ОДРЖАНА ТРИБИНА У БОРЧИ

       Како је и било најављено 2./15. јануара 2010. године, са благословом и уз духовно покровитељство Еп. банатског Г. Г. Никанора, у Борчи је одржана трибина под насловом „Свети Владика Николај Српски и будућност Светосавља – издавачка делатност Епархије банатске“.

У препуној сали парохијског дома скуп је почео у 18,00 часова поздравном речју Епископа Никанора. Владика је између осталог рекао:

„Ево да вам најпре пожелимо срећне Божићне празнике поздрављајући вас празником Рождества Богомладенца: Мир Божји – Христос се роди! Честитамо вам наступајућу годину 2010., нашу православну, свесрпску и свенародну са жељом да година која је испред нас са Божјим благословом, молитвама Светих, а и нашим напорима буде и успешнија и благословенија од претходних година, иако су све године године Господње. Бог у сваком времену даје свој благослов ономе ко Му се обраћа. А потребно је да Му се сви обратимо, јер нам је свима потребна његова помоћ/.../

Ми сматрамо да је доста тренутака у нашој Цркви, у нашој земљи, у нашој отаџбини, нашој породици, нашим епархијама и у сваком човеку, и момената када би и сами неке ствари могли решити. Али, без Божије помоћи тешко би могло да се учини оно што чак можда ми очекујемо сами од себе. Па зато и хоћемо да помогнемо једни другима.

Хоћемо  и желимо да покажемо и вама вечерас, и нашем православном народу уопште, да Епархија банатска у животу Цркве наше жели да допринесе макар онолико колико може, уз помоћ, свакако, вас свих који сте овде присутни, и који нису присутни, општем добру - и молитвом и радом и жртвом и љубављу према Богу и према роду. Зато ћемо вечерас и говорити о издавачкој делатности  у нашој Епархији. Овде су и наши врли предавачи, који су познати свима, и вама и нама. Још их је хтело доћи, али су спречени, можда и због изненадног сусрета овде вечерас. Свима ће бити омогућено да постављају и питања о ономе о чему ће се говорити овде вечерас, али, свакако, и о нечему што вас буде интересовало.

Ми хоћемо и даље да и вас и целу нашу јавност и црквену и све људе добре воље обавестимо да ми желимо, без обзира шта се догађало у времену испред нас... а налазимо се пред једним моментом у животу наше Цркве, а то је избор нашег будућег патријарха... налазимо се, значи, на озбиљном месту и одговорно морамо приступити том чину. Али било како било, Ми обећавамо свима вама да само оно што Црква буде од нас тражила, да смо Ми ту и да ћемо само тако и поступати и одговарати њеним интересима, интересима народа нашега, који жели да се правилно управља Црквом. И Богу слава за све то, и ја верујем да ће Он нама дати дара, да ће Он нама дати снаге, да ће нам дати мудрости. Видели сте и сами, сведоци смо, шта је значило бити у одбрани црквеног поретка, реда у Цркви и како то Бог благослови. То смо се сви могли уверити на сахрани патријарха Павла. Ми хоћемо тако, и желимо тако, да буде реда у Цркви, да се поштује ред и онда ћемо поштовати једни друге.

Поздрављам све учеснике вечерас и молимо све вас немојте нам што замерити. Овде смо вечерас мислећи да ће ова сала бити мало комотнија. Међутим, хвала Богу, она је испуњена до последњег места и не знам да ли сви могу и да уђу, али ћемо молити да се сви збијемо вечерас. После овога предавања биће послужење, па вас молимо да нико не оде, већ да се сви послужите, јер сте ви и издалека дошли и хвала вам свима! Ми вас не сматрамо да нисте овде домаћи, већ да све што имамо то заједно и поделимо.

Отац Нинослав ће саопштити дневни ред, саопштити предаваче.  Свима захваљујемо желећи да ово буде заиста благословено: и почетак Нове године и да желимо сви заједно  (цели народ) и реда и поретка и благослова Божијег и оно што будемо чинили да буде на општу корист, на добро целокупног нашег народа, наше државе, наше Цркве и свих оних који и управљају народом и државом и Црквом и који су ти који би желели да послушају оно што је добро.

