header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Свети Игњатије Брјанчанинов: О узроку отпадања људи од Бога
Свети Игњатије Брјанчанинов: О узроку отпадања људи од Бога Штампај Е-пошта
среда, 01 мај 2024
 БЕСЕДА У НЕДЕЉУ ТРИНАЕСТУ ПО ДУХОВИМА

КАКО ПРОЛАЗЕ ОТПАДНИЦИ ОД ЗАВЕТА СА ГОСПОДОМ

Ко верује у Сина (Божијег), има живот вечни;
а ако је непослушан Сину, неће видети живота,
него гнев Божији остаје на њему
[1].

Ова одредба Речи Божије извршава се како над појединачним људима тако и над читавим народима. Посебно очигледно она је извршена над израиљским народом, који је првобитно био изабрани народ Божији, али је касније постао превасходно одбачени народ.

У недрима израиљског народа очовечио се Богочовек и извршио је спасење људског рода; ни једном другом народу Он се није обраћао кроз Своју божанску проповед; сва Своја доброчинства Он је излио искључиво на изабрани народ: а изабрани народ је одбацио Богочовека. Узалуд му је петнаест столећа раније богонадахнути законодавац Израиља најавио страшне казне уколико не послуша Бога. Узалуд је царски пророк Израиљев, читав миленијум унапред, саветовао Израиљу да прими Богом дарованог Искупитеља људског рода: Прихватите васпитање - прихватите Сина [2] - да се не разгневи Господ, и погинете са пута праведног, када се разгори убрзо Његов гнев [3]. Узалуд су они читали Мојсија сваке суботе, узалуд су на сваком богослужењу певали псалме Давидове, узалуд су понављани претња светог законодавца и савет светог цара - Јудеји су одбацили Спаситеља, на оваплоћеног Бога испружили су своје богоубилачке руке. Свесавршеног Бога убројали су међу преступнике и предали Га срамној казни, као правог разбојника и злочинца над злочинцима.

После ужасног злочина, коме нема равног међу свим злочинима људским, гнев Божији није дуго чекао да се покаже: разгорео се убрзо, како је то Дух Свети и предсказао. Казне за људе обично проистичу из самог њиховог нарушавања закона Божијег, из саме њихове заблуде. Тако се догодило и са Јудејима. Пошто су у потпуности били обузети својим земаљским значајем, који им је био дат привремено, маштали су о свом изузетном земаљском напредовању, и због таквог значаја и напредовања, то јест ради сујетног сна о њима, одбацили су Месију. Очигледно да су схватање о пролазном значају и сан о најсвестранијем грађанском напредовању представљали најгрубљу и најбесмисленију заблуду. Оно што им је било обећано са духовним значењем, Јудеји су очекивали у материјалном и пролазном смислу, понижавајућем за Бога и бескорисном за човека. Као изабрани народ били су предодређени да постану предмет пажње и проучавања за све друге народе, који су одлутали у глупо, смешно и жалосно идолопоклонство. Благослов Божији, који се изражавао кроз чудесне победе Израиљаца какве није постизао ни један други народ, који се изражавао кроз њихово земаљско благостање у каквоме није уживао ни један други народ, представљао је необориво сведочанство пред народима васељене погруженим у чулност, способним да се потчине утицају једино материјалних доказа да Бог Кога поштују Јудеји јесте једини истинити Бог. Управо таквом утиску, како је показало искуство, потчинили су се они народи који су разумно и проницљиво гледали на Јудеје [4]. Време када су Израиљци били Богом изабрани као народ Божији, подудара се са временом свеопштег скретања народа у идолопоклонство. Сагледавајући нарочити промисао и свемоћ Божију, који су се очигледно и опипљиво јавили над изабраним народом, сви народи земље припремили су се за беспоговорно прихватање Искупитеља - Богочовека, који је требало да се роди у изабраном народу, да буде његова Глава и Цар, и уједно да постане Глава, Цар и Спаситељ целокупног изгубљеног људског рода.

