БАДЊИ ДАН – 24. ИЛИ 11.  ДЕЦЕМБРА

Но, нама  који желимо да се спасемо предстоје муке, страдања, гоњења. Ко, од православних наравно, претрпи до краја, тај ће се спасти. Овде се већ код недовољно упућених јавља недоумица: Који су то стварно православни? Свети Божји људи су често понављали оно што су Света уста Господња први пут изговорила као упозорење за све верујуће: Антихрист ће се старати да, ако му буде било могуће, превари и изабране. И многи су и данас већ преварени. Налазећи се у јереси, мисле (или се труде да оставе такав утисак) да ће се спасти, а правоверне називају шизматицима и отпадницима од „праве вере“. Ово би се још и могло разумети. Али видимо да и у оквиру Цркве већ сада постоје грабљиви вуци у јагњећој кожи, који, будући од ђавола преварени, варају и обмањују многе.

Док нам је Божићни пост протицао углавном у миру и духовном спокојству, молећи се за покој душе блаженопочившег Патријарха и Оца нашег Павла, само повремено смо бивали узнемиравани писањем неких, у најмању руку, несавесних „богослова“, што клирика, што мирјана, који су се скоро очајнички трудили да покојног Патријарха придобију за своју реформаторску ствар. Кад већ нису могли да га  за живота имају на својој страни, а „мртва уста не говоре“ (не могу да их демантују), зашто не покушати сада? Бог ће ионако опростити све грехе – тако верују они који не признају постојање пакла и ђавола, ако такви уопште могу у нешто веровати. Овде мало додати, тамо мало одузети и – добије се сасвим нова слика Патријарха српског Павла. Тако смо читали: Патријарх служио Литургију у сали за предавања и није водио рачуна где је исток (!?); није му било важно ако се неке јектеније изостављају (и то баш јектенија за оглашене против чијег је изостављања писао); био је шаљив по угледу на Бога који је по природи духовит (!?  - и ово је написао православни свештеник!) и стотине глупости којим не бих замарао читаоца. У овим лажним интерпретацијама се не даје истинити лик блаженопочившег Патријарха, већ верзија која више одговара појединцима који се, на овај или онај начин, залажу за реформе у Цркви.

Узалуд смо, дакле, рачунали на то да ће ови црквени (или су, ипак, антицрквени) делатници имати обзира према Патријарху коме ни четрдесетодневни помен није прошао и да ће се молити за њега и њему за све нас. Не – по ко зна који пут смо се преварили рачунајући на њихову савест и хришћанско васпитање. Но, како се Божић примицао, ипак смо се, у некој скоро дечијој наивности, надали да ће Христов небески мир сићи и у њихова срца и да ће међу људима завладати „добра воља“ („благовољеније“ – једноставна реч, за коју је потребно доста труда и молитве да би се спровела у практични, свакодневни живот). Напокон, надали смо се да ће реформисти престати да узнемиравају Цркву Христову. Свака побожна душа се надала да наши црквени делатници неће поновити неки од ранијих „подвига“ за римокатолички Божић (25. децембар по грегоријанском, папском календару), који су постали скоро традиција у нашој Цркви. Конкретно, да неће бити:

-   Честитања празника вођама јеретичких заједница;

-   Уступања наших богомоља јеретицима за њихове молитве и богослужења;

-   Међусобног посећивања и заједничког мољења (сетимо се само нпр. „молитвених осмина за јединство кршћана“), за које преподобни Јустин Ћелијски каже да су издаја Православља;

-   Гостовање православних хорова на јеретичким богослужењима (попут прошлогодишњег одласка хора из београдског храма Преображења Господњег и певања на римокатоличкој миси и то на латинском језику – Божић 2008.);

-   Позивање на што брже остваривање видљивог јединства са непокајаним и непоправљивим Ватиканом (скоро целе 2008. године у Шапцу су били окачени велики панои са фотографијом фреске из православног олтара „Христос причешћује апостоле“ – са натписом „Заједничимо у љубави“, а као аутори паноа потписане две организације: римокатолички „Керитас“ и организација православних теолога Радована Биговића и Александра Ђаковца „Хришћански културни центар“; на Цвети 2009. У Шапцу у Литургијској проповеди свештеник је позвао окупљени народ да се по питању уједињења са римокатолицима „пређе са речи на дела“ -  а народ који је после Литургије тражио од овог свештеника да објасни свој испад, назван је стоком);

-   Премештање празника и обележавање догађаја на 13 дана раније датуме, на папски календар (већ се уобичајило дочекивање Нове године по папском календару, када је по православном календару још увек божићни пост; карактеристичан је случај померања парастоса убијеним краљу Александру и краљици Драги на папски календар од стране свештеника из београдског храма Светог апостола Марка – о овоме је јавност обавестио средином прошле године др Стојан Адашевић, дотадашњи домаћин овог парастоса, којег су непосредно пре тога свештеници обавестили да ће убудуће они припремати овај парастос и послужење за народ).

