Човјек никне и узраста у увјерењу да је имати дјецу нешто што се подразумијева, па је питање времена с ким ће бити зачета, да ли из обостране љубавне и брачне пуноће, или пак из случаја. Али да ће дјеце бити, сви који их још нису добили, углавном вјерују.

*

У доба моје младости дјеца су гледала своје са мушкарцем упарене мајке, своје са женом упарене очеве. Дјеце је било скоро па у сваком браку. С руком на срцу, не памтим да је неко био бездјетан, како се то у народу немилосрдно каже (као што се каже да је неко ћорав, ћопав, ћелав, ћосав...), између осталог и зато што дијете махом преко својих другова из вртића или школе долази у контакт с особама које су их направиле и родиле.

Човјек никне и узраста у увјерењу да је имати дјецу нешто што се подразумијева, па је питање времена с ким ће бити зачета, да ли из обостране љубавне и брачне пуноће, или пак из случаја. Али да ће дјеце бити, сви који их још нису добили, углавном вјерују.

Колико историјски јуче, почели смо да опажамо како се многи парови „боре да добију бебу“. На овај или онај начин многи су их и добили, вјештачком оплодњом, инверзијом жиботног ритма и здравијим начином живота, молитвом током 40 дана строгог поста мимо Великог поста, када оба супружника узимају грожђе са хиландарске лозе Светог Симеона. Неки и по више пута.

Но, има и оних парова који су све пробали, у свему су компатибилни само не у имању дјеце.

Дуго они чују реченице у којима окружење у стрип-облачићима поручује да има још времена, да ће дати Бог, а онда и стрип-облачићи занијеме, јер дјеце нема.

Иако би мушкарац по дефолту могао, жена од једног тренутка више не може. Можда би могла с другим мушкарцем, али је као нашу жену везује светиња брака. Исто важи и за мушкарца. Можда би могао са другом женом? Да ли је дијете важније од брака, да ли је дијете сврха живота, да ли живот не вриједи без дјеце и зашто не вриједи, ако не вриједи?

Људи без дјеце су социјални инвалиди.

Они никад своме дјетету нису промијенили пелене, никад се са другим родитељима, чак ни са својим, нису консултовали у вези с тим шта да раде кад беба почне изненадно да плаче, шта да раде кад је муче грчеви, кад почну да расту зуби, кад неће да једе, и проче... шта беба једе, кад се у јеловник убацује месо, колико јело мора да буде топло, а колико пак вода за купање – да се дијете не ошури... 

Људи без дјеце никад нису фотографисали ручицу у руци, пољубац у фонтанелу, ножицу, обрашћић, људи без дјеце никад нису прошетали своју бебу корзом, дали јој да љети лизне први сладолед, никад нису казивали види море, види небо, види мјесец, никад је нису крстили и били с њом на литургији, никад нису постали власници колекције комплимената како је само лијепа та беба, то дијете, никад нису чули да личи и на оца и на мајку, али да има и од бабе и ђеда, никад нису могли да је науче да плива, вози бицикл, да напише своје име прво ћирилицом, па латиницом.

Људи без дјеце никад нису одвели своје дијете у вртић, ни у школу, нису се тамо сусрели са осталих тридесеторо другара и дупло више њихових родитеља. Они никад нису имали први рођендан, никад нису палили свјећицу, пјевали Данас нам је диван дан, нису се дружили са генерацијом тога дјетета, нису направили социјалне везе са људима који такође имају дјецу, нису дијете пустили да оде на први излет, да преспава код друга или другарице...

Људи без дјеце, као трудне жене у труднице, гледају у људе с дјецом. Како их родитељи лијепо облаче, како се о њима брину, како их уче ријечи, како их удвоје носе у колицима ако је град пун степеница, као што су Херцег Нови или Дубровник, како понекад вичу, а понекад имају на раменима и на глави уснулу или уснулог, како су само дивни, миришљави, тако утроје или учетворо комплетирани.

