БОГОСЛОВЉЕ И МОЛИТВА Говорити о Богу и говорити са Богом – шта је веће? Ми, људи, често умујемо да је веће говорити о Богу, да је теологија нешто високо, а молитва је, ето, тако, то свако може.
Да ли је веће кад смртни човек говори смртном човеку о Богу, или кад тај исти човек говори СА БОГОМ? Неко може рећи - али, потребно је знање о Богу да би говорио о Богу, потребно је да човек буде у Богу, да Га спозна, да би о Њему говорио. То је тачно, јер се једино Духом Светим може говорити о Богу, али зар је веће од директног разговора са ЊИМ? Да ли је веће да се сретнем са слугама домаћиновим и причам са њима о њему, или да се сретнем радосно са њим лицем к лицу? Да ли ћу истинитији доживљај њега као личности имати слушајући приче других који га знају, или ако се сретнем с њим директно, разговарам с њим, слушам га. Свакако да је живи опит већи, и дубље знање доноси, од читања о нечему, проучавања нечега, или усвајања шта су други људи сазнали о Богу из свог личног општења са Њим. Но ако је теологија спојена са живим молитвеним животом, ако она извире из дубоко-благодатног стања, као што је био случај код Света Три Јерарха, онда се њих две преплићу, и обе су велике, и допуњују једна другу и надограђују једна другу. Све зависи од тога до ког степена смо заронили духом у богословље, до ког степена смо се одрекли себе, да би примили ум Христов, до које мере смо се смањили да у нама Христос расте. И од тога колико нам је дубока молитва. Интересантно да се каже колико је дубока, а не колико је висока молитва, јер то заиста дочарава истински стање оног ко се дубље моли. Јер, да би молитва била дубља, ми морамо да заронимо дубље наниже, у покајању и скрушењу и самоунижењу, да држимо ум свој у смирењу, и да га спустимо у срце, које је дубоко као океан, као свемир, које пулсира као васиона. Тек одатле, из те дубине, он ће истински да завапи Богу и спознаће Бога. Спознаће страдања Богочовека у Гетсиманији, када се молио Богу Оцу да Га мимоиђе та чаша, али не како Он хоће, него како Отац хоће. Како је предивно говорио Св. Старац Силуан: "Што је већа љубав, то су већа страдања душе. Што су дубља страдања душе, дубље је и познање Бога. Како на монашком параману пише: "Ја ране Господа Бога мога Исуса Христа на телу свом носим." Што више страдам Њега ради, сличнија сам Му, више Га познајем. И онда, откривеним лицем проносим славу Божију, чиста образа и трезвене свести. Како је предивно речено у Служби Св. Јовану Богослову: "Пун јеси љубави, (и стога) пун јеси богословља." Јер је љубав духовна највеће богословље. Највећа РЕЧ О БОГУ ЈЕ ЉУБАВ, јер је БОГ ЉУБАВ, и ко у "...љубави пребива, у Богу пребива, и Бог у њему, " како је записао Св. Јован Богослов, љубљени ученик. И реч о Богу, која извире из љубави према Богу, трезвена је, смерна, послушна Духу Светом, као и молитва што је, када је израз наше свести о недостојности пред Богом, и када је израз наше потребе за Богом, и наше синовске љубави према Богу. Нити може богословствовање да буде без молитве, а да буде у правом смислу те речи говорење о Богу, реч о Богу, са Богом, у Богу, нити може молитва да буде без знања о Богу, без сазнања о Богу, без науке Божије. При овоме немојте схватити богословље само као научну дисциплину за ужи круг стручњака, него је она свака реч о Богу, свако истинито сазнање о Богу, сваки опитни благодатни доживљај Бога преточен у слово. У реч. "У почетку беше РЕЧ, и РЕЧ беше у Бога и РЕЧ беше БОГ." Откровењско Богословље за нас људе је почело са стварањем света. "И рече Бог ...и би." Али је у Богу Богословље од почетка, Пресвета Тројица богословствује од почетка. А највећа припрема за наше Богословље се одвила на Превечном Савету Пресвете Тројице, када је Бог доносио одлуку о нашем спасењу, о домостроју спасења, и о томе како ће нам се открити у Личности Богочовека.
21.3.2009. Монахиња |