header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Архиепископ Аверкије (Таушев) Џорданвилски: Из тумачења Новог завета - Васкрсење Господње
Архиепископ Аверкије (Таушев) Џорданвилски: Из тумачења Новог завета - Васкрсење Господње Штампај Е-пошта
субота, 11 мај 2024

 Долазак жена-мироносица на гроб и јављање Анђела

(Мт. 28:1-8; Мк. 16:1-8; Лк. 24:1-12; Јн. 20:1-10)

Женама које су биле присутне на Голготи, а затим и приликом сахране Господа, чинило се да је Његово предрагоцено Тело одвећ брзо било припремљено за погреб; туговале су и зато што нису, сходно јудејском обичају, и саме узеле учешћа у Његовом помазивању миром. Зато су оне, након што су према заповести читаву суботу провеле у миру, првога дана недеље већ у освит зоре похитале на гроб, како би испуниле своју благочестиву жељу и последњи дуг љубави према Вољеном Учитељу.

Прва међу тим Господу дубоко оданим женама, које су у историју ушле са називом "жене-мироносице", како сведоче ο томе сва четворица јеванђелиста, била је Марија Магдалина: за њом је ишла друга Марија, или Марија Јаковљева, Саломија и друге жене које су следиле Господа још од Галилеје (Лк.23:55). Ово је била читава група жена, од којих су једне ишле брзо, можда готово трчале, док су друге ишле спорије. Зато нема ничег чудног у томе што јеванђелисти и време њиховог доласка на гроб одређују различито, чиме се на први поглед ствара утисак да између њих постоји некаква противречност, које заправо нема. Пре свега, ко је та друга Марија, коју свети Матеј два пута тако назива: када говори ο погребу Господа (27:61), а затим - и ο васкрсењу (28:1). Према древном предању Цркве, које је изложено у Синаксару на дан Пасхе, то је била Сама Мајка Божија. Зашто ово није речено сасвим јасно? Како објашњава Синаксар, "да не би пала сумња на васкрсење због пристрасности мајке (то јест да не би мајка била сведок тако узвишеног догађаја), јеванђелисти кажу: јави се најпре Марији Магдалини (Мк. 16:9), која је и Анђела на камену видела... и једноставно говоре да су жене дошле на гроб у различито време, а међу њима је била и Богородица, Коју Јеванђеље назива Маријом Јосијином, јер Јосија беше син Јосифов".

Саломија пак беше мати синова Зеведејевих - апостола Јакова и Јована. Јована, коју спомиње апостол Лука (24:10) била је жена Хузе, домоуправитеља цара Ирода. Остале жене мироносице се не спомињу по именима, али свети Лука јасно каже да су биле и остале са њима (24:10). Међу тим "осталима" црквено предање спомиње још Марију и Марту, сестре Лазара кога је Господ васкрсао, Марију Клеопову и Су-сану, а и многе друге, како прича Божанствени Лука: "које служаху Христу и ученицима Његовим од имања својих" (Синаксар у недељу Жена мироносица).

Жене мироносице су очекивале крај суботњег одмора, при чему су неке од њих купиле мирисе још у петак увече (Лк.23:56), а друге - тек пошто прође субота (Мк. 16:1), то јест у суботу увече.

Јеванђелисти затим различитим изразима говоре ο времену доласка мироносица на гроб.

Свети Матеј: Α пошто мину субота, на освитку првог дана недеље...

Свети Марко: Врло рано у први дан недеље...

Свети Лука: У први дан недеље, врло рано...

Свети Јован: Α у први дан седмице дође Марија Магдалина на гроб рано, док још беше мрак.

Треба знати да израз "у једну од субота" према јеврејској фразеологији значи "у први дан после суботе", или "у први дан недеље", како је код нас у руском Јеванђељу и преведено. Црквенословенски превод израза светог Матеја, "у суботу увече", није тачан; смисао грчког израза овде је: "после ("опсе") суботе", то јест: пошто мину субота. На тај начин све ове временске одреднице се подударају и говоре само ο различитим моментима наступања јутра, из чега се види да нису све жене мироносице дошле одједном, у исто време. Понајвише се разликује опис који даје свети Јован, што је и разумљиво, јер он као и увек изоставља оно ο чему су причала прва тројица јеванђелиста и допуњава њихове повести само оним што се односи на Марију Магдалину и двојицу ученика. Из поређења повести све четворице јеванђелиста добија се потпуна слика свега што се догодило. Наравно, земљотрес услед силаска Анђела Господњег који је одвалио камен са улаза у гроб, описан само код Матеја, догодио

 

се још пре доласка жена-мироносица. Он треба да стражу натера у бекство и покаже да је гроб празан. Господ је васкрсао пре тога, како се и пева у нашим црквеним песмама: "У запечаћеном гробу, као живот из гроба засијао си, Христе Боже..." (тропар Томине недеље). Господе, док је гроб био запечаћен од безаконика, изашао си из њега, као што си се родио од Богородице: Твоји бестелесни анђели нису схватили како си се ваплотио, нити су војници који су Те чували осетили када си васкрсао" (Стихира на хвалите, недељно јутрење, глас 5). Стога уопште не одговара стварности представа Христовог васкрсења која се у последње време раширила код нас под утицајем Запада: камен одваљен, Христос излази из гроба, а војници у страху падају ничице. Анђео је сишао са небеса и одвалио камен тек након што је Христос васкрсао. Ово је и уплашило стражаре, који су затим побегли у Јерусалим.