Богочовек, као свесавршени и свемоћни Бог, са Собом је у несрећни свет донео свеобилни благослов, дар непроцењиве вредности, дар достојан бесконачног и свесавршеног Бога. Плод таквог благослова Божијег више нису могла да буду пролазна и материјална добра, која се, кад буду дата и добијена, неумитно одузимају смрћу, а често и пре смрти, различитим преокретима у људском животу. Плод благослова Божијег, који је људском роду пружио Богочовек, било је помирење људи са Богом [5], усвајање природе Божије људској природи [6], посредством усвајања људске природе од стране природе Божије, природе створења од стране природе Творца свих ствари. Плод овог благослова је - усиновљење људи од стране Бога: Син Божији, примивши људску природу, постао је Син Човечији, и браћу Своју, синове људске, чини синовима Божијим. Плод овог благослова је - неотуђиво, вечно блаженство људи, које превазилази поимање, које превазилази сваку жељу: људи, зачети у безакоњима, рођени у гресима, уместо да силазе у подземне тамнице ада ради вечних мука, узлазе на небо, у рај, где заједно са Херувимима и Серафимима окружују престо Божији, на коме седи Онај Човек, Који је, као Бог, пожелео, из своје недокучиве љубави према људском роду, да постане и човек [7]. Пред овим вечним, небеским и божанским даровима, шта значе краткотрајна, земаљска, пропадљива блага? Мање него ништа. Њихов значај је негативан, а човек, ако им да позитивно значење, ради њих треба да буде лишен вечних блага - треба да буде подвргнут оној несрећи којој су били подвргнути Јудеји. Јудејима су била дата пролазна блага, као сенка, као праслика истинских, вечних блага; они су пожелели да остану са сенком и одбацили су оно суштинско благо, које је с Неба бацало грубу сенку на огрубели људски род, како би људе привукло небу. Због тога Богочовек заповеда људском роду да се одрекне од пролазних добара. И не само то: Он захтева да људи признају за себе да су пали и пропали, да земљу прихвате као место свога привременог изгнанства и казне, као предворје адских тамница и вечних мука; Он захтева да се људски род устреми ка Богу и вечности, а да за земљу не мари, као за гостионицу или тамницу у којој борави кратко, и која је осуђена на пропаст; Он захтева да људи ревносно поднесу све невоље пролазног живота, да тиме делатно исповеде свој пад и неопходност Искупитеља, да прославе праведни суд Божији који их кажњава, и постану достојни милосрђа Божијег. Такво учење није се допадало Јудејима. Реч о крсту онима који траже и поштују земаљско благостање деловала је саблажњиво. Они су свој положај на земљи сматрали драгоценим, јединим благом, достојним сваке жртве. Као оправдање свога понашања у односу према Божанском Посланику наводили су тежњу ка очувању тога положаја у потпуности [8]. На вечност и духовна добра су заборавили. У својој заблуди и заслепљености, следећи идеју земаљског напретка и владавине светом, што је Реч Божија тобоже обећала израиљском народу, Јудеји су се побунили против моћних Римљана који су у то време владали васељеном. Последица те побуне био је рат. Рат се завршио поразом побуњеника, заузимањем и разорењем Јерусалима, погибијом огромног броја Јудеја, поробљавањем и расељавањем широм света оних који су преживели мач [9].

