- У манастиру Раваници у Срему, на Видовдан 1938. -

             Ко чува живот свој, изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. (Мат. 10. 29).

Сама књига цару бесједила:

Царе Лазо, честито кољено!

Коме ћеш се привољети царству?

Или волиш царству земаљскоме,

Или волиш царству небескоме?

Ако волиш царству земаљскоме –

Сва ће турска изгинути војска.

Ако л' волиш царству небескоме –

Сва ће твоја изгинути војска,

Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути.

А кад царе саслушао рјечи,

Мисли царе мисли свакојаке:

Мили Боже, што ћу и како ћу?

Коме ћу се привољети царству?

Да или ћу царству земаљскоме?

Да или ћу царству небескоме?

Земаљско је за малена царство,

А небеско увјек и довјека.

Цар вољеде царству небескоме. –

Тада Лазу надвладаше Турци,

И погибе српски кнез Лазаре,

И његова сва изгибе војска,

Седамдесет и седам хиљада;

Све је свето и честито било

И миломе Богу приступачно...

Тајанствена књига из Јерусалима подноси се на потпис свакоме од нас, драга браћо, свакога дана кроз цело земно време. Притом нам се стављају увек два листа на избор. На једноме листу исписано је небесно царство Христово; на другоме је исписано земаљско царство Ирода, Пилата, и осталих чије је име Легион.

Свак има да се определи слободно и свесно. Или поћи кроз дуг и загушљив тунел цветноме пољу, где сунце не заходи; или пак кроз кратки перивој у сумпорни тунел, где ва веки сунчеви зраци не називају добро јутро. Кратковиди и малодушни лакомо потписују овај други лист, приволевајући се царству земаљскоме. Они се боје царства небескога, јер не могу да му догледају почетак, а хватају се царства земаљскога, јер не могу да му догледају крај. Гле, опасност често навлачи маску пријатељског осмејка. Малишан, остављен у зеленом пољу са зеленим језером, у погибељи је, јер не види два зеленила но једно, нити види границу и разлику међу њима. Сласт и њен понор обучени су у исто рухо. За то се сласт чини неуком оку недогледно дуга. Пурпур земаљске славе и пожар ове – све је пурпур за лакомога.

Шта значи приволети се царству земаљскоме? Значи повести се за тренутном угодношћу тела, а против принципа духа. Пас не би никад дошао у двоумицу, коме царству да се приволи, јер код пса нема тога принципа духа. Во ће продужити да пије воду на реци, у којој се његов чобан дави. Јер треба познавати царство небесно па осетити струју ужаса при дављењу свога добротвора и притећи му у помоћ.

Пријатељ царства земаљскога цени само брзе успехе, који су за њега у толико већи у колико су јевтиније задобијени. Он продаје небо за земљу, цело право наследства за чанак сочива. Он је присталица "очигледних" теорија, подржавалац моћних и власних. Он не спушта свој хладан прст у туђ пакао, нити икад обрће своје усне од пуног пехара осмехнуте среће. За њега небо и земља јесу земља, тело и душа – тело, вечност и тренутак – тренутак.

Нису потребни крупни историјски догађаји, да би један смртан човек добио прилику да се одлучи за једно или друго царство. Сваки бели дан је један велики датум у борби та два царства. Врши ли се данас насиље над твојим суседом, књига је отворена на твом колену, и свети књигоноша очекује одговор. Окренеш ли ти своје очи на другу страну, и пустиш насиље да се изврши и преврши, ти си већ тиме дао одговор – приволео си се царству земаљскоме. И твој сусед ће погинути од насилника, и дом ће његов бити спаљен, и ти ћеш наследити имање његово. Но душа твоја неће делити угодност од тога са телом твојим: она ће осећати тамничку тескобу и муку. Победа твоја биће Муратова а не Лазарева.