Поређењем све четири јеванђелске повести добија се јасна слика редоследа догађаја. Прва је на гроб дошла, као што се види из описа светог Јована, Марија Магдалина: рано, док још беше мрак. Али она није ишла сама, него са другим женама мироносицама, ο чему приповедају прва тројица јеванђелиста. Она је само, из своје нарочите љубави према Господу и због живости свога темперамента пожурила испред других и стигла док је још био мрак, а када су стигле и остале жене већ је почело да свиће. То да она није била сама, види се и из Јовановог описа, јер када се вратила код апостола Петра и Јована, она не говори у једнини него у множини: Не знамо где Га положише (20:2). Ово се јасно види у грчком тексту, а тако је преведено и на руски. Када је видела да је камен одваљен од гроба (Анђела који се потом јавио женама она није видела), помислила је да је Тело Господа однето, па је похитала да то саопшти апостолима Петру и Јовану. На повратку, она је наравно срела остале жене, које су размишљале ο томе ко ће им одвалити камен са врата гроба (Мк. 16:3), па им је саопштила своју забринутост. Док је она ишла ка апостолима, остале жене мироносице дошле су на гроб, виделе Анђеле, чуле од њих благу вест ο Васкрсењу Христовом и пожуриле да поделе ту радост са апостолима. Ο свему томе детаљно причају прва тројица јеванђелиста (Мт.28:5-8: Мк. 15:4-8; Лк.24:3-8). Међутим двојица апостола, Петар и Јован, пожурили су на гроб због вести коју им је донела Марија Магдалина, иако још нису знали шта се догодило (а можда су добили извештај и од осталих мироносица, али им нису поверовали: и овима се учинише њихове речи као бунцање, и не вероваше им - Лк.24:12). Јован је био млађи од Петра, па је брже трчао и зато се пре нашао на гробу, када жене више нису биле тамо, али није улазио у гроб. Може се претпоставити да га је тада задржао страх, јер је био сам. Ипак, нагнувши се над отвор са кога је био одваљен камен, угледао је покрове како леже. Одмах за њим долази Симон Петар, који се као одважнији усуђује да уђе у гроб и тамо види само покрове и убрус којим је била обавијена глава Господа, не са покровима, него посебно савијен на једном месту (Јн. 20:3-7). Тада је ушао и други ученик, који први дође на гроб, то јест Јован, и виде и верова. То јест, поверовао је у истину Васкрсења Христовог, јер да је тело украдено, не би било потребе да се са њега одвезују и скидају покрови, па још и да се тако уредно слажу. Тада још не знађаху Писмо да Он треба да васкрсне из мртвих, и све док им касније Господ није отворио ум да разумеју Писма (Лк. 24:45), они много шта нису јасно схватали: нису схватали ни речи Господа ο страдањима и васкрсењу који Му предстоје (као што се види нпр. из Лк. 18:34 и Мк.9:10), па су им зато били потребни материјални докази. Као такав доказ истинитости Васкрсења Христовог Јовану је послужила та околност што су покрови и убрус остали у гробу пажљиво сложени. Али то је у истинитост онога што се догодило убедило само Јована. За Петра свети Лука каже да отиде чудећи се у себи томе што се дошдило (24:12). Стање његовог духа после трикратног одрицања од Господа било је вероватно веома тешко и није му пружало живу веру. Вероватно му се на повратку са гроба јавио милосрдни Господ, како би га утешио и умирио његово срце, што само кратко спомињу свети Лука (24:34) и свети апостол Павле (1.Кор.15:5). Као што се види из тих напомена, Господ се Петру јавио насамо, пре него другим апостолима.

Јављање васкрслог Господа Марији Магдалини и другој Марији

(Јн. 20:11-18; Мк. 16:9-11; Мт. 28:9-10)

Након што су апостоли Петар и Јован отишли са гроба, тамо је остала само Марија Магдалина, која је можда дошла са њима, или непосредно после њих. Њена душа је била узнемирена и она је плакала јер је мислила да је тело Господа украдено. Плачући, надвирила се над отвор гроба и угледала тамо два Анђела како седе на одру на који су у гробним пећинама полагана тела покојника. Њена туга због Господа била је тако велика да је заглушивала сва остала осећања, стога Магдалина очигледно није ни била нарочито потресена овим јављањем Анђела и на њихово питање, са жељом да је утеше: Жено, што плачеш? - она је на дирљив начин, једноставно, као да говори са земаљским бићима, изразила своју тугу оним речима као претходно апостолима Петру и Јовану: Узеше Господа мојега, и не знам где Га положише. Рекавши то, она се можда случајно, због узбуђења, или пак покренута инстинктивним унутрашњим осећањем, окренула натраг и угледала Исуса, но није Га препознала, вероватно зато што се Он јавио, баш као и касније путницима за Емаус, "другачијим ликом" ("иним образом"), са "скромним и обичним" изгледом (свети Златоуст), услед чега је она за Њега и помислила да је градинар. Α могуће је да Га није препознала и због тога што су јој очи биле уплакане, што ју је тиштила туга и што никако није очекивала да ће Господа видети живог. У почетку Га није препознала чак ни по гласу, када ју је упитао: Жено, што плачеш? Κοга тражиш? Мислећи да је пред њом вртлар (градинар), што је и природно, јер ко би тако рано био у врту, ако не вртлар, она Му се обраћа речима: Господине, ако си Га ти однео, кажи ми где си Га положио, и ја ћу Га узети - и не помишљајући при томе хоће ли она, као слаба жена, уопште бити у стању да Га подигне. Тада јој се Господ открио, изговарајући њено име нарочитом интонацијом гласа, која је њој била добро и одавно позната: Марија. Окренувши се - ово показује да је она, после обраћања тобожњем градинару, поново усмерила поглед у правцу гроба - рече Му: Равуни, што ће рећи: Учитељу! и при томе је, очигледно обузета неописивом радошћу, пала пред ноге Господу, желећи да им се приближи и да их дотакне, можда како би се уверила да види правог, живог Исуса, а не привиђење. Господ јој није дозволио да то учини, рекавши: не дотичи Ме се, јер још нисам узишао Оцу Својему; него иди браћи Мојој и кажи им: Узлазим Оцу Мојему и Оцу вашему, и Богу Мојему и Богу вашему. "Веруј не своме чулу додира, него Мојим речима" - као да је рекао Господ. Смисао забране је такође то, да Господ као да је хтео да каже Марији: "Остави Ме, јер не треба непрекидно да будеш са Мном; немој задржавати ни Мене ни себе, него иди и проповедај Моје васкрсење, а Ја више не треба да останем са вама, него да се узнесем ка Свом Небеском Оцу". Добро објашњење смисла ове забране дотицања Господа налазимо и у јутарњој стихири осмог гласа: "Још земаљски размишља жена: зато се и удаљује а да није дотакла Христа".