И опет смо доживели разочарење. На сајту „Борба за веру“ објављен је текст са фотографијама постављеног бадњака испред православног храма у Пожеги (жичка епархија СПЦ) на дан уочи римокатоличког Божића, када је по православном календару у СПЦ тек 11. децембар. Да ли је циљ био само да се испровоцирају верници или је у питању нестрпљивост именованог проте Дмитра Луковића у настојању да Српска Црква пређе на „нови“, грегоријански календар, још увек не знамо. Али, да би требало да се огласе надлежни, како би рекао преподобни Јустин Ћелијски у првом реду епископ жички Хризостом, и да овај поступак санкционишу – то знамо.

Већ сада се са сигурношћу може рећи да је, нажалост, управо жички владика тај који даје ветар и пуни једра једриличарској лађи проте Луковића која се припрема  за напад на брод Цркве Христове у Србији. Наиме, на сам дан Божића Радио телевизија Србије (РТС) је директно преносила Архијерејску литургију из храма Свете Тројице у Краљеву, где столује епископ жички. Литургијске молитве архијереј ове древне светосавске епархије је читао наглас, док је хор за то време ћутао. Ово је очигледно унапред већ припремљено и увежбано. Уместо целе песме „Достојно и праведно јест поклањатисја Отцу и Сину и Свјатому Духу...“, хор је отпевао само „Достојно и праведно јест“, после чега је уследило гласно читање молитава од стране епископа. На констатацију водитељке преноса да епископ жички служи на српском језику, коментатор у лицу јереја Миломира Радића објаснио је да је „Литургија словесна служба, тј. Разумна служба и врло битно, да се све оно што се служи, што се изговара, речи молитве, да можемо све разумети да би могли рећи „Амин“ на молитву онога који изговара те молитве. Зато наш епископ служи Литургију на српском језику и у њој учествују сви верни у храму.“

Ово је већ позната реформаторска апологија: да се сви верни моле тзв. „тајним“ свештеничким молитвама. Питања се сама намећу:

1. Да ли је једино епископу  жичком (или колико их већ има) откривено свише како се служи Литургија?

2. Да ли је блаженопочивши Патријарх Павле не знајући служио „бесловесну службу“ – неправилну? Да ли и толики светитељи Цркве Христове исто чинише и силно се огрешише?

3. Да ли су верници на досадашњим „бесловесним службама“ остајали у мраку незнања и безблагодатности јер нису „у њој учествовали“? И коначно:

4. Да ли треба признати епископу жичком ваљаност његове хиротоније која је обављена на „бесловесној служби“?     

Тешко да ће нам наши реформатори дати одговоре на ова питања. Али ће нас зато одмах прогласити „зилотима“ (са већ познатом негативном конотацијом), расколницима антиепископског и антицрквеног настројења.

И поред невештих коментара „литурголога“ Радића из жичке епархије (типа „молитва Символа вере“ и сличних попут већ наведеног цитата) јасно је да се богослужбена реформација и у жичкој епархији отворено проповеда и спроводи упркос досадашњим саборским одлукама и ставовима блаженопочившег Патријарха Павла изнетим у његовим писаним радовима. А полако постаје јасно и то да је уношење бадњака на Бадње вече по православном календару изостављано да би се касније пренело на 24. децембар по грегоријанском (када је тек 11. децембар по православном). Евентуално објашњење које би уследило, како су нас већ навикли било би да је „СВЕЈЕДНО по ком ће календару“. Дакле, као што ниједна невоља не иде сама, тако ће и богослужбена реформа добити за другарицу календарску реформу, а онда, као што већ постоје и неки наговештаји, и канонску.

Због свега реченог сматрам да треба подржати и потписати покренуту петицију – апел Светом Архијерејском Сабору, е да би наша Црква поново добила за Патријарха човека Божјег и чувара Светог предања, као што је то и наведено у сажетку петиције „СПЦ пред избором“. Могли бисмо бити забринути, али не смемо бити уплашени, јер, како је писао Свети владика Николај Охридски и Жички:

„Победиће правда неправду,

Светлост ће разагнати таму,

Љубав ће поново засновати своје царство

У коме мржња и злоба

Неће имати места.“

Амин! Боже, дај. Христос се роди!

Ваистину се роди!

О Божићу 2009.                                                    Многогрешни раб Божји

                                                Радоман Светковић

ВАЖНА НАПОМЕНА О БОРЦИМА ЗА ПАПСКИ КАЛЕНДАР

До сада је једини који се јавно борио да наша Црква пређе на грегоријански календар био епископ Лаврентије шабачки (раније шабачко – ваљевски). Још 1996. год. његов ђакон Љубомир Ранковић приредио је књижицу „Вековник – православни вечити календар“ у којој у предговору изражава своју жељу да „Српска црква треба да пређе на грегоријански календар“. Тада је реаговало братство манастира Хиландара са Свете Горе и на челу  са старешином, архимандритом Мојсијем, послало захтев – молбу Светом Архијерејском Сабору да се то не чини. Сабор је Хиландарцима одговорио да Сабор о томе чак и не расправља.

