header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ЕПАРХИЈСКЕ НОВОСТИ arrow Интегрални текст проф. Петровића "Избор новог патријарха српског"
Интегрални текст проф. Петровића "Избор новог патријарха српског" Штампај Е-пошта
среда, 20 јануар 2010

У дневном листу "Политика" 18. 1. 2010. објављени су изводи из текста проф. др Миодрага Петровића "Избор новог патријарха српског", који смо пренели на нашем сајту.  Овом приликом  доносимо поменути текст у целости и препоручујемо га пажњи наших посетилаца.

  +++

Др Миодраг М. Петровић

Научни саветник и стручњак за црквено право и историју Цркве

ИЗБОР НОВОГ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ

 За живота блаженоупокојеног патријарха Павла, у новембру 2008. године, одржано је било заседање Светог архијерејског сабора ради избора новог патријарха. Неколико дана пре тог сабора, објавио сам у “Политици” од 6. новембра 2008. године текст под насловом: “Оставка и избор патријарха”. Основни задатак ми је био да укажем на неканоничност, неправду и штетност такве намере. Реакције протагониста у неканонском науму да смене црквеног поглавара откривале су гнев, пропраћен погрдним речником који не одражава ништа друго до њихово неваспитање и недостатак аргумената.

Притисци на онемоћалог патријарха Павла трајали су дуже време, а нарочито од опорог писма које му је, 2006. године, упутио бивши епископ Атанасије Јевтић, захтевајући да поднесе “оставку”.

Све оно што је после заседања наведеног сабора уследило, представљало је својеврсну потврду о томе колико би се погрешило да се нису чули и гласови против “оставке”. А уследила је – не “оставка”, већ одлука Светог архијерејског сабора о томе да патријарх Павле доживотно остане на патријарашком трону; уследила је радост коју је патријарх испољио, чувши за такву одлуку; осетило се велико растерећење у читавој Србији; излила се непредвидљива лавина верског осећања српског народа у помешаној хришћанској тузи и радости за блаженоупокојеним патријархом; слиле су се непрекидне реке ходочасника чије се молитве стапају са светачким животом тог праведног старца, положеног у гроб покрај храма манастира Раковице, који само што није рекао, попут рашког епископа Григорија II 1305. године, да му је у овом свету “отаџбина – гроб, мајка – земља, а богатство – греси”. Само искрено скромни и истински духовни подвижници могу тако једноставним речима да искажу какви су, у ствари, прави служитељи и угодници Божји. Благодарећи управо таквима, у душе народа слива се обиље благости и благодати с Неба. Али при светом чину опела и погреба блаженог патријарха Павла уследило је, поред осталог, и упадљиво тискање уз ковчег и поред гроба његовог оних који су били најгласнији у захтеву да старац поднесе “оставку”. Тако се створио привид да подељених мишљења око смене патријарха није ни било. Праведни живот упокојеног црквеног предстојника, Павла, тек посмртно и на особен начин је засведочио шта би се све изгубило неканонским чином “оставке” и превременим избором новог патријарха.

Подела је, дакле, у Цркви било и биће. И то не само у вези са питањем тобоже писане патријархове “молбе” којом је, наводно тражио да му “оставку” уваже, него и сада у вези са питањем кандидата за будућег црквеног поглавара српског. Још је топло, такорећи, било тело уснулог патријарха Павла кад се из Патријаршије пожурило са изјавом, преко медија, да ће његов наследник “бити човек новог времена”. Онај који је дао такву изјаву узурпирао је улогу Духа Светога при избору црквеног предстојника.

Без обзира на изјаве појединих званичника у Српској цркви о томе да подела нема и да међу епископима  влада дух љубави и једномислија, стварност је другачија. И сама наведена изјава о томе да ће нови патријарх “бити човек новог времена”, довољно говори о постојању различитих ставова и намера међу епископима.

Подвајања међу члановима Цркве су пратећа појава кроз читаву њену историју и многима су на корист. У то нас уверава апостол Павле речима: “Јер треба и подвајања да буде међу вама, да се покаже који су постојани међу вама” (1. Кор 11, 19).

Од будућег патријарха српског зависиће да ли ће, и у којој мери, бити смањена садашња нарасла подвојеност, како међу свештеним лицима као духовним пастирима, тако и међу лаицима као словесном стаду Христовом. А узроци подвојености леже, углавном, у кварењу вере, нарушавању канонског црквеног устројства и поретка, стављању Цркве у службу “Новом добу” иако је она по својој суштини и мисији, као Божја установа, увек иста и нова – јуче, данас и у све векове. Већ су се чуле изјаве, одмах по упокојењу патријарха Павла, да будући патријарх српски треба да се више посвети решавању еколошких и социјалних питања, као да су та питања Цркви била страна и непозната. Зато није наодмет ако се укаже на чињеницу да у црквеној богословској и правној књижевности врве непревазиђени подаци о томе да се свако ко се немарно или са ниподаштавањем опходи према природи, као творевини Божјој, “руга”, у ствари самом Творцу. Зато су за изазиваче пожара по шумама или усевима, на пример, предвиђене одговарајуће казне. Посебно на пољу социјалне правде Црква се сматра најпозванијом установом да прва притекне у помоћ сиромашнима. Једно од важних канонских начела имовину Цркве представља као имовину сиромашних. Свети Сава преноси, између осталог, 11 канон Теофила Александријског (385– 412) који каже: “Удовице и сиромашне, и дошљаке са стране Црква да храни и да добију све што је потребно...јер служитељ Божји треба да је несреброљубив (М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1, манастир Жича 2004, 590).