Α Марија Магдалина отиде и јави ученицима да је видела Господа и да јој ово рече - поредећи ове речи са причом светог Матеја, ми треба да претпоставимо да је Марија Магдалина успут срела "другу Марију" и да им се Господ поново обема јавио (друго јављање), говорећи: Радујте се! Оне су ничице пале пред Његове ноге поклонивши Му се, а Он им је поновио заповест да иду ученицима, које је назвао "браћом Својом", да им објаве ο Његовоме васкрсењу, поновивши оно што је претходно рекао Анђео: нека иду у Галилеју. Дирљив је тај назив "браћа" који васкрсли Господ - сада већ као прослављени Месија, Који је спреман да пође Оцу - даје Својим ученицима. Он се не стиди да их назива браћом, истакао је у својој посланици Јеврејима свети апостол Павле (2:11-12).

Свети Марко каже да је жене мироносице обузео такав страх и трепет, наравно побожан, да ником ништа не казаше. Ово треба схватити у том смислу, да оне успут, док су хитале, никоме ништа нису говориле ο ономе што су виделе и чуле. Α ο томе да су по доласку кући све испричале апостолима, даље сведочи и сам јеванђелист Марко (Мк.16:8 и 16:10) и други јеванђелисти (Лк.24:9).

Према јеванђелским описима, Господ као да се после Васкрсења најпре јавио Марији Магдалини (Мк. 16:9-10). Али света Црква од старине чува предање по коме се васкрсли Господ пре Марије Магдалине јавио Својој Пречистој Мајци, што је сасвим природно и разумљиво. У Јерусалиму, у храму Васкрсења, до данас показују место јављања васкрслог Спаситеља Својој Пречистој Мајци, недалеко од Кувуклије. Предање, освећено вековима, не може да не буде засновано на стварној чињеници. Α ако се у Јеванђељима ο томе ништа не говори, то је зато што у њима, како сведочи свети Јован (21:25; 20:30-31), уопште узев, много тога није записано.

Треба претпоставити да Самој пречистој Мајци Божијој није било угодно, из Њеног смирења, да се објављују заветне тајне Њеног живота - ето због чега се у Јеванђељима тако мало говори ο њој, осим најнеопходнијих чињеница непосредно везаних за живот Самог Господа Исуса Христа. Пресвету Богородицу јеванђелисти очигледно уопште нису хтели да спомену као сведока истинитости догађаја Васкрсења Христовог, зато што сумњичавци никако не би могли са поверењем да прихвате сведочанство мајке (види Синаксар у недељу Пасхе). Јеванђелисти кажу да су се приче жена мироносица ο ономе што су виделе и чуле крај гроба и ο томе како им се јавио васкрсли Господ апостолима чиниле као бунцање и да им нису поверовали (Лк.24:11). Ако чак ни апостоли нису поверовали женама мироносицама, да ли би људи са стране могли да поверују сведочанству Мајке?

Лаж Јудејаца и поткупљивање стражара гроба Господњег од стране првосвештеника

(Мт. 28:11-15)

Неки од стражара који су побегли са гроба Господњег, вероватно старешине, одговорне због напуштања стражарског места, испричали су ο свему што се догодило првосвештеницима. Управо њима, а не Пилату, јер су и били постављени по њиховој наредби, а не по наредби самог намесника. Првосвештеници су сабрали Синедрион, па су решили да поткупе војнике, како би они оклеветали истину ο Васкрсењу Христовом. "Купили су Његову крв док је био жив, - вели свети Златоуст - а после Његовог распећа и Васкрсења, опет се труде да новцем подрију истинитост Васкрсења". Војницима су рекли да кажу: Ученици Његови дођоше ноћу и украдоше Га док смо ми спавали. "Њихове речи биле су потпуно невероватне - расуђује свети Златоуст - и немају никакве везе са истином. Како су могли да Га украду ученици, ти убоги, обични људи, који нису смели чак ни да се покажу? Уосталом, зар гроб није био запечаћен? И зар нису то место са свих страна окруживали бројни стражари - како војници тако и обични људи. Зар нису и они слутили да може да се догоди управо тако нешто, зар нису стрепели, бдели и бринули? Α и зашто би Га украли? Зато да би нешто измислили? Уосталом, како би одвалили запечаћени камен? И како би се сакрили од мноштва људи? И какве би уопште користи имали од свега да Христос није васкрсао?"

Тумачи Јеванђеља с правом примећују да су сви покушаји Синедриона да што сигурније сачува у гробу Пречисто Тело Господа смишљени и остварени зато, да би са потпуном историјском јасноћом била потврђена веродостојност догађаја који су чланови Синедриона хтели да сакрију или представе као лажни. Јер крађа мртвог тела код Јудејаца је била потпуно незамислива ствар, будући да су се они плашили да додирну мртво тело како се не би оскврнили (Бро. 19:11-22). Како се могло десити да су војници заспали тако дубоким сном управо онда када се очекивала крађа - трећег дана? Α њихов сан је свакако био необично дубок, ако нису чули чак ни како се одваљује огромни камен са улаза у гроб. Ако би чак и решили да спавају, што уопште не личи на римске војнике, онда би свакако легли на сам улаз, тако да би било немогуће одвалити камен а да не падне на њих. Најневероватније од свега је то да би преплашени ученици, који су се разбежали на све стране, могли да се усуде на такву бесмислену крађу, од које свеједно не би имали никакве користи, а која је подразумевала тако очигледну опасност. Изненађујуће је и то што су војници могли да шире такву вест, а да не изазову недоумице слушалаца; и како да прођу некажњено за такав пропуст у служби? Овај план лукавих Јудејаца, који упорно и без обзира на сву очигледност нису хтели да верују у истину Васкрсења Христовог, само потврђује велику истину хришћанства.

