да ли да га прими или не. Једног дана, новорукоположени свештеник је одлучио да покаже своју срдачну и побожну службу: почео је да колута очима, подиже руке ка небу и говори гласом као да му је душа раздражена наливом осећања или као да је видео визију у олтару. Митрополит је ћутке седео. Када се литургија завршила, свештеник је задовољног погледа пришао епископу, очекујући од њега похвалу. Митрополит га је пажљиво погледао, као да га је управо видео, а затим рекао: „Излази! Требају ми свештеници, а не уметници!“ Он, шокиран, изађе у певницу и поче да пита зашто је наљутио владику. Други свештеници су му објаснили: „Молитве се морају читати јасно и једноставно. И наши псалмочитаоци су се трудили да изразом читају часове, а владика им се наклонио и додао: „Ово је први пут“. Сада идите код епископа, замолите га за опроштај и реците: „Разумем своју грешку и хвала вам што сте ме опоменули. У литургији нема места емоцијама које не припадају духовној, већ душевној сфери. Дакле, свештеник својим такозваним изражајним читањем, световном и профаном службом, не помаже, већ омета људе да се моле. У литургији нема живописних уметничких или поетских слика; постоји сложена и дубока симболика која говори о дубинама људског духа. Символ је духовна веза, то је посебан језик Цркве, знаковни систем у који је човек укључен. У Литургији треба да престане шум наших страсти које потресају душу, а духовна осећања да се пробуде у унутрашњој тишини. Присутни у цркви могу искусити ова осећања у различитом степену, у зависности од духовног стања сваке особе. Овде је свештеничко изражајно читање, које зависи од душебрижности и од онога што су оци називали „крвокретом“, заправо препрека литургији и искушење за вернике. Уметник који игра Христа на сцени мисли да он преживаљава као Христос и то осећање преноси на људе, али у стварности остаје само мајмун Божији. Свештеник који у дубини своје душе верује да кроз сопствену личност може показати величину Литургије постаје њен профанатор. Глас духа је тих; чује се у тишини срца; не одликује га емотивни, већ у ствари страсни плач. Духовна осећања се не могу пренети рецитацијом. Литургија је тајна, а тајну доживљава срце у унутрашњем тиховању. Тајна се може додирнути кроз симболе; не преноси се гестовима и патетичним тоном; напротив, то је туђи премаз на Литургији, као рђа на евхаристијском путиру. Емоционалност на богослужењу је попут облака који блокира духовну светлост. Свештеник у појединим тренуцима Литургије постаје символ Христа, односно символ, знак, а никако слика Христова, где се уместо боја користе јауци и крици да се истакне непостојећа сличност. Олтарска преграда, названа иконостас, наглашава да је све што се дешава у олтару цркве током Литургије свето и не би требало да постане јавно доступно и тривијално. Тајне молитве припадају јерархији; ако их свештеник гласно изговара, онда се у ово читање укључују и мирјани, у мислима понављају речи молитве и тиме постају незаконити, ако не извршиоци, онда саслужитељи Светих Тајни. Обновљенци су настојали да десакрализују службу. Престо су померили на средину храма, наводно да би били ближе народу, и обично наглас читали тајне молитве, да тако кажем, да демократизују службу. У цркви је било забрањено гласно читање тајних молитава. Својевремено, под Јустинијаном Великим, када се открило да неким свештеницима недостају тајне молитве, наређено је да се читају наглас, али тихо, не за народ, већ да их чују присутни у олтару. Али овај обичај је убрзо укинут. Дакле, читање тајних молитава наглас је грубо кршење Типика. Посебно је неприхватљиво када свештеник изговара молитве евхаристијског канона да их сви људи чују из олтара. И како изговара ове речи! Он каже „Господе“ некаквим шиштавим гласом, као да му је налет осећања потресао душу и стезао грло, а он се спремао да изгуби свест и да падне у наручје ђакону; затим, после паузе, као да се опаметио, наставља гласно и тајанствено: „...као Пресвети Твој Дух“, као да својом ногом гази паклену змију. Затим виче, као да је пао у екстазу: „...у трећи час посла апостоле Твоје“, и завршава свети стих високим фалсетом. Истовремено, маше рукама као птичја крила, често их подижући навише, као да жели да се одлепи од земље и да се подигне ка небу. Већ у древним правилима таква позоришна служба, названа „козогласије“, била је забрањена. Карактеристично је да сама реч „трагедија” у преводу значи „последња песма козе”, односно блејање и плач козе која се коље. „Разговарање коза“ или „говорење коза“, што свештено лице не би требало да дозволи, еквивалентно је речи „трагедија“. Свештеник треба да чита молитве једноставно, јасно и концентрисано, удубљујући се у њихове речи, а не да притиска емоцијама своје презагрејане маште или унапред увежбаном игром на људе који стоје у храму. Морамо да се сетимо речи апостола Павла „духа не гасите“, а емоције својим позоришним приказом гасе дух. Превод са руског: „Борба за веру“ Извор: http://karelin-r.ru/iskuss/52/1.html Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|