Петнаест векова унапред, као што смо у претходном излагању рекли, законодавац Израиљаца Боговидац Мојсије предсказао им је страшну казну због нарушавања завета са Богом. Петнаест векова пре тог догађаја Боговидац га представља живописном, страшном сликом, необично тачно и детаљно - приказује га тако јасно, као да се већ збио пред његовим очима. Када су се Израиљци спремали да уђу у Обећану Земљу, да створе народ и државу, онда им је, пред том Обећаном Земљом, надахнути законодавац саопштио страшно претсказање о судбини која ће их на крају задесити у Обећаној Земљи: Подигнуће Господ на тебе народ из далека, с краја земље, који ће долетети као орао, народ којему језика нећеш разумети, народ бездушан, који неће марити за старца нити ће дете жалити [10]. Мојсије је тачно представио Римљане, који тада још нису ни постојали, сем у предодређењу Божијем; тачно су представљене њихове војничке особине: енергичност, грабљивост и силовитост као у орла - особине које су истицали и сами Римљани, овенчавајући своја знамења орловима. Народ бездушан, народ који се још није родио - наставља Мојсије да предсказује Израиљу - изјешће плод стоке твоје и плод земље твоје, докле се не истребиш; и неће ти оставити ништа, ни жита ни вина ни уља, ни плода говеда твојих ни стада оваца твојих, докле те не затре. И стегнуће те по свим местима твојим, докле не попадају зидови високи и тврди, у које се уздаш, по свој земљи твојој; стегнуће те по свим местима твојим, по свој земљи твојој, коју ти даде Господ Бог твој [11]. Пророштво се у потпуности испунило: Римљани су заузели и разорили јудејска утврђења, једно за другим, опустошили су земљу, и потом су кренули на Јерусалим. Јерусалим је био окружен великим пространством древних маслинових вртова. Римљани су те вртове посекли како би изградили технику за уништавање зидина и за друге потребе својих логора, па су дивну околину града претворили у голу пустињу. Након дуготрајне опсаде заузели су град, спалили знаменити храм, разорили грађевине и зидине, ни камен на камену нису оставили. Ужасну несрећу града под опсадом Мојсије представља овако: Ти ћеш у тескоби и невољи којом ће ти притужити непријатељи твоји јести плод утробе своје, месо од синова својих и од кћери својих, које ти је дао Господ Бог твој [12]. Све се то и догодило Израиљу, који је меру својих безакоња испунио богоубиством. Жена која је била мека и врло нежна међу вама - не престаје Мојсије да изриче страшна предсказања - која није била навикла стајати ногом својом на земљу, прозлиће се према миломе мужу свом и према сину свом и према кћери својој, и постељици која изиде између ногу њезиних, и деци коју роди; јер ће их јести кришом у оскудици свакој од невоље и од тескобе, којом ће ти притужити непријатељ твој по свим местима твојим [13]. Јосиф Флавије, јудејски свештеник који је описао рат и који је у њему учествовао, приповеда како је нека млада и богата жена, по имену Марија, стигла од Јордана на празник Пасхе у Јерусалим, и како више није могла да изиђе из града који су Римљани изненада са свих страна опколили. Њу су опљачкали побуњеници којих је био пун град, одузевши јој чак и храну. Доведена у стање крајњег очајања, Марија убија свог малог сина, и од њега припрема страшну храну коју једе. Побуњеници, које је привукао мирис хране, провалили су у њен стан, исукали мачеве и захтевали да им да храну коју је припремила. „Сачувала сам део свога оброка и за вас" - рекла им је она и показала остатке које није појела. Злочинци су ужаснути пред неочекиваним призором, побегли из њеног стана и по читавом граду разгласили оно што су видели. Глад је харала у граду под опсадом: њој су се придружиле и заразне болести. Више од милион Јудеја погинуло је током опсаде од насилне смрти; око сто хиљада одведено их је у ропство. Заробљеници су били укрцани на бродове и превезени у Египат, да би тамо, на пијацама многољудне Александрије, били распродати као робље по најнижој цени. Тиме су Римљани испунили Мојсијево пророштво. Израиљу, који тек што је превалио тешки, четрдесетогодишњи пут по Арабијској пустињи, из Египта у Ханан, законодавац наговештава: И вратиће те Господ у Мисир на лађама, путем за који ти рекох: нећеш Га више видети. И онде ћете се продавати непријатељима својим да будете робови и робиње, а неће бити купца [14]. Две и по хиљаде заробљених Јудеја погинуло је у Кесарији од ватре, од звери и од гладијаторског мача, на општенародном слављу које је приредио Тит, вођа победника, одмах након заузимања Јерусалима. На другом слављу, које је уследило одмах након првог, у Вериту, такође је убијен знатан број Јудеја. Њихови предводници, Симеон и Јован, заједно са седам стотина најистакнутијих сународника, у тријумфалној поворци уведени су у Рим и осуђени на смртну казну као побуњеници. Остали Јудеји, расејани по читавом тада познатом свету, подвргнути су строгом надзору, сумњичењу, тлачењу и прогонима. Расејаће те Господ - наставља Мојсије своје чудесно пророштво - по свима народима с једнога краја земље до другога... Али у оним народима нећеш одахнути, нити ће се стопало ноге твоје одморити; него ће ти Господ дати онде срце плашљиво, очи ишчилеле и душу изнемоглу... Плашићеш се ноћу и дању, и нећеш бити миран животом својим. Јутром ћеш говорити: камо да је вече! а вечером ћеш говорити: камо да је јутро! од страха којим ће се плашити срце твоје, и од онога што ћеш гледати очима својим [15]. Са задивљујућом тачношћу пророштво се испунило над многобројним потомством Јаковљевим, које се расуло по читавој васељени, и испуњава се до данас. Сви су народи на Јудеје гледали и гледају са неповерењем; њихов положај је несигуран и стално се мења у зависности од тога како различите владе гледају на њих. Често су били мета тешких прогона, неретко су и убијани на хиљаде. Њихова земља такође је тешко погођена гневом Божијим. То је била обећана земља, тако плодна, да је Свето Писмо назива земљом у којој теку мед и млеко. У њој је на малом пространству становало око милион људи, који не само да су живели у изобиљу, него су вишкове својих производа продавали суседним народима [16]. Напослетку се квалитет тла Обећане земље променио и она је изгубила своју плодност. Тамо где су раније живели милиони, сада обитавају десетине хиљада људи, издржавајући се веома оскудно. О овоме једногласно сведоче сви путници који су посетили Палестину. Послушајмо опет Мојсија како пророкује, послушајмо опет набројане казне, намењене изабраном народу који је одбацио избрање Божије! Дошљак - то јест странац, каже Мојсије - који дође из далеке земље, кад види зла у земљи овој - некада Обећаној - и болести које ће Господ пустити на њу, земљу ову опаљену сумпором и сољу, где се не сеје нити шта ниче, нити на њој расте каква биљка... говориће: зашто учини ово Господ од ове земље?... И одговараће се: јер оставише завет Господа Бога отаца својих, који учини с њима кад их изведе из земље Мисирске [17]. Неколико пута су Израиљци остављали Бога и скретали у идолопоклонство. За време тих скретања подвргавани су привременим казнама, међу којима је најдужу представљало седамдесетогодишње вавилонско ропство. Одбацивши Месију и починивши богоубиство, они су коначно раскинули завет са Богом. Због ужасног преступа поднели су ужасну казну. Они ту казну подносе две хиљаде година, упорно остајући непомирљиви непријатељи Богочовека. Тим се непријатељством потврђује и запечаћује њихова одбаченост.