Јављање васкрслог Господа ученицима на путу за Емаус

(Лк. 24:13-35; Мк. 16:12)

Ο овоме детаљно прича само јеванђелист Лука, који је по предању и био један од те двојице ученика. Други је био Клеопа, вероватно муж Богородичине сестре. Обојица су спадали међу седамдесет ученика Христових. Ово јављање Господа кратко спомиње и свети Марко (Мк.16:12). Необична живост описа догађаја и пуноћа са којом је представљен, показују да је један од двојице његових учесника несумњиво био сам свети Лука, који по обичају свештених писаца не назива себе по имену. Ученици су пошли у село Емаус, које се налазило 60 стадија, то јест 10-12 километара од Јерусалима, на путу за Јопију. Спорим ходом, како су они тамо и ишли, такав пут могао је да им потраје око три сата, а у журби којом су се враћали натраг, могли су да стигну за сат и по или два. То се догодило у онај дан, то јест у дан Васкрсења Христовог. Ишли су споро, размишљајући ο свим тужним догађајима везаним за последње дане земаљског живота Господа, који су тешко притискали њихове душе, а такође, као што се даље види (ст.22-23), и ο ономе што се догађало тога дана и што у њима очигледно није могло да утврди веру у истину Васкрсења Христовог, јер бејаху невесели (ст,17). Успут им се придружио Сам Господ, као сапутник који иде у истом правцу. Али очи њихове беху задржане да Га не познају. Свети Марко објашњава да им се Господ јавио у другоме обличју, па Га зато нису препознали. Господ је ово учинио намерно, јер није желео да Га одмах препознају. Хтео је да им да поуку, која им је у њиховом душевном стању била неопходна. Хтео је "да они открију своје недоумице и да покажу своју рану, да би тек потом примили лек; да им после дуге паузе сусрет са Њим буде још пријатнији; да их научи из Мојсија и пророка, и да га тек тада познају; да они лакше поверују како Његово Тело више није такво да би сви могли да Га виде, него, иако је васкрсло исто оно које је и пострадало, да је ипак видљиво само онима за које Он благоизволи" - тако ο овоме расуђује блажени Теофилакт.

Свезнајући Господ хоће да Му они сами кажу због чега су тужни: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? Овим питањем Господ подстиче Своје ученике да излију пред Њим своја осећања. Клеопа је због тога помислио да је Господ Јудејац који је дошао у Јерусалим на празник из неке друге земље, јер није могао да схвати да неко ко живи у Палестини не зна шта се тих дана догодило у Јерусалиму. Ученици су тада исповедили Господу разлог своје туге. Карактеристично је међутим да они свога Учитеља називају само "про-роком", указујући тиме да се њихове наде на Њега као на Месију нису оствариле: Α ми се надасмо да је Он тај који ће избавити Израиља. Уосталом, они ни сами још не знају шта да мисле ο свему што се догодило, јер неке жене, које су то јутро биле на гробу, причале су чудесне ствари: нису нашле Његово Тело, али су виделе појаву Анђела, који су им рекли да је Он жив. Очигледно, Лука и Клеопа су отишли из Јерусалима и још нису чули за то да се и Сам Господ јавио Марији Магдалини и другим мироносицама. И неки од наших отидоше на гроб - овде се очигледно говори ο апостолима Петру и Јовану, ο чему сведочи и Јеванђеље овог последњег (20:1-10) - али Њега не видеше: то је оно што их доводи у недоумицу и због чега не знају шта да мисле.

Тада Господ, не откривајући им се још, започиње Своју поучну беседу, дајући им до знања да се узрок њиховог колебљивог духовног стања крије у њима самима - у њиховој неразумности и тромости њихових срца. Није ли требало да Христос то претрпи и уђе у славу Своју? -Он њиховог Учитеља директно назива Христом и објашњава да се све догодило у пуној сагласности са старозаветним пророштвима ο Христу, и да је Месија управо кроз страдања требало да уђе у славу Своју" - славу Свог духовног, а не земаљског Царства.

Са великом пажњом и унутрашњим жаром срца ученици су слушали свог тајанственог сапутника и осетили су такву блискост према Њему, да су почели да Га наговарају да остане са њима и преноћи у Емаусу, пошто сунце већ залази, а ноћу ићи сам кроз Палестину није безбедно. Господ је остао, и када је дошло време за вечеру, Он је, као најстарији, узео хлеб, благословио га, преломио и дао им. Очигледно, овај чин, тако карактеристичан за њиховог Учитеља, послужио је као подстицај да им се отворе очи. И познаше Га. И Он поста невидљив за њих. Као што се види из јеванђелских повести, прослављено Тело Господа било је већ нарочито, не више онакво обично, смртно људско тело као пре: за њега више нису постојале никакве преграде, оно је могло одједном да се појави и одједном да постане невидљиво.

Зашто им је Господ тек тада дозволио да Га препознају? Циљ Његовог јављања био је - да објасни ученицима како се на Њему остварило све што су писали старозаветни пророци. Силна радост која би их свакако обузела да су Га одмах препознали, могла би само да омете спокојно размишљање ο истини Његовог Васкрсења и спречи их да се увере у истинитост тог догађаја. Α овако, Господ их је постепено довео до дубоке уверености у ову истину, разгоревши, по њиховом сопственом признању, њихова срца, да би им се на послетку открио и тако усадио пламену веру, која не подлеже више никаквим сумњама и искушењима.

