Свети Нектарије Егински је један од најпознатијих грчких светитеља новог времена, прослављен многим чудесима. Рођен је 1846. године, у младости је примио монаштво, па ја касније постао епископ Пентапољски у Александријској Православној Цркви. Због сплетки и лажних оптужби од својих непријатеља, светитељ је пензионисан и прогнан.

Преселивши се у Грчку, овде је заузео место простог проповедника у провинцији Евбеја, а касније је основао женски манастир на острву Егина. Епископ-старац је починуо 1920. године, а прибројан је лику светих од стране Грчке Православне Цркве 1961. године. Овде објављујемо изводе из светитељевих писама, које је саставио манастир Параклиту у Оропосу (Атика).

Пут ка срећи

Нема ничег већег од чистог срца, јер такво срце постаје престо Божији. Има ли ишта славније од престола Божијег? Наравно да нема. Тако говори Господ за оне, који имају чисто срце: „Уселићу се у њих и ходићу у њима; и бићу њихов Бог, и они ће бити Мој народ“ (2Кор.6:16). И тако, ко је срећнији од тих људи? А каквог блага су они лишени? Нису ли сва блага и сви дарови Духа Светога у њиховим блаженим душама? Шта још може да им недостаје? Ништа, заиста ништа! Зато што они имају у срцу највеће благо – Самог Бога!

Како се варају они људи, који срећу траже ван себе – у страним земљама и путовањима, у богатству и слави, у великом имању и насладама, у задовољствима и преобиљу и у празним стварима, које за крај свој имају горчину! Подизати кулу среће изван нашег срца – то је исто као да градимо кућу на месту, које је подложно сталним земљотресима. Врло брзо таква зграда ће се срушити...

Браћо и сестре! Срећа се налази у нама самима, и блажен је тај, који то разуме. Испитујте своје срце и посматрајте његово духовно стање. Можда сте изгубили смелост пред Господом? Можда савест изобличава за преступање Његових заповести? Можда вас она изобличава за неправду, за лаж, за неиспуњавање наших дужности пред Богом и ближњима? Испитујте, можда су зло и страсти напунили ваше срце; можда је оно скренуло на путеве криве и непроходне...

На жалост тај, који је оставио без пажње своје срце, лишио се свих добара и пао је у мноштво зала. Изагнао је радост и испунио се горчином, тугом и духовном тескобом. Изагнао је мир и нашао скученост (депресију), немир и ужас. Изагнао је љубав и нашао мржњу. И на крају, изагнао је све дарове и плодове Духа Светога, које је стекао на свом крштењу, и сродио се са свим злочинствима, која чине човека јадним и проклетим.

Браћо и сестре! Свемилостиви Бог жели свима нама срећу и у овом и у будућем животу. Због тога је Он основао Своју свету Цркву, да би она нас чистила од греха, да би освештавала нас, мирила са Њим и даровала нам небески благослов.

У Цркви су увек раширене руке за нас. Пожуримо брзо у њих сви ми, чија је савест оптерећена. Пожуримо – и Црква ће узети терет нашег бремена, и дати нам смелост према Богу и испунити срце наше срећом и блаженством.

Свето крштење

„Сви ви, који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал.3:27). Колико велику истину указује апостол Павле овим речима! Крштени хришћани не носе старог човека са страстима и похотама, него се обукли у новог човека, обукли се у Самог Христа, Који сада живи у њиховим срцима. И реч „обукли се“ не односи се на било какву просту и спољашњу одећу, већ на нешто дубље, на нешто суштинско и неотуђиво.

Кроз нашу веру у Христа и кроз наше крштење ми се облачимо у Самог Христа и постајемо чеда Божија, обитавалиште светога Духа, храмови Божији, свети и савршени, богови по благодати. Тако да смо ми одбацили са себе тљеније (трулеж) и обукли се у не-тљеније (нетрулеж). Свукли смо човека греха и обукли су у човека праведности и благодати. Изагнали смо смрт и обукли се у бесмртност...

Међутим, да ли смо ми схватили наше велике обавезе, које смо кроз крштење примили на себе пред Богом? Да ли смо постали свесни, да смо дужни да се понашамо као деца Божија и као браћа Господа нашега, да смо дужни да своју вољу поистоветимо са вољом Божијом, да нам је неопходно, као чедима Његовим, да пребивамо слободни од греха, да смо дужни да љубимо Њега свим силама из дубине душе и срца нашег, да смо дужни да се клањамо Њему и са нестрпљењем да очекујемо сједињење са Њим заувек? Да ли смо размишљали, да наше срце треба да буде препуно љубави, тако (препуно) да се она излива на ближњега нашег? Да ли имамо осећај, да смо дужни да постанемо свети и савршени, образ Божији, чеда Божија и наследници Царства Небескога?