Понашање Јудеја у односу на Искупитеља требало би да буде разлог горког, неутешног плача! Њихова заслепљеност, тврдоглавост и огорченост заслужују највећу пажњу! Узроке те заслепљености, огорчености и тврдоглавости треба пажљиво истражити. Како је дубоко пао човек! За какву је помраченост способан, за какву заблуду и грех, за какве злочине! Понашање Јудеја у односу на Искупитеља, Који је припадао истом народу, несумњиво је својствено читавом људском роду [18]: тим пре оно заслужује пажњу, заслужује да се о њему дубоко размисли и да се добро истражи. Очовечени Бог чинио је пред очима људи задивљујућа знамења: исцељивао је неисцељиве болести, васкрсавао из мртвих, заповедао водама, ветровима, земљи, небу - и људи нису поверовали у Њега! Они су Га одбацили, у Њему су видели свога непријатеља, у Њему су видели противника Богу, Онога што гази закон Божији! Одакле би могла да произиђе тако невероватна заслепљеност, тако несхватљива помраченост, таква неразумна тврдоглавост и огорченост? Одговарамо: од неморалног живота. Светлост је дошла на свет, - говори Спаситељ о Себи - а људи више заволеше таму неголи светлост, јер њихова дела беху зла. Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена [19]. Господ је уверавао Јудеје о Себи моћним и неоспорним речима: они су одговарали хулама. Он је наводио непобитне доказе Свога Божанства, а они су одговарајући узимали камење у руке како би Га убили. Он их је убеђивао да се окану тражења људске славе, уз коју је немогуће тражити славу од једнога Бога, уз коју човек није способан за веру (види: Јн 5:44); Он их је убеђивао да буду милостиви и да оставе среброљубље, уз које је немогуће служити Богу: фарисеји су одговорили тако што су се ругали Господу. Њиховим грехољубивим срцима учење о врлини изгледало је страно и грубо [20]. Јерусалиме, Јерусалиме, - говори Господ, називајући Јерусалимом његове становнике - који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтедох да саберем чеда твоја, као што кокош сакупља пилиће своје под крила, и не хтедосте [21]!