Без обзира на то што је падао мрак, они су одмах похитали у Јерусалим, како би поделили своју радост са осталим ученицима. Α ови су им с друге стране причали како је Господ заиста васкрсао и јавио се Симону. Али Лукиној и Клеопиној причи (Мк. 16:12-13) други ученици нису поверовали. Треба претпоставити да их је збунило и да нису могли да схвате како се Господ јавља час овде, час онде, што је за обичног човека немогуће, а такође и то што се Господ путницима за Емаус јавио у другоме обличју. Њихова вера још није била тврда, јер још нису схватали ново битије Господа по Васкрсењу, нити су им била позната својства прослављеног Тела. Ето због чега су Га они сматрали за привиђење, кад се потом појавио пред свима заједно, док су врата била затворена.

Јављање васкрслог Господа десеторици ученика на дан Васкрсења

(Мк. 16:14; Лк. 24:36-49; Јн. 20:19-23)

Ово јављање кратко спомиње свети Марко, а детаљно ο њему причају свети Лука и свети Јован, међусобно се допуњавајући. По речима светог Луке, Господ се јавио десеторици ученика када су били сабрани заједно (према светом Јовану, Тома је био одсутан), некако баш у тренутку док су Лука и Клеопа по повратку из Емауса још причали своју причу Као да се јавио желећи да у Својим ученицима расеје сваку сумњу и излечи их од остатака неверовања. Према речима светог Јована, то је било увече онога првога дана седмице, то јест у недељу касно увече. Овде свети Јован одступа од уобичајеног јеврејског рачунања, према коме вече већ представља почетак следећег дана. Врата куће била су затворена због страха од Јудејаца; ученици су очигледно сазнали да се прича како су они украли тело Христово, па су зато сасвим природно могли да страхују од некаквих насилних мера које би према њима могли да предузму непријатељски расположени Јудејци. И тако - док су врата била затворена због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! Овде се пројавило нарочито својство прослављеног Тела Господњег, по коме материјални предмети нису за Њега представљали препреку да не би могао да прође кроз њих. Чудесност таквог проласка Господа кроз затворена врата изазвала је збуњеност ученика, ο којој говори свети Лука: Они се уплашише, и будући устрашени, помислише да виде духа - помислили су да је то само дух Господа, који се одвојио од тела и дошао им из шеола, то јест да им се није јавио живи, него мртвац.

Да би их уверио да је то заиста Он, Господ им показује Своје руке и ноге, као и ране од клинова које сведоче да је то исто оно тело које је било распето на крсту. Нуди им чак да Га додирну, како би се уверили да је то Он Сам, а не Његов дух или привид. Са циљем да искорени остатке неверовања код ученика, Господ пред њима једе печену рибу која је вероватно остала од вечере и мед из саћа. Ученици су се обрадовали што виде Господа, њихове сумње су се расејале и обузела их је радост Коју им је Господ предсказивао на Тајној Вечери: Али ћу вас опет видети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас (Јн. 16:22). По речима светог Марка Господ их је прекорио због неверовања и окорелости срца, јер нису поверовали онима који су Га видели васкрслог, то јест женама мироносицама, Луки и Клеопи.

Ово су речи које Сам вам говорио - "све што се догодило, представља испуњење онога што Сам вам раније више пута предсказивао, говорећи ο страдањима која Ми предстоје и ο Васкрсењу". Јер ο свему томе предсказано је у књигама Старог Завета - у Закону Мојсијеву и у Пророцима и у Псалмима, и све је то требало да се испуни. Овде Го-спод указује на троделну поделу старозаветних свештених књига која је постојала код Јудејаца. Они су своје свештене књиге делили на три групе: 1) Закон, под којим су подразумевали Мојсијево Петокњижје; 2) Пророке, под којима су подразумевали готово све остале историјске и пророчке књиге; и 3) Псалме, или агиографе, којима су прибрајане поучне и мале историјске књиге. На тај начин, како показује Сам Господ, целокупан Стари Завет испуњен је пророштвима ο Њему. Раније апостоли нису правилно схватали та пророштва; сада им је кроз нарочито благодатно озарење Господ отворио ум да разумеју Писма. Свети Јован томе додаје да је Господ по други пут рекао апостолима: Мир вам!-и да им је одмах потом кроз видљиви знак, тако што је дунуо, предао почетну (претходну) благодат Духа Светога, пре дана Педесетнице, рекавши: Примите Духа Светога! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. Потпуно изливање свих благодатних дарова Духа Светога на апостоле савршено је на дан Педесетнице; али очигледно још и пре тога дана апостолима су били неопходни такви дарови Духа Светога који би их утврдили у несумњивој и тврдој вери у истину Васкрсења Христовог, и помогли им да правилно разумеју Свето Писмо, а нарочито да би у једанаесторици апостола пробудио веру у то да су Богом послани - веру у то да они нису само бивши сапутници и слушаоци Господа Исуса Христа, него "апостоли" - Његови изасланици, које је Он послао на велику службу проповедања Јеванђеља по читавом свету: Као што је Отац послао Мене, и ја шаљем вас. Ово је био зачетак Духа који је био неопходан за утврђивање апостолске заједнице.

Тим дахом свим апостолима је била дата власт да отпуштају грехе, која је раније била само обећана Петру, због његовог исповедања (Мт. 16:19), и другим апостолима (Мт.18:18).