Добро дошли сви, срећни били и све вас Бог благословио!“

Сл. 1: Еп. Никанор

  

Сл. 2

 

Сл. 3: Отац Нинослав Качарић

 

Скупу се потом обратио отац Нинослав Качарић у својству координатора верске наставе Епархије банатске. Он је најпре указао на многобројне опасности по децу које модерни масмедији собом носе, и да је зато насушна потреба да се деци понуди православни одговор на питања са којима се свакодневно суочавају. У том погледу веронаука у школама је незамењива. Даље је истакао да се веронаука у Епархији банатској одвија без икаквих проблема, и да је Епархија банатска са благословом и рецензијом еп. Никанора издала уџбенике за све разреде основне школе, као и за сва четири разреда средње школе. Поучени искуством из других епархија, у којима се користе званични уџбеници веронауке „Православни катихизис“ Еп. браничевског Игњатија, у Епархији банатској је закључено да су уџбеници поменутог аутора неупотребљиви „због високог стила и академског језика“, како се учтиво о. Нинослав изволео изразити.

Други предавач, вероучитељ Будимир Кокотовић, говорио је о „Банатском веснику“, званичном гласилу Епархије банатске.

Сл 4: Проф. В. Димитријевић

Сл. 5: Проф. др Љубомир Протић

„Желим да вам укажем на интервју који је Еп. браничевски дао Теолошком годишњаку своје епархије „Саборност“. У њему на прво питање ђакона Златка Матића, у ком питању се каже да још увек наилазимо на недовољно разумевање Ваших теолошких поставки итд, владика одговарајући на једном месту каже: 'Оваплоћење Сина Божјег је код многих богослова схваћено тако као да се не би десило да човек није погрешио. Свети Максим, који је најдубље проникао у учење Христово тврди супротно'. И трећа реченица: 'Тврдња да се Син Божји оваплотио зато што је човек погрешио такође је тачна. Али по Светом Апостолу Павлу и по Светом Максиму, као и по мишљењу других источних Отаца, не искључује то да би се тајна Христова догодила и да човек није погрешио' (крај цитата). Ја сада, као црни математичар, пробам да разумем овај „високи стил“ изречен у три реченице. И ево шта закључујем: прво суд: Свети Максим је најдубље проникао у Христову тајну. Тако пише владика Игњатије, што за мене, а надам се и за вас, значи да су други светитељи, као што су, рецимо, Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов - они су сигурно дубоко проникли у тајну Христову, али Свети Максим је најдубље проникао у тајну Христову. Е сад, питање за вас гласи: ко је, драги пријатељи, могао да процени да је Свети Максим најдубље проникао у Христову тајну? Па могао је само онај човек који је дубље проникао и од Светог Максима у Христову тајну. Наравно, ви знате ко је тај човек. И то је, овај, велика благодат за игумана који живи у епархији тог епископа! (аплауз праћен смехом)

Друга ствар која се из ове три реченице може закључити - пише овако: 'Оваплоћење Господа Исуса је од стране многих богослова схваћено да се не би десило да човек није погрешио. Свети Максим тврди супротно'. Шта Свети Максим тврди? Тврди да би се оваплоћење десило и да човек није погрешио. Али у следећој реченици исти владика каже овако: 'Тврдња да се Син Божји оваплотио зато што је човек погрешио, такође је тачна'. Дакле, Владика Игњатије тврди због ове речи 'такође' да је тачно и да би се Син Божји оваплотио и да човек није погрешио. Дакле, тврди и једно и друго. Очигледно је да је господин Игњатије проникао у Божји промисао, јер он зна шта би се све десило, што је веома импресивно, бар за оне који су у тој епархији. И сад трећи закључак, који се из ове три реченице може извући, каже отприлике овако  (сад изненађење!): Свети Максим не искључује да би се тајна Христова догодила и да човек није погрешио. Дакле, прво искључује, а потом не искључује. Дакле, више не тврди као у претходној реченици да би се тајна Христова десила и да човек није погрешио. Као да се Свети Максим уплашио, па релативизује изјаву из претходне реченице. Закључак је, бар према мом схватању, јасан: када има оволико конфузије, непрецизности, недоречености, нејасноћа у три узастопне реченице интервјуа, дате свом ђакону, цео текст мора, како је и формулисано у питању ђакона Матића, да наилази на неразумевање.  Дакле, стил Еп. Игњатије јесте „висок“ и изазива неразумевање.

После професора Протића говорио је сектолог и народни посланик Слађан Мијаљевић. Г. Мијаљевић је одговарајући на једно од питања присутних, учинио кратак, али изврстан осврт на проблематику биометријских личних докумената.

Шести по реду излагач био  је отац Симеон, игуман манастира Рукумија. Беседу оца Симеона доносимо у целости:

Сл. 6: Јеромонах Симеон, игуман мн. Рукумија

  

 СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СРПСКИ И БУДУЋНОСТ СВЕТОСАВЉА

 – ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ ЕПАРХИЈЕ БАНАТСКЕ

Шта је то светосавље?

Светосавље је Православље предато Србима од Светог Саве Српског – зато се и зове Светосавље. Највећи син српског рода,  Свети Сава, последовао је Светим Апостолима и Светим Оцима, веровао и живео православно и своме народу предао веру и обичаје који углавном и чине Светосавље.