Деси ли се пак, да се душа твоја устреми у одбрану правде, остављене од свију, мршаве и исмејане, – тиме си се ти приволео царству небескоме. Но тиме си свесно крочио на пут опасности, жртве и муке. Бићеш и ти остављен, измршављен и исмејан. И изгубићеш богатство и здравље правде ради. И изгубићеш почасти и пријатељства, па лако и живот. Тада ће гониоци правде приграбити твој дом и твоје имање и смејаће се, гозбећи се за твојом трпезом, говорећи: Где је сад онај што воли више царство небеско него земаљско? Но усред њихове гозбе засјаће изненадно твоја правда, као муња из прамена магле. И гром ће се срушити пред ноге гонитеља правде. И у том тренутку тањир се понова окреће и поставља правилно: они губе све, који су мислили да су добили све, а ти добијаш све, јер си у очима света био изгубио све. И победа твоја биће слична победи цара Лазара, чији се тањир среће, ево, одлучно окренуо и поставио правилно тек у наше дане, после пет стотина и тридесет година.

Пре пет стотина и тридесет година Лазар се приволео царству небесноме, што ће рећи: стао уз Христа и Његов часни крст, и изгубио и царство и главу. Свет је мислио, да је Лазар претрпео нечувен пораз и да је народ српски сломљен за вазда. Тако се ценила ствар споља. Но изнутра ствар је задржала један невидљиви сјај, никад незамагљен.

Видећи и ценећи ствар изнутра, из духа, пророчки геније народни, описав страшни пад и пропаст, завршује овим неочекиваним речима:

Све је свето и честито било

И миломе Богу приступачно.

На име, достојна жртва принета је била за достојну ствар. Христу се жртвовало све. Народ је веровао, да нити је поднета жртва могла бити тражена и узета васионом узалуд, нити пак да се крст Христов, којим су се осенили војници Лазареви, даје сломити ма од какве силе у свету. Зато се мртва глава Лаззрева засјала на Косову пољу већма него сјајна победа Бајазитова.

Но гле, колико се тек данас сија победа Лазарева!

На њу се чекало и за њу се страдало пет стотина година. Да је пре дошла била би мање сјајна и мање слатка. Гле, правда не стари у гробу, но подмлађује се. Што дуже закопана, све се поносније и елегантније диже. Заиста, важно је што је победа Лазаревог народа дошла, но још је важније, да је народ веровао у победу и очекивао је пет векова. Шта би рекао на ово онај од вас, ко чека пет дана на победу своје правде, и шестог дана изгуби веру и у своју победу и у цео свет? А гле, овде један народ чека са вером као стена, не пет дана, но пет тамних ноћи, свака дуга по стотину година! И не само чека. Но, чекајући слави дан Косовске пропасти као свој највећи народни дан! Ово је тајна највећа у нашој историји, у коју странци не проничу. Јер други народи обично славе дане својих победа као своје народне дане. И питају се у чуду: откуда то, да Срби славе дан свог великог пораза као свој "главни" народни дан у години?

Но, ако се странци чуде, не треба ви да се чудите, јер ви треба да знате. Треба да знате, – и то знање деци својој да казујете, – да славећи Видовдан ви сте вазда славили, не пораз но победу Лазареву. Гле, увек је победио онај, ко све жртвује за један светао идеал. Један спартански краљ пао је са триста другова у борби за отаџбину. Непријатељ је прешао преко његова мртва тела. Па ипак се пад тога краља кроз векове истицао, не као узорит пораз, но као узорита победа.

Ако ви убијете некога, ко има више права од вас, ви га нисте убили но прославили. Убијањем њега ви сте само ускорили своју пропаст и његов тријумф. Лазарева војска борила се за одбрану Хришћанства, за одбрану Отаџбине, за одбрану Балкана. Муратова војска борила се за наметање Исламске вере, за наметање господарства, за наметање јарма и ћутања. Има ли и мало сумње, чији је циљ борбе и смисао муке био правији? Како је онда Лазар могао бити побеђен?