Због свега тога ми смо дужни да се боримо, да се не покажемо недостојни Божијег позива и одбачени. Да, браћо и сестре, почнимо да се подвизавамо ревносно и несебично (са самоодрицањем, са самоодбацивањем), да би победили. Да нико од нас не изгуби своју смелост, да не занемари своју дужност, да се не уплаши, да се не изгуби пред тешкоћама духовног ратовања. Јер ми за помоћника имамо Бога, Који нас крепи на тешком путу врлине.

Духовни рат

Циљ нашег живота је да постанемо савршени и свети, да постанемо чеда Божија и наследници Царства Небеског. Будимо будни: да не би ради овог садашњег живота изгубили будући (живот), да не би због (земаљских) житејских брига и невоља занемарили циљ нашег живота.

Пост, бдење и молитва сами по себи не доносе жељене плодове, зато што они нису циљ нашег живота, него представљају средство за постизање (тог) циља.

Украсите своје светиљке врлинама. Подвизавајте се да одсечете духовне страсти. Очистите своје срце од сваке прљавштине и чувајте га у чистоти, да би сишао и обитавао у вама Господ, да би вас Он испунио Духом Светим са божанским даровима.

Љубљена чеда моја, сво ваше усрђе и бриге треба да буду о томе. То треба непрестано да саставља ваш циљ и тежњу. О томе се молите Богу.

(Тражите) Просите сваки дан Господа, али унутра свог срца, а не изван њега. И кад Га нађете, стојте у страху и трепету као херувими и серафими, зато што је срце ваше постало престо Божији. Али да би нашли Господа, смирите се до земље, зато што се Господ гнуша на горде, него љуби и посећује смирене срцем.

Ако се подвизаваш у добром рату, Бог ће те окрепити. У борби откривамо немоћи, недостатке и своје мане. Она (борба) је огледало нашег духовног стања. Ко се није борио, тај није познао себе.

Будите пажљиви и на своје безначајне падове. Ако се по непажњи догоди вама неки грех, не очајавајте, него се одмах саберите и припадните к Богу, Који има силу да вас подигне.

Унутра ми имамо дубоко укорењене слабости, страсти, мане, од којих су многе наследне. Све то не сече се једним оштрим покретом, ни бригом и тешким преживљавањем (секирацијом), него трпљењем и истрајношћу (настојањем), кад ја чекам са уздржљивошћу, бригом и пажњом.

Претерано сажаљење крије у себи гордост. Стога је оно штетно и опасно и њега често још више подстиче ђаво, да би зауставио путовање подвижника.

Пут, који води ка савршенству, је дугачак. Молите се Богу, да вас Он окрепи (ојача). Прихватајте трпељиво своје падове и одмах, устајући, трчите [ка Богу], не заустављајте се као деца на том месту, где сте пали, плачући и јецајући неутешно.

Бдите и молите се да не паднете у искушење. Не очајавајте ако стално падате у старе грехе. Многи од њих се показују јаки и због стечених навика на грехе. Међутим, током времена и кроз усрђе побеђују се стари греси. Нека вас ништа не лишава наде.

Искушења

Искушења се шаљу, да се открију скривене страсти и да се може борити са њима и да би се тако душа излечила. И она су такође знак милости Божије, зато предај себе са поверењем у руке Божије и проси помоћ Његову, да би те Он окрепио у твојој борби. Поуздање у Бога никад неће довести до очајања. Искушења доносе смиреномудрије. Бог зна колико свако од нас може да издржи и допушта искушења по мери наших моћи. Али и ми смо дужни да будемо будни и пажљиви и да сами себе не уводимо у искушење.

Поверите себе Богу Благом, Крепком, Живом, и Он ће вас провести до места одмора. Запамтите, да после искушења следује духовна радост и да Господ пази над онима, који трпе искушења и страдања ради Његове љубави. И тако, не будите малодушни и не бојте се.

Ја не желим да ви страдате и да се смућујете свим оним, што се дешава против ваше воље, ма колико она била праведна. Такво страдање сведочи о постојању егоизма. Пазите на (себичност) егоизам, који се крије под маском правоте. Пазите и на неумесно сажаљење, које се рађа после праведног изобличења (укора). Претерано огорчење је искушење. Једино истинито огорчење је то, које ниче, кад ми постанемо свесни несрећног стања наше душе. Сва остала огорчења немају никакве везе са благодаћу Божијом.

Побрините се да чувате срце, да би заштитили радост Духа Светога и да не дозволите лукавоме да излива у нас свој отров. Будите пажљиви, да се рај, који је унутар вас, не би претворио у ад (у пакао).

