Може ли преостала Украјина бити претворена у један велики гулаг у којем ће своје „московске“ грехе окајавати очеви оних који се боре под украјинском заставом?

О притисцима на Украјинску православну цркву који добијају карактер отвореног верског прогона, недавно је српског патријарха Порфирија и поглаваре осталих помесних православних цркава известио патријарх московски и целе Русије Кирил. Непосредан повод било је хапшења игумана Свјатогорске лавре митрополита Арсенија оптуженог да је одавао информације о локацији Оружаних снага Украјине. Истина је, навео је патријарх, да је митрополит Арсеније обавестио вернике о томе да су у септембру прошле године припадници Службе безбедности Украјине поставили барикаде на путу ка манастиру и да су проверавали документа верника. Митрополит Арсеније само је један у низу процесуираних архијереја. Његов сабрат, митрополит тулчинске епархије Јонатан, одлуком суда у Виници, налази се у фонду за размену ратних заробљеника док је митрополит мелитопољски и запорошки Лука оптужен за изазивање верске мржње, пошто у његовим активностима нису могли да пронађу чињенице које указују на сарадњу са Руском Федерацијом. Нешто више „компромитујућег“ материјала пронађено је код протојереја Николаја Даниловића.

Отац Николај је оптужен за правдање агресије Руске Федерације на Украјину, као и за промовисање „проруских наратива“. По писању украјинских православних новинара, доказ о „незаконитим активностима“ заменика шефа „црквеног министарства иностраних послова“ била је његова студентска библиотечка књижица и потврда о завршеним курсевима енглеског језика у Министарству спољних послова Русије. Да ли је то основ за покретање истраге? Да ли би због свог руског порекла и кијевско-печерски старци чије мошти се налазе у подземним пештерима Лавре могли бити „истерани“ из светиње и проглашени протагонистима идеје руског света?

Верници не искључују да би државна комисија која врши инвентар моштију без присуства чувара из реда цркве, могла доћи и до оваквог закључка.

ОПЕРАТИВНИ ПСЕУДОНИМ „ПЦУ“

О тежини „преступа“ свештенства УПЦ најбоље сведочи чињеница да „агенти у мантијама“ могу стећи статус лојалних грађана Украјине уколико се приклоне новој црквеној структури. Испада, иде анализа једног православног публицисте, да је држава веома заинтересована да „агенти ФСБ“ пређу у редове ПЦУ, коју држава на све начине подржава. А следећа констатација изгледа овако: држава је веома заинтересована да пружи сву могућу подршку „агентима ФСБ“, под условом да узму оперативни псеудоним „ПЦУ“. Овај логични ланац не само да обесмишљава сваку оптужбу на рачун деловања клира УПЦ већ нуди увид у право стање слобода у „демократској“ земљи.

Можда најпрецизнију слику стања у украјинском друштву даје човек који заиста нема разлога да навија за Русију. У интервјуу Такеру Карлсону који је погледало седам милиона људи, адвокат УПЦ Роберт Амстердам тврди да је демократија у Украјини чиста фарса.

„Пратили су ме свуда, причали су о дезинформацијама, пратиле су ме телевизијске екипе када сам имао састанак са члановима владе, а онда су на вестима рекли да ја представљам руског патријарха, а не украјинског. И успут, одали су локацију мог хотела. Дакле, постојао је осећај застрашивања.“

На питање у којој су вези нови пакет помоћи Украјини од стране САД са наставком прогона УПЦ, адвокат који је путовао по Русији бранећи Путинове противнике се не вајка.

„Ако одете на наш сајт ’Спасимо УПЦ’, видећете стотине и стотине (оштећених) цркава, уплаканих и урлајућих парохијана и претучених свештеника. А ово су наши (САД) савезници. И то су они које ми финансирамо, и немамо храбрости да кажемо, знате, да ли бисте могли да престанете да пребијате хришћане на неко време и можда заштитите мањине“?