Не, он није ни био побеђен. Његова крвава глава котрљајући се по Косову исписала је смртну пресуду тобожњим победиоцима. Заиста, никада смрт не оправдава своје постојање у толикој мери, нити показује толико лепоте и племенитости у себи као у тренутку када прима у своја наручја човека као жртву за нешто више од његовог маленог живота. Смрт тада губи своју жаоку, цепа свој тамни вео, и изједначава се са животом – са вишим животом. Овим се додирује главни нерв хришћанске религије.

Гле, хришћанска религија се доживљује, и доживљена само постаје разумљива. Рекао је Господ: Ко чува живот свој, изгубиће га, ко изгуби живот свој Мене ради, сачуваће га. – Ко може ово разумети сем онога, ко је у стању ово доживети, преживети? Није ли ова тајна јеванђелска, једна од најдубљих и најплеменитијих, доживљена и посведочена нашим народом кроз историју од Косова до данас? Није ли народ Лазарев онда изгубио свој земаљски живот, са богаством и славом, Христа ради? И није ли кроз ту жртву једнога живота сачувао и примио један бољи и пунији живот, који му се у наше дане отвара? А да је онда народ Лазарев зажалио за својим смртним животом; да га је онда грчевито чувао и пустио своје велике идеале – на врху којих је сјао Крст Христов – да буду згажени без одбране – страшно је и помислити! – народ би тај одавно угњилео у својој слабости и ништавилу, и био би изгубио до сада оба царства, и оба живота. Но Лазарев народ је разумео онда књигу јерусалимску, свету књигу судбе, као што ју је разумео и његов владар, и, приволевши се царству највиших идеала, однео је бесмртну победу страдањем и смрћу својом.

Поклонимо се, зато, жртви светога Лазара. Његово приволење царству небескоме значи целу једну религију.

Та религија Лазарева данас је потребна народу као и увек. Јер гле, она значи, да са Христом долази и победа.

Она значи, да нема сувише велике жртве за правду Божју.

И значи још, да је и сада, као и у почетку, пред нашом слободном и уједињеном нацијом отворена књига, која долази с неба кроз Јерусалим, са вечито истим питањем, које иде с тутњем кроз све дане светске историје:

Коме ћеш се привољети царству?

Или волиш царству земаљскоме,

Или волиш царству небескоме?

Читајте своју историју како ваља, и видећете сав закон Божји урезан у њој. Крупним словима, као огњеним кедрима, пише Господ закон свој, да би га и мало писмени у духу могли читати. Он га је написао и запечатио једном у Светом Писму, но, Он је неуморан у понављању свога закона у животу свакога народа.

Будним оком пратиће небесне силе живот наш у слободи, за који сте се толико молили.

Воспрените духом, дакле, и не загњурујте душу своју у земаљско царство. Гле, слобода никад не значи земаљско царство но небесно. Слобода је ретки гост из другог света, а не стални житељ овога света. Као крилати анђео, провидан и нежан као етар, и моћан и животворан као етар, слобода на крилима долеће у госте, на крилима се држи међу нама, и на крилима одлеће у – други свет.

Сазидана од костију мученика и велико-мученика, ова земља треба да постане тврђава Божја, у којој ће се име Божје славити и благосиљати и мислима, и речима, и делима. Нека би на свима капијама ове тврђаве, и у свима душама њених обитатеља, била уписана огњена реч пророкова: Господ је снага моја и песма моја!

Дигни се, царски народе, на висину царства небеснога, где истина, светост и доброта блистају.

Одагнај грех од себе као што змију одгониш од младенца. Јер ако си до сада правдао грехе своје робовањем, чиме ћеш их од сада правдати?

Нека са ропским временом оду у неповрат и последњи остаци ропске душе.

Да би опет дошла до свога права царска душа Лазарева, која светлом лику Христовоме приноси све на жртву и од њега прима свој најлепши сјај.

Да би они, који дођу да суде и певају о вама и делима вашим, могли рећи исто оно што је речено о Светоме Цару и његовом народу:

Све је свето и честито било

И миломе Богу приступачно.

„Мали мисионар“, јун 1938.