Молитва

Најглавнији труд човека – то је молитва. Човек је створен да би прослављао Бога. То је тај труд, који је достојан њега (човека). Само то може да открије његову духовну суштину. Само то оправдава његов изузетан положај у целом саздању света. Човек је створен да би поштовао Бога и да би био сапричасник (саучесник) Његове Божанске доброте и блаженства.

Будући образ Божији, човек жели к Богу, жарко стреми и жуди да се узнесе к Њему. Кроз молитву и духовне песме он ликује. Његов дух се радује, срце игра, и уколико се више моли, утолико и душа његова удаљује се од светских похота и испуњава се небеским добрима. И уколико се он растаје са земаљским добрима и насладама овога живота, утолико више наслађује се небеским ликовањем. Наше искуство нам доказује да је то истина.

Бог прихвата оне молитве, које се узносе како приличи, то јест са осећањем несавршености и наше недостојности. Али да би постојало такво осећање захтева се савршено самоодрицање од нашег лудог егоизма и потчињавање заповестима Божијим, захтева се смирење и непрестани духовни труд.

Поверите Господу све ваше бриге: Он промишља о вама. Не будите малодушни и не узнемиравајте се. Тај Бог, Који истражује скривене дубине човечије душе, зна и за ваше жеље и има силу да их испуни како то уме чинити само Он. А ви просите Бога и не губите смелост. Не мислите, пошто је ваша жеља света, да ви имате право да се жалите кад ваше молитве не бивају услишене. Бог ће испунити ваше жеље на начин, о коме ви не знате. И тако, смирите се и завапите к Богу у молитви.

Молитве и прошења наша сами по себи не воде нас ка савршенству. Ка савршенству води Господ, Који долази и обитава у нама кад ми испуњавамо заповести Његове. И једна од првих заповести је, да се у нашем животу не свршава воља наша, него Божија. И да се свршава са тачношћу, са којом то бива на небесима код анђела. Да би и ми могли рећи: „Господе, не како ја хоћу, него како Ти хоћеш, да се свршава воља Твоја како на небесима, тако и на земљи“. И тако, без Христа суштога у нама, молитве и прошења воде нас у прелест.

Љубав

Достижите љубав. Просите сваки дан љубави од Бога. Заједно са љубављу долази и сво мноштво добара и врлина. Љубите, да би и ви били љубљени. Дајте Богу сво ваше срце, да би пребивали у љубави. „Бог је љубав, и ко пребива у љубави, тај пребива у Богу, и Бог у њему“ (1Јн.4:16).

Ви сте обавезни да будете веома опрезни у опхођењу са другима и да поштујете једни друге као света лица. Никад не гледајте на тело или његову лепоту, него пазите на душу. Будите пажљиви према осећању љубави, јер ако се срце не загрева од чисте молитве, љубав ризикује да буде плотска и неприродна, ризикује да помрачи ум и сажеже срце.

Неопходно је свакодневно испитивати: можда наша љубав према другоме не произилази из наше везе са Христом, не проистиче из наше свецеле љубави према Господу. Тај, који је пажљив и чува у чистоти љубав, сачуваће се од замки лукавога, који настоји да хришћанску љубав постепено преобрати у љубав општу и љубав чулну.

Хришћанска учтивост

Хришћани су дужни, по заповести Божијој, да постану свети и савршени. Савршенство и светост испочетка се оцртавају дубоко у души хришћанина, а тек потом се утискују у његове жеље, у његов говор, у његова дела. Тако се благодат Божија, која постоји у души, излива и на сав спољашњи карактер.

Хришћанин је дужан да буде љубазан (учтив) према свима. Његове речи и дела морају да дишу благодаћу Духа Светога, која обитава у његовој души, да би се на тај начин посведочило његово хришћанско житије и прославило име Божије.

Тај, који проверава сваку реч, проверава и свако дело. Тај, који испитује речи, које намерава да каже, испитује и дела, која намерава да учини, и никад неће прећи границе доброг и врлинског понашања.

Благодатни говор хришћана одликује се деликатношћу и учтивошћу. То је оно, што рађа љубав, доноси мир и радост. Напротив, грубост рађа мржњу, непријатељство, тугу, жељу побеђивати у споровима, немире и ратове.

И тако, да будемо увек пристојни. Никад да не изађе из уста наших рђава реч, реч која није испуњена сољу благодати Божије, него увек (да буду код нас) речи благодатне, речи добре, речи које ће сведочити о учтивости у Христу и развоју душе.

Са грчког превела монахиња Дионисија (Вихрова)

Превод са руског: Јеромонах Дамаскин Светогорац