Каже мудрост да и у браку без дјеце постоји троје, муж, жена и Исус Христ. Истина је то, али све наше искуство казује да је дијете предуслов да би човјек постао више од мушкарца и био отац, а жена била виша тиме што је постала родитељица.

Смрћу људи без дјеце, по Павићу – иако је он био само генијални писац али не и духовни отац – умиру сви преци, што је престрашно. Сјеме треба да да сјеме и да сјеме има сјеме које ће дати сјеме.

Авај, живимо у временима у којима су љекови и храна постали отров, у којима нас запрашују из ваздуха и вакцинишу на земљи, зраче нас, а ми пристајемо на суживот са злом, свјесни или несвјесни Агенде 2030, разједињени, без странке или силе, глобално гледано, која би силом, јер милом не може, стала у крај депопулацији планете Земље.

Западни мушкарац је данас једва плодан, жена једва фертилна. Кампања да се живи што дуже у уживању, да тјелесни гушти никад не престану, да еволуирају у LGBTitd way of life, кампања да се до пред сам крај живота ради за отплату кредита, да жена сама одгаја дијете, да жена никад не има дијете, да мушкарац, ако нема пара, никад не пресијече економску пупчану врпцу с родитељима, или једним од њих, не иде на руку пројави будуће дјеце.

Дјеца Колективног запада и дјеца Глобалног југа су непожељна, она су, хвала Билу Гејтсу на синтагми којом се офирао у генерисаној намјери да науди човјечанству као Божјој креацији – бескорисне изјелице. Но, ако су наша дјеца бескорисне изјелице, ко онда једе плодове земље с благословом глобалне закулисе? То их једу дјеца пребогатих људи који су до те мјере демонизовани да ће изазвати употребу нуклеарне бомбе, по свој прилици прво у Европи. Да би имали више.

Да би на концу имали све.

И поклонили се имаоцу свега свијета, ономе чије се име у хришћанству не спомиње, а који ће да се зацари у Трећем храму у Јерусалиму.

На питање лоших логичара, а како онда фамозни они, и њихова дјеца, неће бити озрачени, одговор се рачва. Баш је брига палог арханђела за његове слуге. Важно је да се науди људском роду и његовом сјемену. Ђаво може све, чак и да посредује кроз вјештачку интелигенцију, али не може једно: не може да створи сјеме, не може да да живот, зато се упиње из петних жила да петља са генима, да генетски модификује, да убацује генске дравове, да генским терапијама, што је једна од дефиниција вакцина након к-19 доба, или пак течним нано-роботима, што је друга – науде људима као Божјој креацији. И њиховој дјеци.

Дјеца су данас постала ресурс.

Краду се бесомучно, јер могу послужити као икебана у LGBTitd паровима, могу немилосрдно бити изрезани због резервних дјелова, па коме седмо резервно срце, коме осми бубрег, трећа јетра, могу бити – о, ужаса – постављени на сатанистички олтар, адренализовани од страха до смрти, донори адренохрома, најскупоцјеније дроге, светог грала младости, потом ритуално убијени, та дивна чеда, наша дјеца.

Имати дјецу и немати дјецу једнако је тешко.

Огледати се у њиховим невиним очима и пунити се срећом, једнако је лако као и немати искуство дјететове патње или смрти за живота родитеља. Јер је ово друго за непожељети никоме.

Људи без дјеце немају будућност у генетском смислу, али оним што чине, тиме што пате због своје Богом дане инвалидности, могу многима да помогну, задужбинама, тајним донацијама, фондацијама, монашењем, стипендијама, великим дјелима.

Бити без дјеце је мука сваког малог Прометеја коме једнако велик орао сваког дана једе џигерицу живу. Бити без дјеце у времену новог Великог рата јесте благослов под условом да иза неког великог дјела којим се хвале свачија дјеца стоји прави родитељ.

Извор: "Печат"