Међу многобројна средства за уразумљивање Јудеја спада и прича коју је Господ изговорио јудејским првосвештеницима и старешинама, коју смо данас чули у Јеванђељу. У тој причи Господ је изложио како страшна казна очекује Јудеје због богоубиства које су планирали [22]. Беше човек домаћин - рекао је Господ - који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде. Човек домаћин, или господар дома, то је Бог, Творац и Владалац видљивог и невидљивог света. Човеком је назван да би се представило Његово неизрециво човекољубље, због кога је најпре створио човека по Своме образу и подобију, а потом је и Сам благоизволео да постане човек, не престајући да буде Бог. Виноград - то је Црква Његова, коју је Он посадио у људском роду, ограђена Његовим Промислом као плотом, и врата адова неће је савладати. Пивницом су названа старозаветна жртвоприношења, приликом којих је проливана крв животиња, а кулом - Богом дани закон. Бог је Своју Цркву поверио израиљском народу, првенствено његовим старешинама, а то су у Христово време били првосвештеници. Пошто је све уредио на такав начин, Домаћин отиде, чиме је представљено да је Црква, која је предата Израиљцима, дуго остала у њиховим рукама. А када се приближи време бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише им тако исто. Слугама домаћина Господ назива пророке, који су у различита времена послати Израиљу. Најзад - каже прича - посла им сина својега говорећи: Постидеће се сина мојега. Ове речи показују да између слања пророка, и слања Сина нема никаквог поређења. Слање Сина је толико изнад слања пророка, да су Јудеји - који нису послушали своју браћу пророке, него су их побили - били дужни да изјаве беспоговорну послушност пред очовеченим Богом. А виноградари видевши сина рекоше међу собом: Ово је наследник, ходите да га убијемо, и да присвојимо наследство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. Кроз ове речи Срцезналац Господ открива тајни узрок планираног богоубиства: страх првосвештеника да ће изгубити своју власт, свој значај у Цркви, своја земаљска преимућства, повезана са црквеном влашћу и значајем. Господ се директно обратио јудејским првосвештеницима и рекао им како ће поступити с Њим, а они су Га управо тако извели ван града и убили. Њима је прича остала нејасна; када ју је испричао, Господ је уз њу додао и питање: Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним? Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје време. Тада им је Господ већ отворено објавио да ће се узети Царство Божије од њих, и даће се народу који доноси плодове његове. Народ који је заменио Израиљце, а који се састојао од многих народа, назива се хришћанима и новим Израиљем; Црква која је дотле називана виноградом, сада је названа Царством Божијим: у недрима старозаветне Цркве налазила се само праслика спасења, док се у недрима новозаветне обилно и преизобилно даје само спасење.

У састав новог Израиља ушли су они Јудеји који су поверовали у Христа, један остатак по избору благодати [23] на челу са дванаесторицом апостола. До искупљења људског рода од стране Господа нашег Исуса Христа Јудеји су представљали изабрани народ, па су се клонили и гнушали општења са другим народима, општења забрањеног Мојсијевим законом. Према упутству закона они су читав људски род сматрали одбаченим, а општење са њим - прљањем себе. Након искупљења људског рода од стране Господа, првенство Јудеја над другим народима и њихова различитост у односу на друге народе нестали су. Цена искупљења за сваког човека је - Господ Исус Христос. Нема разлике - вели апостол - између Јудеја и Јелина; јер је исти Господ свију, богат за све који Га призивају. Јер сваки који призове Име Господње биће спасен [24]. Јер ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу својему да Га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен. Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење [25]. Тај крајеугаони камен - на коме је подигнуто живо духовно здање, Царство Божије, новозаветна Црква, народ Божији, освећени, свети, нови Израиљ - то је Господ наш Исус Христос. Цар пророк и праотац Богочовека по телу рекао је: Камен који одбацише зидари, овај поста глава од угла. Господ је на крају приче подсетио јудејске првосвештенике на ову изреку псалмопојца: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим. И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га [26]. Ови зидари, ови градитељи - првосвештеници и књижевници - нису марили за Господа; но, премудрост Божија уредила је тако, да је Богочовек, Својом добровољном смрћу и васкрсењем, пред очима непријатеља и противника Својих, постао најтврђи, непоколебљиви и најшири темељ новозаветне Цркве, која је настала усред самог Јерусалима и из Јерусалима обухватила читаву васељену. „Угао", према тумачењу црквених учитеља, то је сједињење два дотле растављена народа, јудејског и незнабожачког: они су се саставили у једно у Христу, и формирали су Цркву којој је темељ и глава – Христос [27]. Они који су поверовали у Христа, када су видели да је римска војска окружила Јерусалим, по заповести Господњој [28] изашли су из града осуђеног на пропаст. За такав излазак пружила се добра прилика, зато што се римска војска, након што је први пут опколила Јерусалим, повукла од њега и удаљила из Јудеје; но, војска се убрзо вратила, започела озбиљну и упорну опсаду, и извршила над богоубицама ону казну коју су они сами призвали на себе и своје потомство [29]. Јудеји, који су се спотакли на тај духовни камен, разбили су се, а гнев Божији, који је пао на њих, сатро их је у прах - њихова држава је уништена, безбројно мноштво јудејског народа је погинуло, а они који су избегли насилну смрт расељени су по читавој васељени [30]. Ипак ове казне у времену нису ништа у поређењу са казнама за непријатеље Божије у вечности.

