О ПОДВИЖНИШТВУ СРБА

Валвазор је подробно описао како су православни Срби постили. Описујући живот монаха у манастиру Гомирју као крајње сиромашан, он каже да они никад не смеју јести месо. Суботом и недељом једу ракове, хоботнице, сипе и лигње. Кад не посте, једу салата са уљем; кад је пост једу “махуне, грашак, сочивицу, пасуљ, купус и јела томе слична”, али без уља - додају им само мало соли, сирћета или расола. Неки не једу чак ни пасуљ, ни грашак.

Валвазар о монашким постовима каже следеће:

“Њихови постови (они их називају часни постови) падају у време Васкрса и трају пуних осам седмица. Уочи Христовог рођења посте шест седмица, а сваком празнику Наше Драге Госпође, петнаест дана; за свако годишње доба седмицу од осам дана; за празник Светог Саве, који је био њихов први владика, једнако тако, осам дана; за празник Светог Петра и Павла исто толико. Они посте још и у част других светаца. И поврх тога одржавају редовне постове у току целе године, сваког понедељка, среде и петка. Ово је разумљиво када је реч о калуђерима, или људима из њиховог реда, који су и најчвршћи у посту.”

Свештеници, вели Валвазар, не посте строго монашки пост, али и они посте понедељком, средом и петком, као и поменуте постове, али могу да једу јела са уљем (углавном добијеним од ораха). “Но, у дане када не посте, једу меса колико желе”, вели Валвазар.

Што се лаика тиче, он каже: “И обични људи посте три поменута дана седмично, као и све остале постове. Ипак једу јела спремана са уљем, али без меса, јаја, сира, путера, масти, јер све то правила њихове цркве не допуштају. Они своје постове одржавају тако строго, чврсто и крајње, ДА БИ МНОГИ ОД ЊИХ РАДИЈЕ ДОПУСТИО ДА МУ ОДСЕКУ ГЛАВУ, или још радије некако другачије да прекине живот, НЕГО ДА У ДАН ПОСТА ЈЕДЕ МЕСО (подвукао В. Д.) Ако се неко  жели стварно причестити, мора пре тога постити 30 до 40 дана.”

Како рекосмо, Срби не једу ништа цркнуто, ни животињску крв.

Он сматра да се Власи држе грчких обичаја поста, јер Грци држе четри главна поста годишње (“Први се пости 40 дана у част Христовог рођења, али неки посте свега 20 дана. Други, једнако строг, пада у време католичког поста. Трећи се пости у част апостола; а четврти у част Девице Марије”/.../ И цареви и болесни, и млади и стари, ни месо, ни творевине месне не једу. Но старци, дојиље и болесни су изузети”.)

Валвазор скоро да жали влашке монахе (не знају стране језике и писма, осим свога; “живе животом мучених душа” много раде - “уместо одмора цепају дрва, раде у вртовима и на пољима”; “њихова лоша зачињена јела не изазивају апетит”). Па ипак, “рад и глад” дају бољи укус њиховој скромној храни него скупоценом јелу “префриганих ленчуга”. Занимљиво је да Валвазор тврди да у Турској постоје женски манастири, док на територији Крајине и Крбаве живе само две или три монахиње заједно.