Када империја умре, она и даље наставља да живи у идеолошком простору, порађајући варљива очекивања њеног оживљавања у виду дупликата, готово као у времеплову. Но ово је илузија, са опасним последицама.

„Византија после Византије” има мноштво идеолошких пројекција, не увек безазлених културолошких или православно-патосних теорија. „Византија“, или „Константинопољ“, или „Нови Рим“, се агресивно идеологизују као „велика идеја“.

Малоазијска катастрофа после Првог светског рата одражава „велику идеју“ као историјску географију Јелина. Грци су неопозиво протерани из Мале Азије. Остаје варијанта за реванш у духовној географији Православља, која плени фанариоте, оличене у васељенском патријарху. Није случајно што његова титула садржи и „Константинопољ“ и „Нови Рим“. Наводници, истина, изостају при писању титула, али демонстрирају реалне претензије. Константинопољ је пао 1453. године и од тада се назива Истанбул („Град“, али не Константинов); квартом Фанара се завршава „васељена“ патријарха, политички легитимисаног валидношћу његовог турског пасоша. После Другог светског рата је порасла и финансијска зависност васељенског патријарха од САД, где живи малоазијска грчка дијаспора. Канада - је њен други центар.

„Фанариот“ и „православан“, попут „исламиста“ и „муслиман“, - нису компатибилни. Као што муслиман, поставши исламистом (селафитом, вехабијом, „умереним опозиционаром“ са белим шлемом), престаје да буде муслиман, тако и фанариота престаје да буде православан, јер му је дража „велика идеја“ од Православља. Идеологија је против вере, безакоње је против канона.

https://pravoslavie.ru/116740.html