Свети апостол Павле, обраћајући се хришћанима из незнабожаца и указујући им на несрећно отпадање Јудеја, каже: Ако ли се неке гране одломише, и ти, који си дивља маслина, прицепио си се на њих и постао заједничар корена и сокова маслинових, не преузноси се над гранама... Не поноси се, него се бој. Јер кад Бог природне гране не поштеди, неће можда ни тебе поштедети. Види, дакле, доброту и строгост Божију: на онима што отпадоше строгост, а на теби доброту, ако останеш у доброти; иначе ћеш и ти бити одсечен [31]. Обратимо пажњу на ово упозорење! Обратимо пажњу на страшну претњу сједињену са упозорењем! Узрок одрицања Јудеја од Спаситеља био је њихов неморалан живот, и појединачни и друштвени, који је представљао стално нарушавање Закона Божијег; отклонимо од себе узрок отпадништва, како не бисмо пали у само отпадништво. „Колико пута - рекао је светитељ Тихон Вороњешки - грешник пристаје на грех за који се везао, толико се пута срцем одриче од Христа; колико пута на делу почини грех, толико пута приноси жртву идолу". Стални греховни живот представља стално одрицање од Христа, чак и ако се оно не изговара језиком и устима. Јер се, авај, исказује, и то одавно! Не могу уста и језик да не покажу тајно отпадање и одрицање срца: они га и невољно исказују. Одрицање од Христа изговорено је и изговара се различитим јеретичким учењима, која одрицање те јереси од Христа [32] прикривају чувањем хришћанског имена за њу - имена које јој не припада. Њега су користила и користе различита учења која су проистекла из људског палог разума, која се издају за светлост, а одбацују истинску светлост - Христа; њега је користио и користи га не само развратан живот, него и живот који не пази на заповести Божије. Заповест Господња је светла, просветљује очи [33], тек помоћу ње можемо да видимо Искупитеља [34] и да пребивамо у општењу с Њим [35].