Јављање васкрслог Господа једанаесторици ученика у осми дан по Васкрсењу и развејавање Томиног неверовања

(Јн. 20:34-31)

Јеванђелист Јован каже да је приликом првог јављања Господа свим Својим ученицима сабраним заједно, био одсутан Тома, звани Близанац, или грчки "Дидим". Како се види из Јеванђеља, карактеру овог апостола била је својствена упорност, која је понекад прелазила у тврдоглавост, што је уобичајено код људи једноставних, али непоколебивих схватања. Још када је Господ пошао у Јудеју да би васкрсао Лазара, Тома је изнео уверење да из тог пута ништа добро неће произићи: Хајдемо и ми да помремо с Њим (Јн. 11:16). Када је Господ у својој опроштајној беседи рекао ученицима: И куда Ја идем знате, и пут знате - Тома је и ту узео да противречи: Господе, не знамо куда идеш; и како можемо знати пут? Крсна смрт Учитеља оставила је на Тому нарочито тежак и мучан утисак: он се некако утврдио у убеђењу да је губитак Господа неповратан. Тома је тако силно клонуо духом, да он није био са осталим ученицима на дан Васкрсења: он је очигледно закључио како више нема разлога да буду заједно, јер је све завршено, све се распало и сад сваки од ученика треба да се врати свом ранијем, засебном животу. И тако, када је срео друге ученике, одједном је од њих чуо: Видели смо Господа. Сасвим у складу са својим карактером, он оштро и одлучно одбија да поверује њиховим речима. Сматрајући Васкрсење Учитеља за немогуће, он изјављује да би поверовао само онда, када би Га не само видео сопственим очима, него и опипао ране од клинова на рукама и ногама Господа, и Његово ребро прободено копљем. И док не метнем руку своју у ребра Његова - из ових Томиних речи се види да је рана коју је Господу нанео војник, била веома дубока.

Осам дана након првог јављања Господа десеторици апостола, Господ се поново јавља кад бејаху врата затворена, очигледно у истој кући. Овога пута и Тома је био са њима. Може бити да је под утиском контакта са другим ученицима његово упорно неверовање почело да га напушта и да је његова душа мало-помало изнова постајала способна за веру, те се Господ и јавио зато да би ту веру распламсао у њему. Пошто је, као и први пут, потпуно неочекивано стао међу Своје ученике и пренео им мир, Господ се обратио Томи: Пружи прст свој амо и види руке Моје... На Томине сумње Господ одговара његовим сопственим речима, којима је условљавао своју веру у Његово Васкрсење. Јасно је да је Тому морало да порази већ и само такво познавање његових сумњи од стране Господа, Који је додао: И не буди неверан, него веран - то јест "ти се налазиш у одлучујућој ситуацији: пред тобом су сада само два пута - потпуне вере или одлучујућег духовног хлађења". У Јеванђељу није речено да ли је Тома заиста опипао ране Господа - може се претпоставити да јесте. Било како било, у њему се распламсао јак пламен вере и он је повикао: Господ мој и Бοг мој! Овим речима Тома је исповедио не само веру у Васкрсење Христово, него и веру у Његово Божанство.

Ова вера се ипак заснивала на чулној потврди, па зато Господ, за поуку Томи, другим апостолима и свим људима, за сва будућа времена, открива узвишенији пут ка вери, називајући блаженима оне који до вере не долазе таквим чулним путем, којим је до ње дошао Тома: Блажени који не видеше а вероваше. И раније је Господ не једном давао предност таквој вери, која није заснована на чуду, него на речи. Ширење Христове вере на земљи било би немогуће када би свако тражио такву потврду за своју веру као Тома, или уопште када би тражио непрестана чудеса. Стога Господ и назива блаженима оне који до вере долазе само кроз поверење сведочанству речи, кроз поверење учењу Христовом. То је - најбољи пут вере.

Овом повешћу свети Јован закључује своје Јеванђеље. Следећу, двадесет прву главу написао је нешто касније, после извесног времена, како претпостављају, поводом прича ο томе да је за њега одређено да живи до Другог доласка Христовог. Свети Јован завршава своју повест сведочанством ο томе да има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге - мада је свети Јован себи поставио за циљ да допуни повести прве тројице јеванђелиста, и он ни изблиза није записао све. Ипак, као што се види, он сматра да је и ово што је написано сасвим довољно да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот вечни - и то мало што је записано, довољно је да би се утврдила вера у Божанство Христово и за спасење кроз ту веру.

Јављање васкрслог Господа ученицима на мору Тиверијадском

(Јн. 21:1-24)

 

Још и пре Својих страдања Господ је најавио ученицима да ће им се по васкрсењу јавити у Галилеји. Исто то су и Анђели рекли женама мироносицама поред гроба Господњег (Мт. 26:32 и 28:7). Пошто су свих осам дана празника Пасхе провели у Јерусалиму, апостоли су пошли у Галилеју, где су, природно, наставили да се баве својим старим занатом - риболовом на Генисаретском језеру, од чега су се и издржавали.

Овде се опет јави Исус ученицима Својим на мору Тиверијадском. Ово је било, како рачуна свети Јован, треће јављање Господа Својим ученицима сабраним заједно. Овога пута било их је седморица: Симон Петар, Тома, Натанаило, синови Зеведејеви, то јест Јаков и Јован, и још двојица који нису именовани. Из смирења свети Јован свога брата и себе ставља на последње место и не спомиње чак ни њихова имена, док се у другим Јеванђељима они спомињу обично после Андреја и Петра. Апостоли су се целе ноћи трудили ловећи рибу, али ништа нису ухватили. Ово је несумњиво требало да их подсети на ону ноћ која је, како каже свети Лука (5:5 и даље), претходила њиховом избору за апостолску службу. И овог пута поновило се нешто слично.

Α кад већ настаде јутро, стајаше Исус на обали, али ученици не по-знаше да је то Исус. Стајаше на обали - значи да се изненада појавио. Ученици Га нису препознали пре свега зато што се и овога пута, као и са Луком и Клеопом, појавио у другоме обличју, или пак једноставно зато што се још није потпуно разишла ноћна тама или јутарња измаглица. Децо, немате ли што за јело? - упитао их је Господ, подразумевајући под "јелом", као што ћемо даље видети, рибу. Када су одговорили одрично, Господ им је предложио да баце мрежу са десне стране лађе, и поновило се чудо које су већ доживели пре три године: због мноштва ухваћене рибе, они нису били у стању да извуку мрежу. Ово чудо, као и прво, несумњиво је требало да представља праслику њихове будуће плодоносне апостолске делатности, у којој су се трудили сами, али су уједно били дужни да се у свему руководе упутствима Господа. Ученик, кога љубљаше Исус, како себе не једном назива свети Јован, задивљен овим чудесним уловом, одмах је у срцу осетио Ко је тај тајанствени незнанац Који стоји на обали, па је саопштио Петру: То је Господ!