КРВ НА ЛИЦУ ПРОТОЈЕРЕЈА

 Синод УПЦ оперише податком о 1.500 отетих храмова. Исто толико у интервјуу за пољски радио помиње и „јерарх“ расколничке структуре Александар Драбинко. У његовој интерпретацији реч је о „више од хиљаду и по парохија које су приступиле Помесној православној цркви“. Прелазак у крило ПЦУ о којем наводни јерарх прича није било ствар избора парохијана, како би се из интервјуа могло закључити, већ резултат пребијања верника и отимања имовине. Казањска црква у Виницкој епархији, о чему пише Савез православних новинара, приступила је ПЦУ након што су виљушкарима разбијена врата храма, а парохијани изложени страшној тортури. Крваво лице протојереја Јевгенија Воробојова које су забележиле камере локалне телевизије постало је симбол страдања цркве у прогону. Нешто слично се десило и у Петропавловској цркви у Бучи где су разваљена врата храма да би већ сутрадан власти позвале вернике на литургију ПЦУ.

Храмова ослобођених „московског јарма“ током година бивало је све више, али не и верника и свештеника. Вапај митрополита черновичке и буковинске ПЦУ Данила од пре неколико година није изгубио на актуелности.

„Молимо вас да тражите по селима људе који су достојни да служе Господу Богу у Светој цркви. Људи који могу да преузму бреме свештенства, прихватите га зарад будућности ваше деце, наше Цркве и државе. Ми ћемо вам помоћи да стекнете знање неопходно за служење Богу и људима у Цркви.“

МОЛИ СЕ И ЧЕКАЈ

Истовремено црква у прогону броји све више следбеника. Ово је задивљујуће, констатује новинар СЖУ, Црква је прогањана, али и даље расте.

„Људи који су се раније односили према Цркви равнодушно, видећи како верници подносе туге и искушења, а притом остају верни Цркви, почињу да размишљају: зашто је то тако? Какво је то благо у Цркви, да се ради ње подноси изгнанство, клевета, насиље?“

Анализе иду у правцу закључка да би ПЦУ могла да задеси судбина католичке цркве у Мириленду где је надлежни надбискуп Вилијам Лори због смањења броја парохијана (100 пута у последњих 40 година) одлучио да број својих парохија смањи са 61 на 21, а број цркава са 59 на 26.

Процес би у случају нове структуре ПЦУ, разумљиво, текао брже.

Друга опција коју заговарају кијевски богослови јесте уједињење са УПЦ уз посредовање Цариградске патријаршије. У том контексту помиње се и сива канонска зона УПЦ која се оградила од Москве, али није затражила статус аутокефалије. Оваква теолошка нагађања занемарују неколико факата. Први да УПЦ у оваквом статусу признају све помесне цркве па отуда не постоји разлог за сумњиве „преквалификације“, и друго, ако постоје назнаке отварања дијалога са Фанаром оне не потичу од митрополита Онуфрија који је и једини признати поглавар Цркве у прогону.

Александар Шемјук овако објашњава евентуално проглашење аутокефалности УПЦ. У најмању руку, каже, међу онима који је неће признати биће Руска православна црква и Српска црква. Али ни Грци не признају самопроглашену аутокефалност, јер за Фанар, Грчку, Кипар и Африку, Украјина већ има „аутокефалност“ – ПЦУ. Аутокефалност УПЦ такође није призната у Јерусалиму, Антиохији, Албанији и Бугарској. Остале цркве остају под знаком питања. И то не зато што нико не жели да се свађа са Руском православном црквом већ зато што ће самопроглашење аутокефалности УПЦ само погоршати ионако проблематичну ситуацију у православном свету. „Зашто онда проглашавати? Само да би се убедио Зеленски у независност од Москве? Верујте ми, овај аргумент ће за њега бити неуверљив. Онда зашто? Да би се зауставила заплена храмова? Али заплене се могу зауставити само ако се украјинске власти сете да постоји Закон, или када се ПЦУ сети да постоји Јеванђеље, што је сумњиво и у првом и у другом случају.“

У таквим околностима митрополит Онуфрије изабрао је тактику нечињења. У ствари, како запажа Шемјук, у свом „нечињењу“ поглавар УПЦ изабрао је најнеобичнију тактику за савремени свет – тражити Божанску вољу, тражити од Бога да реши све проблеме.

У земљи у којој звижде најподмуклији ветрови историје, позиција Онуфрија делује једино разумно. Шта чинити? Моли се и чекај.

Извор: "Печат"