Одступање новог Израиља од Спаситеља добиће до краја времена велики замах, како је најавио апостол: најпре ће доћи отпадништво, а потом, као последица и плод отпадништва, појавиће се човек безакоња, син погибли [36], који ће се дрзнути да себе назове обећаним Месијом, захтеваће божанско поклоњење за себе и добиће га од оних који су се припремили за прихватање антихриста јавним и тајним отпадништвом од Христа. Отпадништво ће бити свеобухватно: због умножавања безакоња охладнеће љубав многих [37]. То значи: греховне саблазни и примери греха толико ће се умножити, да ће у греховни живот увући безбројно мноштво људи. Вера у Христа једва ће и постојати, како је најавио Сам Господ: Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи [38]? Материјална привремена занимања и насладе привући ће на себе сву пажњу људског рода. И како беше у дане Нојеве - говори Јеванђеље - онако ће бити и у дане Сина Човечијега: јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби све. Слично као што беше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху [39]. Велики земаљски напредак и огромне земаљске подухвате, нешто свима очигледно, Реч Божија истиче као обележје последњег времена и сазреле греховности људског рода, која је углавном скривена и несхватљива за површни и неискусни поглед на људски род. Људи никако не желе да себе прогласе за следбенике зла, макар се давили у злу: они стално стреме ка томе да се покажу као пуни врлина. Кад себи допусти понајвише безакоња, човек се онда највише и труди да се оправда пред очима других [40]; онда је најлицемернији, онда бестидно и дрско почиње да објављује своје савршенство и врлину [41]. Привезаност за ствари и за материјално напредовање лако може у потпуности да обузме човека - његов ум, срце, да му одузме све време и сву снагу: због мога пада прилепи се земљи душа моја [42] од младости, уместо да пребива горе. Таква привезаност одвлачи човека од Речи Божије, од размишљања о смрти и вечности, одвлачи га од вере у Бога и од Богопознања, убија га вечном смрћу. Ако неко љуби свет, - објављује свима без изузетка Дух Свети Божији, то јест ако љуби земаљски живот са његовим напретком и насладама - љубави Очеве, то јест Божије, нема у њему [43]. Пријатељство према свету непријатељство је према Богу. Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје [44]. Не можете служити Богу и мамону, то јест Богу и земаљском успеху [45]. Служење мамону, нарочито када су том служењу принете на жртву све силе душе, одступање је од служења Богу и поуздани показатељ пада у најдубљу, безизлазну провалију греховности. Као што је стари Израиљ своје духовно достојанство, које му је дао Искупитељ, принео на жртву земаљском благостању и сујетним надама у преизобилни земаљски успех, тако ће и нови Израиљ, према сведочанству Светог Писма, ради земаљског успеха који брзо пролази и представља само плод лажљиве маште, одбацити своје духовно достојанство, које му је већ даровао Искупитељ, и пред својим палим, лажно названим разумом понизиће Духа Светога [46]. Стари Израиљ био је обманут маштањем о великом земаљском напретку; Нови Израиљ преварен је сличним маштањем и сличном тежњом. Старог су Израиља због одбацивања Искупитеља задесиле пролазне и вечне невоље: те су невоље тек слаба слика страшних несрећа које треба да представљају казну Новом Израиљу због његовог преступа. Љутој казни, пролазној и вечној, бићемо подвргнути и нећемо је избећи ако не маримо за тако велико спасење, које отпоче проповедати Господ, а потврдише га међу нама они који су чули, што и Бог посведочи знацима и чудесима, разним моћним делима и раздавањем Духа Светога по Својој вољи [47].

А шта ми да учинимо - упитаће неко овде - да не отпаднемо од Искупитеља и да не будемо подвргнути гневу Божијем? Због тога - одговара на ово питање свети апостол Павле - морамо веома пазити на оно што чусмо, да не скренемо [48]. То значи: ми треба да живимо посебно пазећи на Нови Завет, у који је благоизволео да са нама ступи Бог, сјединивши нас са Собом светим Тајнама, објавивши нам Своју свесвету и свесавршену вољу у Јеванђељу, овенчавши верне синове Новога Завета јавним и опипљивим даром Духа Светога. Сећајмо се смрти и суда Божијег, коме ћемо бити подвргнути одмах након раздвајања од тела; сећајмо се блажене или жалосне вечности, која треба да постане наш удео према одлуци суда Божијег. Уз постојано сећање на смрт, на суд Божији, на блажену или несрећну вечност, однос срца према земаљском животу се мења: човек себе почиње да посматра као пролазника на земљи; у његовом срцу се појављује залог хладноће и равнодушности према земаљским стварима; сва његова пажња усмерава се на изучавање и извршавање јеванђелских заповести. Као што се путник који током тамне ноћи залута у густој шуми, труди да дође до своје куће према звуку звона или трубе, тако се и истински хришћанин, пазећи на учење Христово, труди да изађе из области лажно названог разума, који се рађа и храни од живота по телу. Псалмопевљиве ми бише наредбе Твоје у месту боравишта мојега. Поменух у ноћи Име Твоје, Господе, и сачувах наредбе Твоје - тако се исповедао Богу свети пророк Давид, који је и у царским дворима и у слави непобедивог хероја себе сматрао за странца на земљи, а земљу за место свога привременог боравишта, место лутања и изгнанства [49]. Немојте да мислите да бисмо кроз такво гледиште постали слаби и мало корисни чланови друштва. Не! Уз такво гледиште ми испуњавамо своје обавезе према људском друштву са нарочитом ревношћу и самоодрицањем. То је природно! Тако циљ нашег деловања постаје једино корист људског рода, а не стицање земаљских предности за себе. Напротив, када заборавимо на вечност и Бога, и када на земљи живимо само за земаљске добитке, онда несвесно, неприметно и недокучиво за себе, уз гажење савести и дужности, уз гажење заповести великог Бога, приносимо као жртву нашем самољубљу и самообмани - и благостање ближњег, и корист људског рода, и наш сопствени удео у вечности. Господ нас дуго трпи [50]: то је очигледно. Дуготрпљење Господа нашега држите за спасење [51] - каже апостол, то јест знајте да је узрок и циљ тог дуготрпљења добра намера Божија за нас, како се не бисмо повели за свеобухватним током зла, како бисмо под руководством Сина Божијег достигли наше спасење. Већина људи, опијена лажним и варљивим учењем одбачених духова [52], отупела од дејства тог учења у њима, презрела је Реч Божију, не зна је и неће да је зна. Да не бисмо некако отпали, потребно је, крајње је потребно, да пазимо на Реч Божију: њу потврђују и сами догађаји у времену које је непријатељски расположено према њој. Та пажња је заиста неопходна како се неповратно не бисмо лишили спасења, које човеку још није одузето дивном милошћу и дивним дуготрпљењем Бога нашег, Који малом остатку верујућих нуди могућност да се спасу. Амин.