Православно веровати и живети по вери је најпотребније. Ако бисмо хтели да то кажемо у најсажетијем облику, могли бисмо рећи са Светим Савом: „Да држимо веру чисту, а молитву честу“.

Свети Владика Николај је син Светог Православља – Светосавља и после Светог Саве највећи син српског народа. Као и Свети Сава и он се много потрудио на ширењу наше свете Вере и њеног практичног утврђивања у српском народу. Видимо га као вожда Богомољачког покрета, спонтано насталог у српском народу с почетком 20. века. Својим животом Свети Владика Николај је пример пастирима – епископима и свештеницима, али и побожном српском народу, како служити Богу и своме роду. Поменимо овде његову молитвеност и испосништво, милосрђе, неуморно мисионарење кроз живу и писану реч. Светог Владику видимо као неуморног проповедника, беседника и песника. Његова силна - богонадахнута реч буди духовно успаване, усмерава духовно пробуђене, приводи покајању и Светом Причешћу, и тако се из дана у дан Богомољачки покрет шири по српским земљама. Његове духовне песме певају се на црквеним и братским славама, али и на њивама, у виноградима, на путовањима... Српска младост креће за Светим Владиком: пуне се наши манастири, парохије добијају ревносне свештенике из Богомољачког покрета; на њиву Господњу излазе православни мисионари из обичног народа да шире Благу вест. Народ српски буди се из греховног сна: почиње да пости, да се Богу моли, да у цркву редовно одлази, да се каје и исповеда, да се мири са браћом својом, да се крштава, да се венчава, да се Причешћује Светим тајнама Христовим.

Његови духовни синови су свештеници, монаси, монахиње и мирјани. Да поменемо проту Илију Савковића, проту Алексу Тодоровића, монаха Јакова Арсовића, оца Саву Рукумијског, схи игумана Гаврила Ралетиначког, оца Петра Денковачког, оца Саву Вазнесењског, монахињу Нину Јовањску, игуманију Варвару Љубостињску, брата Божу Чеперковића, брата Живана Аночића, сестру Драгу С. Петровић...

У најтеже време за Српску Цркву главни терет понела су духовна деца Светог Владике Николаја чувајући да се свети племен вере у народу српском не угаси, као прави светлоносци и духоносци. Духовне плодове њихових подвига ми данас убирамо. Наше светиње, наши манастири, били би данас пусти да није било Светог Владике Николаја и Богомољачког покрета. Слободно можемо рећи да су они сачували нашу свету Веру и нашу свету Цркву православну.

Светосавље је данас изложено ударима злих ветрова, као и свагда у историји Србиновој што је било. А Свети Владика нам каже: „Три су најгора ветра: безверство, кривоверство и маловерство. Безверци хоће да подсеку корен душе твоје... Кривоверци хоће да ти наметну своју криву веру, која је њима искривила срце и душу и карактер... Маловерци хоће да се зову хришћанима, само да се зову, али не и да буду. Плаше се мрака безверства, гаде се лажи кривоверства, али ни своју веру не држе другачије осим на језику. Језиком су живи а срцем мртви“.

И данас је, драга браћо и сестре, народ српски изложен овим злим ветровима. Кривоверци нас уче да је све што је створено смртно, да је људска душа смртна, да се морални закон мења. Савремене кривоверце, које су зли ветрови кривоверја донели у земљу Србинову, питамо: када, и где су се Срби причешћивали честицама за живе и упокојене? Када су српске владике и свештеници после освећења Дарова досипали вино у путире и тиме причешћивали верни народ; када су се неслужашчи свештеници причешћивали без икакве припреме?! Када се у Цркви Светосавској народ причешћивао без поста и исповести?! Чији је то пут, који води у пропаст?! То сигурно није пут Светог Саве и Светог Владике Николаја и свих српских Светитеља! То није пут наших светих и честитих предака, који су висећи на коцу и конопцу исповедали своју веру! Зар поред „Вере светих“ – Катихизиса Светог Владике Николаја да неко пише назови уџбенике веронауке за српску децу?! Тај који је писао уџбенике, морао се држати православних  извора вере и морала, а не неких непроверених учења у Православној Цркви.

Верујући народ, који у великом броју долази у нашу светињу, приступио је потписивању Апела СА Сабору. И зато са овог скупа у њихово име, и у своје лично име, молим Сабор да узме у разматрање питања која су у Апелу покренута. Сва ова питања би требало  хитно разрешити, а првенствено питање Догматике на Богословском факултету у Београду и у неким Богословијама.

