Увод Уредништва

У Руској Цркви се распламсава критика коју Председник Центра за религијска истраживања професор Александар Дворкин и секретар Руске асоцијације центара за проучавање религија и секти (РАЦИРС) јереј Александар Кузмин упућују на рачун „мисионара целе Русије“ протојереја Андреја Ткачова, квалификујући га као „лажног старца“ (овде: и овде:). У ту сврху је и текст Мисионарског одељења новосибирске епархије о опасној појави такознавног „младостарчества“. Ако се узме у обзир активност српских новотарских интернет „младостараца“ (попови и калуђери), који глуме свезнајуће старце – духовнике и мудраце, текст који следи се може апсолутно применити и на њих, као на опасну антицрквену појаву.

+ + +

Младостарчество (лажна духовништво) је нездрава појава у црквеном животу, када млади и духовно неискусни клирици приписују себи благодатне духовне дарове који су својствени само искусним духовним подвижницима, старцима.

Главна грешка младостарчества је жеља свештеника да своју вољу и ум проследи као дејство благодати Духа Светога, да мирјана потпуно потчини сопственим саветима, а не да га подстакне на богопознање, искању Божије душеспасоносне воље.

По Светом Игњатију Брјанчанинову постоји такво старчество.

„душопогубна глума и најтужнија комедија – старци који преузимају улогу древних светих Стараца, немајући своје духовне дарове, не знају да је сама њихова намера, сама њихова размишљања и схватања о великом монашком делу – послушању, лажна, да су саме њихове слике мисли, њихов разум, њихово знање самообмана и демонска прелест.”

Духовништво и старчество схватали су се и схватају стихијно и самовољно. Нема континуитета, што значи да нема теолошко-аскетских граница. Овоме морамо додати митолошке квалитете – прозорљивост и духовност. Митологија допуњује стварност.

Испоставило се да су основни аскетски концепти послушности, љубави и руковођења искривљени. Љубав и милосрђе се газе. Пожуда за моћи, похлепа, окрутност и освета често тријумфују. До чега је Црква дошла?

1. Улога човека који је рукоположен или пострижен (свештеник, монах, епископ) порасла је током последњих 30 година до идолопоклонства. Да ли је то могуће назвати „култом стараца“?

2. Човек, који је поставио себе као старца -  духовника, добио је захваљујући „култу стараца“ неограничену власт над људима. А ова власт у народној свести нема црквени суд о њој.

3. „Култ стараца“ довео је до крајњег изобличења пастирства и самог Јеванђеља.

4. Неограничена моћ (младо) „стараца“ довела је до бројних преступа против појединца и човечности, до изобличења Православља и хришћанске етике (тачније до њеног порицања).

Горе наведено је позив на дебату и дискусију. Па како би требало да буде? Како то сада, у 21. веку? Само научна и црквена расправа о овде наведеним проблемима може уродити плодом. Ево основних питања за такву дискусију:

- каква је природа младостарчества у црквено-историјској и национално-историјској перспективи?

-каква је црквено-канонска оцена самог феномена „духовништва“ и „старчества“?

-каква би могла бити еклисиолошка оцена заједница које настају око „младостараца“?...

Превод и приређивање: "Борба за веру"

Извор: "Благодатни огањ"