Не усуђујући се да стане пред Господа обнажен, Петар се опасао огртачем, како би га имао на себи кад изађе из воде, па је скочио у море како би што пре стигао до Господа на обали. Из овога видимо особености карактера двојице апостола: Јован је узвишенији, Петар ватренији; Јован је склонији созерцању, Петар одлучнији на делу; "Јован је проницљивији - вели блажени Теофилакт - а Петар ватренији; Јован је први препознао Господа, а Петар први пожурио κ Њему". Други ученици су за то време допловили лађом, вукући мрежу са рибом: рибе је било тако много да се нису усудили да мрежу извуку у лађу, како под њеном тежином она не би потонула, него су је вукли ка обали, где је било лакше да је без икаквог ризика извуку.

Чим пак изиђоше на земљу, видеше огањ наложен и на њему положену рибу и хлеб - Господ им је поново чудесно припремио храну, јер су били гладни, али желећи да окусе и плодове својих руку рекао им је: Донесите од рибе што сада ухватисте. Симон Петар се вратио у лађу па је, вероватно уз помоћ других ученика, извукао на обалу мрежу у којој су биле сто педесет три рибе. Очигледно, чудесно је било и то што се мрежа и поред оваквог мноштва рибе није поцепала. У сваком случају, треба претпоставити да је овај чудесни риболов оставио веома снажан утисак на Јована, кад је он за читав живот запамтио чак и број уловљених риба. Апостоли су по свему судећи стајали на извесној удаљености од Господа, из посебног поштовања према Њему и услед задивљености свим оним што се догодило, па их је Он позвао да приђу и да се послуже речима: Ходите, обедујте. Α да је Он био мало подаље, види се и из тога што се у продужетку каже: тад дође Исус. Као домаћин, Он је послужио апостоле, дајући им да једу припремљени хлеб и рибу. Α ниједан од ученика не смеде да Га упита: Ко си Ти? Знајући да је Господ - ученици су видели нешто необично код Господа: Он очигледно није изгледао баш онако како су навикли да Га виде, јер је Његово тело по Васкрсењу било нарочито, прослављено, испуњено посебном узвишеношћу и Божанственошћу, али они су знали да је то несумњиво Он.

Повратак Петра у апостолство и предсказивање његовог мучеништва

(Јн. 21,15-25)

Α кад обедоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? - Симон је више од других обећавао верност Господу уочи Његових страдања: Ако се и сви саблазне ο Тебе, ја се нећу никад саблазнити (Мт.26:33); живот свој положићу за Тебе (Мт. 13:37); ако бих морао и умрети с Тобом, нећу Те се одрећи (Мк. 14:31); Господе, с Тобом сам спреман и у тамницу и у смрт ићи (Лк. 22:33). Без обзира на сва ова ватрена уверавања, Петар се три пута одрекао Господа, чиме је свакако лишио себе апостолског звања и апостолских права - престао је да буде апостол. Ово констатује, несумњиво по речима самог Петра, и јеванђелист Марко, који вели да је Анђео када се јавио женама мироносицама рекао: Идите и кажите ученицима Његовим и Петру... - чиме је издвојио Петра из апостолског збора, као онога који је кроз одрицање отпао, и ставио га на последње место, иза осталих апостола.

Због искреног и дубоког покајања Господ је милостиво вратио Петру његово апостолско достојанство. Петар се три пута одрекао, зато га Господ три пута тера да на питање: Љубиш ли Ме? - одговори: Да, Господе! Ти знаш да Те волим. И после сваког одговора поверава му да као апостол напаса јагањце Његове, овце Његове. "Трикратним питањем Петру: љубиш ли Ме, Христос је исправио трикратно одрицање" - пева се у служби 29. јуна (12. јула по новом календару), на дан спомена Светих првоврховних апостола Петра и Павла (стихира на "Славу" на "Господи возвах"). Римокатолици потпуно неосновано у овоме хоће да виде даривање апостолу Петру некаквих посебних права и преимућстава у односу на друге апостоле. "Јагањци" чије напасање Господ поверава апостолу Петру, то су најмлађи, да тако кажемо новорођени чланови Цркве Христове, којима је неопходна нарочита брига пастира, док су "овце" већ духовно зрели чланови Цркве, који више не захтевају посебну бригу и пажњу. Веома је карактеристично и то, што Господ први пут пита Петра: Симоне Јонин, љубиш ли Ме више него ови? - као да подсећа на то да је Петар обећао Господу већу верност и преданост од других ученика. Карактеристично је и то да Он Петра овде назива његовим старим именом Симон, а не Петар, јер када се одрекао, када је показао непостојаност и одсуство чврстине духа, он је престао да буде Петар, то јест "камен". Показујући смирену свест ο дубини свога пада, Петар више не пореди своју љубав према Господу са љубављу других ученика, нити чак сме да уверава Господа у своју љубав према Њему, него се само позива на Његово свезнање: Ти знаш да те волим. И не само то - из смирења, уместо речи "љубити" ("агапан"), коју Господ употребљава у Своме питању и која означава потпуну и савршену љубав, Петар употребљава другу реч - "волети" ("филин"), која означава личну наклоност и преданост срца. Ово је растужило Петра, јер Господ као да изражава сумњу у његову личну приврженост, зато он трећи пут посебно силно исповеда Господу своју љубав, позивајући се на Његово свезнање. Као што се трећи пут нарочито јасно и уз заклињање одрекао Господа, тако га Господ приморава да трећи пут са нарочитом силином исповеди своју љубав према Њему.