Ја бих своје обраћање завршио речима Светог Владике Николаја: „Ова је земља бедем Хришћанства... На Суду Стршном питаће Господ народ српски како се борио на овом бедему? И како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су дубока и широка гробља мученика српских за истину Христову? У Дан свеопште расплате јавиће се све сузе народа твога, избројати све ране, измерити сва крв, срачунати све жртве. И све ће се строструко и хиљадуструко платити онима који се нађу достојни и дариваће им се живот вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твога народа“.

После завршених излагања владика Никанор се захвалио предавачима и рекао:

„Ово вече има и један други смисао и значај и важност - да ово што смо се вечерас састали, видели, прокоментарисали, упознали се са оним што је иза нас, а у исто време једна наша опрезност шта би се могло догодити у будућности наше Цркве, наше Вере, наших обичаја.

Сведоци смо тренутног стања, чак и у Православљу уопште и оправдана је доза опреза. Зато се и са овог скупа придружујемо онима који брину, како рече отац Симеон, за будућност наше Цркве/.../

Не смемо бити, ма и није својствено православном хришћанину да буде лежеран, да се опусти, јер видимо какве све замке овога света могу да угрозе не само једног човека, него и један народ и један свет. Нећемо, свакако, ми бити ни пророци, али попут наших светих предака, од Светога Саве све до Светог Владике Николаја, морамо бити на бранику онога што може угрозити нашу веру. Од свакога појединца зависи много. Од нас свише, још више. И неће бити, и не сме да буде страха, ако буду они којима није  баш у циљу да све буде као што је било... јер они не могу, и немају такве снаге, по моме мишљењу.

Наше је да чинимо оно што смо и до сада чинили. Свакако, уз помоћ, савет, молитвену помоћ и друге видове помоћи одговоримо свима онима који од нас очекују и траже одговор. А наш одговор је да треба да останемо, и остајемо при ономе што су нам предали наши свети преци, од Светог Саве до Светог Николаја. Јер ми другога пута и кад би хтели не смемо да имамо. Не смемо, јер ево чули смо и вечерас шта све може на том путу другом да нас угрози. Тако да је све ово што смо и досада слушали и чули, и што нам предстоји, ако Бог да... ви то заслужујете да се и другом приликом састананемо, било овде или на другом месту Епархије банатске у случају било каквих изненађења, не дао Бог, да ту будемо и ту проговоримо. Јер наше је да говоримо. До нечијег ће срца то сигурно стићи. Како смо чули из речи нашег уваженог професора Протића, врло је важно правилно схватити реч, реченицу, мисли и дати им, пак, неки значај и важност/.../

И знамо и верујемо да хоће, а и треба, и ово вечерас да буде обелодањено. И  ово што чинимо немамо никаквога разлога да не чинимо. Напротив, имамо разлога да кажемо и себи и онима који то од нас очекују, па чак и онима који то од нас не очекују, да ми јесмо, да смо сада и да ћемо бити и убудуће са Богом, са Црквом нашом и старати се колико до нас стоји да каноне, правила, Устав наш поштујемо... А ако се некада и догоди да то и не буде, да ту дамо свој допринос за очување праве вере. Јер ево по чему је Свети Сава, између осталог, познат - што је у манастиру Жичи пре 800 година изрекао своју "Беседу о правој вери". То је смисао и дух нашег светосавља и Православља и свега онога светога што се догађало у нашој земљи, и у нашој Цркви, и што нам је основа за будуће.

Не треба да се плашимо само. Изазова има. Али се надамо да ћемо их, ако Бог да, и савладати и превладати. Проћиће, апсолутно... било је и тежих времена. А  Бог ће помоћи сваком прегаоцу. Молимо и вас и све оне којима ви будете могли помоћи, да им слободно кажете да онако како Бог то и Црква наша од нас захтевају, да ми остајемо на томе путу.

Хвала вам свима! Добро сте дошли, и да оваквих и сличних сусрета буде још и у овој години Господњој.

Ово што смо вечерас урадили, јесте управо једна опрезност у случају да неко нешто уради; да не буде да је урадио, а да ми пре тога, вечерас овде, нисмо можда обратили пажњу упозоривши. Уколико и буде нечега што је штетно за Цркву, неће моћи тако лако да прође, макар непримећено!

Хвала вам свима! Срећни били!

Сл. 7

  

Сл. 8

 

На крају трибине верници су постављали питања Владици Никанору и предавачима. Један од присутних верника је затражио од  Владике благослов да прочита делове Апела СА Сабору, што је Владика и дозволио. Присутни верници су, такође, умолили Владику да прими текст Апела са више од три хиљаде потписа и преда га СА Сабору како би  питања покренута у Апелу Сабор узео у разматрање.