Преузето из књиге Аскетске проповеди, Образ Светачки, 2017.

Превод са руског: Младен Станковић

НАПОМЕНЕ

[1] Јн 3:36

[2] Према преводу с јеврејског.

[3] Пс 2:12

[4] Јудит 5:5,24

[5] Еф 1:6-7

[6] 2 Пет 1:4

[7] Свети Симеон Нови Богослов у Добротољубљу каже: „Која је намера оваплоћења Бога Речи, које се проповеда у читавом Божанственом Писму, и ο коме читамо, али које не схватамо? Осим да, присајединивши се нашој природи, нас учини причасницима Своје природе: јер Син Божији је постао Син Човечији, како би нас људе учинио синовима Божијим, и што је Он по природи, да ка томе по благодати узведе род наш".

[8] Јн 11:49-50

[9] Историјска сведочанства из ове поуке позајмљена су из књиге Флери, „Црквена историја", том I, књига 1.

[10] Понз 28:49-50

[11] Понз 28:51-52

[12] Понз 28:53

[13] Понз 28:56-57

[14] Понз 28:68

[15] Понз 28:64-67

[16] 3 Цар 5:9; Дап 12:20

[17] Понз 29:22-25

[18] Тако је рекао Господ када се јавио Пахомију Великом.

[19] Јн 3:19-21

[20] Лк 16:13-14

[21] Мт 23:37

[22] Објашњење приче позајмљено је углавном из Благовесника, као и из њеног објашњења код преосвећеног Никифора, архиепископа Астраханског.

[23] Рим 11:5

[24] Рим 10:12-13

[25] Рим 10:9-10

[26] Пс 117:22

[27] 1 Κор 3:11; Еф 5:23

[28] Лк 21:20

[29] Мт 27:25

[30] Мт 21, зач. 87.

[31] Рим 11:17-22

[32] Да јерес садржи у себи одбацивање Христа, ο томе је говорио свети апостол Петар у својој Другој посланици: Међу вама биће лажни учитеља, који ће унети јереси погибли, и одрицаће се Господара који их искупи (2 Пет 2:1). Свака јерес је одбацивање Искупитеља. И сама иконоборачка јерес, која наоко одбацује само икону Христову, у суштини одбацује очовечење Христово, па сходно томе одбацује и Искупитеља и искупљење. Одбацивање хришћанских светих Тајни, без очигледног одбацивања Христа, у суштини је одбацивање Христа: приликом одбацивања светих Тајни прекида се и уништава истинско општење са Христом.

[33] Пс 18:9

[34] Дап 10:35

[35] Јн 15:10

[36] 2 Сол. 2:3

[37] Мт 24:12

[38] Лк 18:8

[39] Лк 17:26-28

[40] Лк 16:15

[41] Јн 9:28

[42] Пс 118:25

[43] 1 Јн 2:15

[44] Јак 4:4

[45] Мт 6:24

[46] 2 Сол. 2

[47] Јев 2:3-4

[48] Јев 2:1

[49] Пс 68:54-55

[50] 2 Пет 3:9

[51] 2 Пет 3:15

[52] 1 Тим 4:1

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 01 мај 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 68 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.