Они, дакле, који до духовности, правоверја и поретка у цркви држе само на речима, прижељкују да за патријарха српског буде изабран епископ који ће постојеће подвојености оставити да се множе, тако што ће занемаривати да се у Цркви рашчисте важна питања, као што су, на пример:

- да одлуке Светог архијерејског сабора буду такве да заиста одражавају суштину апостолских речи: “Угодно би Светоме Духу и нама” (Дап 15, 28), а не обрнуто, јер “Духа Светога Бог даде онима који се њему покоравају” (Дап 5, 32), што се не може односити на оне епископе који се не повинују саборским одлукама о томе, на пример, какав поредак треба да влада при вршењу Светог богослужења (укупно седам таквих одлука је донето од 1986. до 2008. године);

- да се сваки канонски поредак поштује како би се прекинуло са праксом, на пример, да поједини епископи проваљују у туђе епископске области; или да без одговарајућих саборских одлука, тј. самовољно представљају Српску цркву, потписујући одлуке на њену штету, што се показало и у преговорима са римокатолицима и у преговорима са представницима Цариградске патријаршије;

- да Сабор архијереја препозна, расправи и осуди јеретичка учења иза којих данас стоје поједини епископи;

- да се поуче и одврате од својеврсног папизма епископи који сматрају, и гласно изјављују, да су изнад сабора и, следствено томе, имуни на закон;

   - да се богословско образовање врати под окриље Српске православне цркве како би се избегло потпуно посветовљавање свештене науке;

- да се у Српску цркву поврати прогнани, помоћу неколицине професора Богословског факултета, толико позитивни библијски “страх Господњи” који је “настава мудрости”, по речима Премудрог Соломона (Пр 15, 33) и др.

Ако се, не дај Боже, правоверном народу српском као словесном стаду Цркве Христове, наметне за патријарха човек који ће, за разлику од блаженопочившег Павла, запостављати духовност и више бринути о световним стварима за које су други позванији да се старају, неминовно је да ће у Српској православној цркви подвојености бити израженије, јер такав би пренебрегавао Христове речи: “Иштите најпре Царство Божије, и правду његову,  а ово ће вам се све додати” (Мт 6, 33). Па ако се то пренебрегава, какво добро од таквог поглавара може да се очекује, не само у Цркви него и у Држави?

Пошто је велика вероватноћа да ће 22. јануара 2010. године сва три изабрана кандидата, од којих ће један жребом постати патријарх, бити од оних који демонстративно и супротно напред поменутим саборским одлукама спроводе и намећу другачији богослужбени поредак; од оних који небратољубиво и неканонски, уз ослушкивање каква је жеља актуелних политичара, поступају према епископу рашко-призренском Артемију до мере да су га уценили и нагнали на прихватање црквених објеката на Косову и Метохији, које је рушилачка рука аљкаво поправљала; или ће га сутра присилити да столује у Призрену где нема правоверног српског живља, нити заштите од осведочених српских непријатеља, иако је једно од важних канонских начела то – да епископ столује тамо где је најбројније стециште верујућег народа; од оних који имају много разумевања за “папски примат” у читавом хришћанству итд. - онда је разумљиво, а и обавеза, да се пре избора таквог кандидата упитамо, на пример:

- хоће ли се наћи епископ који ће изабраном новом патријарху српском на оно “аксиос” (достојан) узвратити “анаксиос” (недостојан)?;

- хоће ли правоверни народ, који је лишен древне канонске праксе у Цркви да активно учествује у избору епископа и црквених поглавара, бити вољан да се покорава ономе који се не  покорава одлукама Светог архијерејског сабора и, уопште, догматскоканонским светоотачким учењима Цркве, или ће,  поучен њиховим непослушањем, и сам постати непослушан? Учешће и расуђивање побожног народа при избору архипастира је, дакле, канонска и разумљива древна установа, јер се они бирају искључиво ради тог народа као словесног стада Божјег. Пастир је, уосталом, незамислив без стада.

Избор новог патријарха српског је пред нама. Чак ако и  најбољи међу епископима буде изабран да као 45. по реду седне на патријарашки трон, задатак му неће бити лак ако хоће, по вољи Господњој и очекивањима правоверног народа, да се приближи духовним висинама које је досегао блаженоупокојени патријарх Павле.

Свакој помесној православној цркви, међу којима је у истој равни и Српска, потребан је предстојник који добро познаје суштину и мисију Цркве као установе Божје. Такав треба да представља залог за благослов и свеопште добро људи. У недостатку правог предстојника, као архипастира, Бог је у неким временима историје Цркве очување догмата и канона препуштао правоверном народу од којег су архипастири и пастири много пута имали шта да науче.

Последњи пут ажурирано ( среда, 20 јануар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.