Пише нам један читалац из трстеничког краја: „На дан кад је ваљевски владика Исихије донео честицу моштију светог владике Николаја у Љубостињу, и кад га је дочекао наш владика Давид, за време читања акатиста владици Николају умро је, док је читао, свештеник Мирослав Егерић, архијерејски намесник трстенички (овде: и овде:). Да ли је то нека опомена?“

Читаоцу одговарамо: ми не можемо да тумачимо ничије упокојење, јер нам свима треба ићи на Суд Божји, а покојног свештеника нисмо ни знали. Уз то, ми нисмо пророци, ни пророчки синови, али  је јасно да су такве опомене дате свима у Цркви, јер се не дешава ово сваки дан. Сетимо се речи Господњих из Јеванђеља по Луки (13,1-9):

1.             У то пак време дођоше неки и казаше му за Галилејце чију крв Пилат помеша са жртвама њиховим. 2. И одговарајући Исус рече им: „Мислите ли да су ти Галилејци били грешнији од свију Галилејаца, кад су тако пострадали? 3. Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. 4. Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? 5. Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути.”

АКО СЕ НЕ ПОКАЈЕМО, СВИ ЋЕМО ТАКО ИЗГИНУТИ, ПОДСЕЋА НАС ХРИСТОС.

Свима је јасно: Љубостиња је велика српска светиња, у којој је Николај био за време немачког ропства,  и у којој се молио и писао своје најбоље књиге. Тражио је да тамо буде и сахрањен. Љубостиња се својевремено, још за време Атанасија Јевтића, нашла на удару новотарија и новотараца, а новотарије и новотарци трају и даље, и то широм СПЦ.  

Долазак моштију Светог Владике Николаја у своју Љубостињу знамење је, а то знамење подразумева да се провери да ли се у нашој Цркви и епархији крушевачкој живи по Николајевом (то јест, светопредањском) правилу. А зна се како је Николај учио да се пости и причешћује. Тако Раде Неимар говори својим зидарима у Николајевој песми „Зидање Љубостиње“:

„Ал чујте ме моја браћо драга

Није зидат цркву ка џамију

Нит је зидат цркву ка ћуприју

Кад се црква православна зида

Прво душа од греха се вида

Па се кади тамјаном молитве

Опасује пасом уздржања

И светијем причешћем залаже

Тако само и Господ помаже

Ето вас је пет стотин мајстора

Прије него цркву отпочнемо

Да постимо неђељицу дана

Да постимо и Бога молимо

Седмог дана да се причестимо

Светом Крвљу Христа спаситеља. 

КОЛИКО СЕ ПОСТИ ПРЕД ПРИЧЕШЋЕ?

ЈАСНО ПИШЕ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – НЕЂЕЉИЦУ ДАНА, А НЕ ДА СЕ НА ВАСКРС КРКА ПЕЧЕЊЕ, ПА ДА СЕ НАВАЛИ НА СВЕТИЊУ КАО ДА ЈЕ ПЕЧЕЊЕ.

Човек се уплаши кад на Литургијама види како нека свештена лица позивају присутне да се причесте без икакве припреме. Не да не питају да ли су се присутни припремили постом, молитвом и исповешћу (рецимо, да ли живе у блуду, да ли врше абортусе, да ли су с неким у смртној завади, иду ли код врачара и гатара), него их не питају ни да ли су тог јутра доручковали, пушили цигарету, па ни да ли су крштени. Свети Николај Жички би се најежио видевши те небрижљивце како причешћују народ, и не би у њима препознао своју духовну децу. По чему то знамо? По начину на који је он сам поступао. Рецимо, у Чисту среду Великог поста никог није причешћивао Телом и Крвљу Христовом, него Богојављенском водицом и то само оне који од недеље до среде нису ништа јели, и нису пили воду. А ево како Свети Николај говори о Светом Причешћу у беседама упућеним љубостињским монахињама игуманије Варваре:

„Ви сте се данас причестиле, кћери моје свете: нека вам је на живот и спасеније. Амин. Ја вас називам светим због Светиње коју сте унели у себе. И молим се Христу благом, да би та Светиња у вама постала квасом за трајно освећење и душа и тела ваших. Да би свете биле свагда и у свему, као што је Он Свети. Као што се телесно зачео и растао у Пресветој Деви Марији, тако духовно да расте у вама, док се потпуно не охристосите, по мери Његове моћне благодати. „Који једе Моје тело и пије Моју крв, тај у Мени стоји и Ја у њему" (Јн.6,56), вели Господ. Ово је истинита реч Божија и она вас храни знањем истине о Причешћу. Сада сте ви у Христу и Христос је у вама. И нисте своји, него Христови, кћери Христове, чада Његова. Христос вас је јутрос нахранио Својим Телом и Својом Крвљу, као што мајка, кад доји дете на грудима, у ствари храни га  својим телом и својом крвљу.  Јер у млеку мајчином је и тело и крв мајчина. Ко би на очи рекао да се у беломе млеку мајчином налази месо и крв мајчина? Зар није месо различито од течнога млека? И зар црвена крв није различна од белога млека? На очи јесте, али у ствари није. Све што је у месу и у крви јесте и у млеку. Христос вас је јутрос, као мајка, подојио Својим Телом и Својом Крвљу. На очи различито је тело и крв од хлеба и вина, али у ствари није. Нарочито кад се благослови и освети Духом Светим и свемоћним Именом Христовим, хлеб и вино је прави, истински Христос. Не сумњајте ни мало, не распитујте много, него са двери олтара примајте Причест као што дете, без сумњања и распитивања, прима млеко из груди материних. Љубав је јемство с обе стране, љубав мајчина према детету и љубав детета према мајци. Љубав уноси мајку у дете и љубав уноси дете у мајку. Нигде у свету нема толико искрености и истинитости као што је у свези љубави мајке која доји дете и детета које сиса мајку. Јесте ли чули да је икада ту било преваре и обмане? Ја нисам чуо. Ја нисам чуо нешто супротно томе ни код животиња, па ни код најљућих зверова. У томе не вара ни орлица орлиће, ни вучица вучиће. Камо ли ће нас варати Творац свих живих бића! Камо ли ће нас варати Христос, Који је Своју љубав према нама као деци Својој посведочио мукама на Крсту! Оно што Он нама каже као Својој деци, ми треба да примамо са поуздањем, без сумњања и распитивања. А Он нам говори: „тијело је Моје право јело и крв је Моја право пиће” (Јн.6,55). Ако ли вам дође задња помисао, па речете у себи: а зар хлеб и масло и зеље и риба и сир није право јело? И зар вода и вино није право пиће? Зиста вам кажем, кћери моје, није.Та сва јела и пића што су за тело од земље су и од траве, и немају вечну важност. Сва наша телесна јела и пића само су символи или слике или сенке духовних јела и пића, која су сва у Христу, у Хрнстовом Телу и Христовој Крви, у Светом Причешћу. Свако телесно јело наше одговара неком духовном јелу, то јест некој речи Божијој! А сва духовна су јела у Христу, као што су све речи Божије у једној великој и свеобухватној речи - Христос.

Ви знате, како се мати Христосија припремала за Причест. Она је имала све ново одело за Причест. И пред Причест хранила се само сувим хлебом и сирћетом. Кад су сви други мрсили пред Спасовдан, она се хранила хлебом и сирћетом. И причестила се на Спасовдан. И опет је запостила,  да би се поново причестила на Свету Тројицу. Али је баш на овај велики Празник осванула мртва. Уочи Тројичиндана она није ни легала у постељу. Спремила је своје ново одело и метнула на постељу, да би се обукла кад удари клепало. И на коленима молила се Богу? Изјутра, нашли су је мртву како клечи, са уздигнутом десном руком и састављена три прста. Била је у лицу жута и светла. Света моја ћерка, старица Христосија! Нека је Господ Христос постави посред Раја са осталим кћерима мојим из тога манастира и из других мојих манастира. Свима вама позната је ова света старица, која је годинама служила у олтару и додавала кадионицу духовнику. Ја вам њу спомињем само зато да бих вас побудио да се и ви савесно спремате за примање Светог Причешћа. Немојте недостојно прилазити Путиру. Исповедите се, опростите се искрено са својим сестрама, па онада са страхом приђите и примите Живот од Живота, Светост од Светости, Бога од Бога. А кад примите Причест, целивајте Путир, са помислом да целивате ребро Господа, из кога је изашла крв и вода.

Свете кћери Христове, примите ове речи од вашег духовног оца, и немојте се колебати. Нека вас Бог чува од сваког супротног и нездравог ветра. Њему слава од Анђела и од вас свију на век века. Амин.“

ТАКО ЈЕ У ЉУБОСТИЊИ ПИСАО ВЛАДИКА НИКОЛАЈ.                                                  

Шта би данас рекли новотарци кад би неко постио пред причешће као мати Христосија? Рекли би: “То је фанатизам! То је псевдозилотизам! Нема потребе тако себе мучити!” А мати Христосија није себе мучила, јер је тако постила из чисте љубави према Христу, гладна и жедна Њега  и Његових благодати, а не богатих и обилних “трпеза љубави” којима се данас често правда стомакоугађање. А зашто је мати Христосија тако постила, док неки  новотарски “подвижници” не посте тако? Зато што је новотарство у Српској Цркви настало због напуштања заветног начина живота српског народа.

БИЛО КАКО БИЛО, ОПОМЕНА ЈЕ ДАТА: АКО СЕ НЕ ПОВРАТИМО, СВИ ЋЕМО ТАКО ПРОПАСТИ. ГНЕВ БОЖЈИ ЈЕ БЛИЗУ, НАРОЧИТО КАД НЕКИ МИСЛЕ ДА СУ ПОБОЖНИЈИ И ПАМЕТНИЈИ ОД ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ЖИЧКОГ И ЉУБОСТИЊСКОГ.