У овогодишњем издању „Охридског пролога“ Светог владике Николаја („Глас Цркве“/ Манастир Лелић, Шабац – Ваљево, 2009.) у предговору („Реч уз ово издање“) епископ шабачки Лаврентије пише: „Ради боље прегледности и употребе датуме смо обележили по црквеном календару Српске Патријаршије, тако да Пролог почиње са 1. Јануаром по новом Грегоријанском календару, али су задржани и датуми старог Јулијанског календара“. Збуњени владика и читаоца уводи у забуну као да је званични „Календар Српске Патријаршије“ однедавно постао грегоријански. Заправо, датуми стоје по Грађанском календару, а у загради стоји православни. На пример, за Божић стоји: „7. Јануар (25. XII)“.

Колико су озбиљни и научни ови теолози шабачке епархије види се и по натпису на зидном календару за 2009. годину (издање „Гласа Цркве“, Шабац). Изнад иконе Светог Саве Српског пише „Светосавски календар“, а испод иконе у потпуно протестантском духу стоје речи: „Видиш, дете, уколико би могао да се играш са Господом, десило би ти се нешто најдивније. Сви Га узимају врло озбиљно, услед чега он испада убитачно досадан. Играј се, сине мој, са Богом. Он је најбољи другар у игри.“ Из ове „убитачне досаде“ поигравајући се са Господом и протојереј мр Љубомир Ранковић је у својој магистарској тези (публиковано као књига: „Жена – икона Цркве и благо света“, „Глас Цркве“, Шабац, 2008.) износио, у неком неземаљском заносу женским светом потпуно неправославне опсервације као манифест феминистичког поретка. Навешћемо само неке: „Прети реална опасност да се хришћанство сведе на ниво и значај ксенофобичне секте која не учествује у судбини света.“ (стр. 8) Наводећи старозаветни опис стварања жене (Еве) од Адамовог ребра (1. Мој. 2, 18-23), магистар теологије додаје: „Кад се овом извештају дода опис првога греха, већ у наредној, трећој глави Књиге Постања, где жена подлеже искушењу, и по наговору змије, једе забрањен плод, затим наговара Адама да и он погреши, бива јасно на чему се темељи дискриминација жене кроз цели Стари Завет... Нови Завет, који је надоградња и испуњење Старога Завета не остаје имун на већ формирани однос према жени... Ставови о жени као узрочнику првог греха, извору зла, нижем и несавршенијем бићу од мушкарца, захваљујући великом ауторитету (Светог? – прим. Р.С.) Апостола Павла, доспели су и у хришћанство... Хришћанска патристика и савремена „традиционална“ теологија теже томе да појаву зла у свету доведу у везу са женом која је, наводно по својој природи слаба и пријемчива за зло... Такав став, нажалост, још увек има снажно упориште у хришћанству.“ (стр. 61, 62)

„Несхвативо је како су неки теолози, са једне стране, о Пресветој Богородици говорили и писали у химнама, док су са друге у контексту првородног греха о жени говорили као о демону... На пример, Свети Епифаније Кипарски (5. век) на једном месту Пресвету Богородицу назива 'Мајком свега живота', док на другом говори о женском роду како је 'слаб на искушења, лак за превару и малодушан'.“ (стр. 64) Одакле оволико површности код једног православног свештенослужитеља, можда ће бити јасно тек кад се зна да се о Љубомир у својих 57 година и даље брије до коже (потпуно је без бркова и браде, свеже избријан – видети његову фотографију на омоту књиге) и чак фарба косу у црно. Занимљиво је да поред уредника књиге постоји и „уредница издања“. На примеру о. Љубомира видимо како „савремена теологија“  може погубити онога који живи само телесно и одвести га на странпутицу јереси: „Разлози који су у оно време говорили против рукоположења жена, у међувремену су постали апсурдни и депласирани... такве законе и такве обичаје доносили су и заводили мушкарци изразито патријархалног доба, и јасно је да су драстично ограничавали права жене.“ (стр. 86) „Обично се цитирају Свети Оци који прихватају и заступају старозаветно гледиште...“ (стр. 103) „Наглашавање свештениковог пола равно је иконоборачкој теологији... Православна теологија не зна, дакле, за неке непобитне и несавладиве догматско – теолошке разлоге који говоре против рукополагања жена за свештенице.“ (стр. 87) „Хришћанска Црква мора данас прихватити реалност настајања феминистичке теологије и настојати да је угради у корпус свеукупне теолошке мисли.“ (стр. 234) И ако се запитамо чему све то, на страни 89. добијамо јасан одговор: „Имајући у виду искуство поменутих цркава на Западу, Православна Црква је знатно хендикепирана због одсуства жена из јерархијских структура, нарочито ако се има у виду насушна потреба духовне и литургијске обнове у православном свету.“ Дакле, то је један од елемената фамозне „литургијске обнове“  коју заступају и овакви теолози – дилетанти. Не можемо, а да се не подсетимо како је скоро на истоветан начин комуниста Броз позвао јужнословенске народе да га следе када је 1945. дошао на власт у Југославији говорећи:

"Претходни систем (монархија – прим. Р.С.) нас је довео до ивице провалије. Ми ћемо храбро начинити корак напред!“ Дакле: право у провалију.  

Радоман Светковић