Након што је Ватикан представио документ о папском примату и његова „преиспитивања“, у неким публикацијама је изјављено, да је намера римског папе да се одрекне своје власти зарад „екуменизма“ и „поновног уједињења западног и источног хришћанства“.

Међутим, ово апсолутно не одговара стварности.

Не смемо заборавити, да је римокатоличко учење о структури Цркве садржано у конкретним документима Католичке цркве. Један од њих је - Кодекс канонског права Католичке цркве (лат. Codex iuris canonici, CIC).

Сагласно канонима, фиксираним у овом законику, само римски папа има у целости реалну власт у Цркви (као таквој). За оне, који нису упознати са овим нормама у католицизму - препоручујемо да погледају каноне 333, 334 (CIC) итд.

Очигледно, да је такво римокатоличко учење неспојиво са православним учењем о Цркви и њеној саборности. Према канонима 337, 338 и 341 поменутог законика, Васељенски сабори потпуно зависе од римског папе и њихове одлуке не важе без одобрења римског понтифекса. То је за Православље апсолутно неприхватљиво.

Такође треба запамтити доктринарну декларацију Конгрегације за доктрину вере Католичке цркве под називом „Dominus Iesus" (2000. године), у којој се тврди, да „постоји јединствена Црква Христова, која пребива у Католичкој цркви, којом руководи наследник св. Петра и епископи, који су са њим у заједници“. А такође и документ исте Конгрегације из 2007. године, који понавља ову тезу и тврди, да православне помесне Цркве могу ући у једину Цркву само под условом општења са Католичком црквом на челу са „Бискупом Рима и прејемником Петра“ (то јест са прихватањем у целости његове власти).

У овом контексту, ни о каквој измени римокатоличког учења о Цркви и власти папе нема речи. Када у Ватикану говоре о „развоју синодалности“, то, имајте у виду, једноставно значи проширење комуникације између папе и саветодавних тела – као што је концил бискупа и др. Која се налазе под потпуном контролом римског понтифекса (кан. 342, 344).

Још једном да подвучемо, да се све ове норме односе (са становишта РКЦ) на целу Цркву, а не само на Латинску (као једну од помесних Цркава). Ако би римокатолици заиста правили такву разлику – уградивши је у Кодекс канонског права – то би била права револуција у католицизму. Међутим, са њихове стране није се чуо ни један једини наговештај таквих намера. Стога су све изјаве о томе да се римски папа наводно одриче власти - само спекулације и фантазије.

У богословљу, сви термини морају имати јасно значење и једнако поимање од свих страна. Ако римокатолици предлажу да православни прихвате примат римског папе у неком другом поимању, од оног наведеног у њиховим документима, онда то није ништа друго до лицемерје, обмана и потпуно непоштовање менталних способности православних верника. То исто важи и за став Фанара, који покушава да наметне мишљење о томе, да је стварно јединство римокатолика са православнима могуће на основу неке врсте философског „преиспитивања” односа првенства и саборности.

У ствари, или римокатолици прихватају православну доктрину (званично, службено мењајући своје канонско право), или православни прихватају званичну, службену римокатоличку доктрину о примату римског папе (што треба директно назвати Унијом). У супротном случају, саопштавање некаквог „јединства“ биће лишено реалног црквеног значења. Или, што је још горе, користиће се као међукорак на путу уније са римокатолицима.