Са повратком Петра у апостолско звање, Господ сједињује и предсказање његове мученичке смрти, до које ће га довести његова тек посведочена љубав према Господу. Када си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтео; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш. Насилну мученичку смрт Господ овде символички представља у виду немоћног старца, са којим против његове воље чине шта хоће. Свети апостол Петар је заиста био распет на крст у Риму за време императора Нерона 68. године. Хајде за Мном! - ово су последње и одлучујуће речи којима се пали Петар враћа у апостолски чин. После ових речи Исус је кренуо, а ученици су очигледно пошли за Њим. Видећи љубљеног ученика Господњег Јована, Петар је силно пожелео да зна каква ће бити његова судбина, очекује ли и њега мученичка смрт за Христа. Али Господу није било угодно да открије начин на који ће умрети Његов љубљени ученик, па је зато Петру одговорио како није његово да то зна: Шта је теби до тога? Господ је за Јована рекао нешто што је пружило повод за мишљење да он неће умрети, него ће живети све до Другог доласка Христовог: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Сам јеванђелист оповргава такво мишљење истичући да су речи Господа биле условне: Ако хоћу...

Своју причу ο томе, а уједно и читаво своје Јеванђеље Јован завршава уверавањем: Ово је онај ученик који сведочи ο овоме, и написа ово, и знамо да је истинито сведочанство његово. Овим се потврђује да Јеванђеље припада светом Јовану Богослову као и истинитост свега што је у њему изложено. На самом крају свети Јован понавља да у Јеванђељу није записано још много тога што учини Исус, јер када би се ο свему томе писало детаљно ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге. Ово може да се учини као преувеличавање, као хиперболичко изражавање, али ту се ради управо ο необухвативости дела Христових, чији значај превазилази овај ограничени свет. Неки сматрају да су ова два последња стиха (24 и 25) Јеванђељу по Јовану касније додали његови древни читаоци, који су желели да за вечна времена утврде аутентичност овог Јеванђеља.

Јављање васкрслог Господа ученицима на гори у Галилеји

(Мт 28:16-20; Мк 16:15-18; Лк 24:46-49)

Α Једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им заповеди Исус. И кад Га видеше, поклонише Му се; а неки посумњаше - пошто су Анђели рекли женама мироносицама да ће Господ отићи пред њима у Галилеју, треба претпоставити да нису само апостоли пошли у Галилеју како би сходно обећању видели Господа. Многи сматрају да је управо то било оно јављање ο коме говори апостол Павле (1 Кор 15:6): да се Господ јавио одједном више од пет стотина браће. Није познато која је то гора, али је веома вероватно да је у питању био Тавор на коме су се ученици удостојили да виде Преображење Господње у оно славно стање, у коме им се Он јавио и сада. Неки од сабраних посумњаше, што управо и показује да ово није могла да буде масовна халуцинација, како се труде да покажу неверујући. И приступивши Исус, како би расејао све њихове сумње да је у питању Он - рече им: даде Ми се свака власт на небу и на земљи. Као Јединородни Син Божији, Он је од почетка света имао сваку власт на небу и на земљи; сада пак, као Победник над адом и смрћу, Он је задобио исту такву власт над свиме и по својој људској природи, као Искупитељ света. Јавивши се у свету као човек, Син Божији је ограничио себе у употреби Своје Божанске власти, јер није хтео да изведе дело спасења људи само помоћу Своје свемоћи. Кроз Васкрсење Он је примио сву пуноту Своје Божанске власти и као Богочовек, и сада је од Њега зависило да доврши целокупно дело спасења људи слањем Духа Светога, утврђивањем Своје Цркве и упућивањем апостола да проповедају по целом свету.

Идите, дакле, и научите све народе - како говори свети Матеј, или: Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу - како преноси свети Марко; тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана, и да се у Његово име проповеда покајање и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима. Α ви сте сведоци овоме - тако ову пуномоћ, коју је Господ дао Својим апостолима, преноси свети Лука. Сада Господ више не ограничава њихову проповед само на Јудејце, као пре (Мт 10:5-6; 15:24), него их шаље да уче све народе, јер је читав свет искупљен страдањима Христовим и треба да буде призван у Царство Христово. Крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа - Богочовек даје Својим ученицима право и налаже им обавезу да крсте све народе у име Свете Тројице. Ово значи да они који крштавају не делују сами од себе, него по власти која им се дарује од Самог Триипостасног Бога, а крштени кроз то примају обавезу да верују у Свету Тројицу и да посвете читав свој живот Триипостасном Богу Који их је призвао, искупио и препородио. Крштење је знамење прања људских грехова невидљивим дејством Духа Светога и знак његовог ступања у Цркву Христову, ради новог живота, препорођеног у Богу. Крштење треба да   буде праћено поучавањем крштених свему ономе што је заповедио Божански Спаситељ: учећи их да држе све што Сам вам заповедио.

Свети Марко томе још додаје каква ће се све чудесна знамења јављати као последица вере за оне који поверују: Именом Мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити; на болеснике полагаће руке, и оздрављаће - услед људског греха читав свет је доспео у стање хаоса и у њему је завладало зло: они који поверују у Христа - Искупитеља добиће власт и силу да побеђују то зло и обнављају хармонију коју је свет изгубио. Како сведочи сва даља историја Цркве, апостоли и сви истински хришћани заиста су чинили ова чудеса.

И ево, Ја Сам са вама у све дане до свршетка века - поверавајући апостолима тешко дело ширења јеванђелске благовести по целом свету, Господ их бодри и обећава им Своје светотајинско, невидљиво остајање са њима до свршетка века. Али пошто апостоли нису дочекали "свршетак века", ово обећање простире се и на све апостолске наследнике. То не значи да после свршетка света Господ неће бити са Својим ученицима: "Не, управо тада ће нарочито и бити" (блажени Теофилакт); ово значи само то, да ће се Он Сам несумњиво до свршетка света невидљиво налазити међу истински верујућима, на челу Цркве коју је основао и да ће је руководити ка спасењу људи.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Преузето из књиге:

Архиепископ Аверкије (Таушев)

Православно тумачење Новог Завета

Образ светачки, 2006. година.

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 12 мај 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 61 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.