— Старче, на шта мислиш када кажеш: „Дај руке и ноге раду, али не дај му срце“?

- Оно што мислим је да не треба да предате своје срце материјалним стварима. Има људи који се потпуно предају материјалним стварима. Они цео дан проводе бринући о томе како да ураде неки посао, али уопште не размишљају о Богу.

Да не подлегнемо ни овоме. Радите рукама, радите ногама, али не дозволите свом уму да измиче Богу, не препустите се материјалном свим својим бићем, свим својим унутрашњим потенцијалом и срцем. У супротном, човек постаје идолопоклоник. Колико год је могуће, не дајте срце раду. Дајте му руке, дајте му своје размишљање.

Не дај своје срце безначајним, бескорисним стварима. Иначе, како ће онда устреперети за  Христа? Када је срце у Христу, онда је дело освећено. И сам човек тада задржава унутрашњу духовну свежину снаге и доживљава праву радост. Добро користите своје срце, немојте га трошити.

Ако се срце троши на многе ситнице, онда ће му касније недостајати снаге да поднесе бол од онога што је заиста вредно бола. Даћу срце неком ко има рак, некоме ко пати, бринућу за децу која су у опасности.

Прекрстим се и молим Бога да их просветли. А када имам посетиоце, моја пажња је усмерена на бол другог човека, на љубав према њему. Не примећујем свој бол. Тако се све [небитно] заборавља, односно човек се устремљује у другом правцу.

- Старче, зар је могуће не дати ум и срце сваком послу?

- Ако је посао једноставан, онда помаже да се ум не урони у њега. Ако је дело сложено, односно вишекомпонентно, онда је оправдано неко урањање ума у ​​њега. Међутим, посао не би требало да преузме срце.

— А из помоћ чега рад овладава срцем?

– Уз помоћ чега? Уз помоћ наркотика. Искушавач успављује срце и запоседа га егоизмом. Али ако је срце предано Богу, онда ум остаје у Богу, а мозак је заузет радом.

— Шта тачно подразумевамо под речју „непажња“?

— Кад радиш, не заборави Христа. Радите са радошћу, али ум и срце нека буду у Богу. Тада се нећете уморити, и моћи ћете да испуњавате своје духовне дужности [1]. 1) Духовне дужности монаха „πνευματικα καθηκοντα” – свакодневне службе, келијно правило, поклоне, читање Светог Писма, светоотачких књига и све слично, што се сваки монах обавезује да врши недопустиво. — Прим. уред.